Парадокс снаге воље
Парадокс снаге воље је идеја да људи делују успешније усредсређујући се мање на исход, имплицирајући да директна воља није увек најмоћнији начин за постизање циља.
Истраживања сугеришу да интраперсонална комуникација и одржавање упитног ума доносе промене.[1]
Овај феномен је сличан ономе што је испричала Марша М. Лајнхан о дијалектичко-бихејвиоралној терапији и радикалној прихваћености. Како би се удаљили од начина размишљања о претераној вољи, која се изједначава са побуном која изазва немире, ка радикалном прихватању, Лајнхан се залаже за окретање ума и допуштање спремности да се догоди која доводи до радикалног прихватања, што заузврат може узроковати трајније промене.
Експериментални подаци[уреди | уреди извор]
Један експеримент је упоредио перформансе две групе људи који раде анаграме. Једна група је размишљала о свом предстојећем задатку, док је друга размишљала о томе да ли ће извести анаграме или не. Друга група је имала боље резултате од оних који су сигурно знали да ће радити на анаграмима. Исти истраживач, Ибрахим Сенај (са Универзитета Илиноиса у Урбана-Шампејну), је открио да је више пута писање питања „Хоћу ли?” моћније од писања традиционалне афирмације „Хоћу”.[2]
Снага воље и зависност[уреди | уреди извор]
Мајкл Ј. Талеф је писао да је снага воље у психологији парадокс. Пацијентима погођеним зависношћу је речено да је самовоља мање ефикасна од воље.[3]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ University of Illinois at Urbana-Champaign. "Will we succeed? The science of self-motivation.", ScienceDaily, 28 May 2010. Retrieved on 30 March 2012.
- ^ Wray Herbert, "The Willpower Paradox", Scientific American, 26 July 2010.
- ^ "Willpower"[мртва веза], Counselor Magazine, 27 May 2011. Retrieved on 3 April 2012.