Психологија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Грчко слово пси, симбол психологије

Психологија је научна дисциплина која се бави систематским проучавањем психичког живота (процеса и особина) људи и животиња. Сазнања психологије почивају на све врсте података. На подацима добијеним посматрањем понашања (тзв. објективни подаци) и подацима непосредног искуства (тзв. субјективни подаци) добијеним самопосматрањем (интроспекцијом).[1][2]

Проучава индивидуална и групна понашања. Сама реч психологија потиче од грчких речи psyha и logos и дословно значи „наука о души“. Током историје, још од античког доба,[3][4][5] психологија је била грана филозофије, да би у XVIII и XIX веку, започела свој „властити пут“ као независна научна дисциплина. Психологија се као научна дисциплина званично почела рачунати 1879. када је немачки филозоф и психолог Вилхелм Вунт у Лајпцигу основао Прву психолошку лабораторију, тзв. Прва лабораторија људске душе. Ипак, данас је психологија врло везана за биологију и друштвене науке.[6][7]

Психологија проучава две тачке психичког, односно душевног живота људи, које чине две врсте психичких појава, а то су:

  1. Психички процеси
  2. Психичке особине

Као широка област, психологија понекад оставља утисак неуједињености, распршености. Дели се на примењене и експерименталне или теоретске огранке. Неке од примењених огранака психологије чине: клиничка психологија, која се бави дијагнозом и терапијом менталних поремећаја; индустријска психологија се користи приликом одабира радника и генерално у пословању; педагошка психологија која се бави психолошком страном васпитања и образовања. Експериментална или теоретска психологија се састоји од дечје, образовне, социјалне, развојне, физиолошке и компаративне психологије.[8]

Дечја психологија примењује психолошке теорије и истраживачке методе ради проучавања деце; образовна психологија се бави проблемима везаним за процесе учења; социјална психологија се бави групном динамиком и другим аспектима људског понашања у друштвеном и културном окружењу; и компаративна психологија се бави разликама у понашању различитих врста живих бића, на пример, људи и животиња.

Ствари које проучавају психолози покривају широк спектар, почев од схватања приликом процеса учења, опажања, интелигенције, мотивације, емоција, перцепције, карактера, менталних поремећаја и студије разлика и утицаја околине на формирање карактера и личности.[9][10]

Психологију многи људи сматрају друштвеном науком, али она представља мешавину природних и друштвених наука. За њено разумевање потребно је знати како функционишу поједини органи у људском телу, првенствено они који су везени за мозак и стварање и лучење хормона.[11]

Задаци психологије[уреди]

Сазнавање и овладавање психичком стварношћу.

  1. Теоријски - описати и објаснити свеукупни психички живот и понашање људи и животиња
  2. Практични - применом научних знања помоћи појединцу или целој заједници за унапређење психичког живота

Психолошке дисциплине[уреди]

Под јединственим именом психологија можемо наћи мноштво повезаних дисциплина. Можемо их поделити на теоријске и примењене дисциплине. То су:

Теоријске:

Примењене:

Правци психологије[уреди]

  • структуралистичка психологија
  • психоанализа
  • функционалистичка психологија
  • бихевиоризам
  • гешталтпсихологија
  • хуманистичка психологија
  • когнитивна психологија
  • културно-историјски правац

Методологија психологије[уреди]

Методи психологије су најопштији, устаљени и проверени начини организовања научног истраживања психичке стварности. Метода је целокупан начин организовања једног истраживања.

Главне методе које се користе за истраживања човека као поједница или целог колективима чине посматрања унутар и ван лабораторије, интервјуи, психолошки тестови тј. психометрија, лабораторијски експерименти, статистичке анализе, као и интроспекција. Интроспекција је метод посматрања и описивања сопствених свесних психичких доживљаја. У почетку, у Вунтовој психологији, интроспекција се сматрала за једнини извор података. Међутим, недостаци интроспекције су то да испитаници понекад дају лажне, непотпуне или социјално-прихватљиве одговоре, или једноставно нису свесни одговора. Иако је интроспекција наишла на многе критике, и данас се користи за неке видове истраживања, јер само на тај начин се могу описати снови, сећања или фантазије.

Три општа психолошка метода организовања истраживања у којима се користе субјективни подаци (лично искуство) или објективни (о чињеницама понашања) су:

  1. Студија случаја
  2. Посматрање
  3. Експеримент - систе

Студија случаја је метод интензивног, дубинског и свеобухватног проучавања личности. Потекла је из психоанализе и представља темељно и обухватно истраживање животне историје поједница да би се разумела ситуација и проблем у којој се појединац налази. Подаци се добијају из низа тестова, интервјуа, слободних асоцијација, тумачењу снова и упитника. Крајњи циљ јесте реконструисање "комплетне биографије", као и објашњење целокупне структуре и динамике конкретне личности. Познат је случај Сергеја Панкејева где је у Фројдовој студији описана инфатилна неуроза. Наиме, књига се базира на једном страшном сну који је пацијент сањао у раном детињству. Он је уснио како је у страху угледао пар белих вукова на ораховом стаблу са огромним белим реповима. На основу детаљног тумачењу и анализе сна, Фројд је дошао до важних теоријских сазнања.

Посматрање је неекспериментална метода помоћу које се долази до података о психичком животу људи. Састоји се у планском, систематском и објективном регистровању и анализирању извесних појава у природном окружењу. Боља је од интроспекције по томе што се њоме могу открити мотиви неке делатности посматрањем онога што човек заиста ради од онога што он каже да жели да уради. Недостаци посматрања су ограниченост на видљиво понашање без скривених мотива и немогућност мењања појединих услова. Такође, немогуће је направити емоционалну дистанцу, тако да су увиди често субјективни. Фазе посматрања су посматрање са циљем, систематско и конролисано посматрање, одабир технике, спровођење посматрања, обрада података и извођење закључка.

Експеримент је систематско мењање услова у којима се дешава нека појава. У експерименту појава је зависна варијабла, а услови су независна. Фазе експеримента су формулисање проблема, израда плана истраживања, одабир технике, спровођење истраживања, обрада резултата и извођење закључка. Добре стране експерименрта су појаву изазивамо и мењамо по својој вољи у контролисаним условима, оглед можемо поновити било када и било где што омогућава проверу резултата и поузално открива каузалне односе. Лоше стране експеримента су да неке ствари не можемо или из етичких разлога нећемо да мењамо и ситуација је вештачка, тј. испитаници се не понашају природно.

Експериментални рад са људима као субјектима повлачи легална и морална ограничења, због чега се најзначајнији део истраживања обавља са животињама са надом да је стекнуто сазнање о психофизиолошким функцијама и понашањима могуће пренети на искуства са људима.

Психотерапија и технике психолошке анализе[уреди]

Психоанализа[уреди]

Психоанализа је теорија и метода дубинске психологије коју је почетком 20. века утемељио Сигмунд Фројд како би објаснио душевне процесе као и настајање и лечење психолошких поремећаја. Она представља свеобухватан теоријски скуп који се између осталог темељи на следећим поступцима:

  • 1. Психоаналитичка теорија личност:

Психа човека према Фројду је подељена је у три подручја: Ид, Его и Суперего. Ид представља исконске биолошке анималистичке нагоне човека који нестају после њиховог задовољавања. Суперего представља моралне и етичке вредности и норме друштва, такорећи представља функцију савести особности. Его је посредник између Ида и Суперега. Оно је средишња инстанца одлучивања која покушава ускладити потребе Ида с предусловима Суперега.

  • 2. Психоаналитична развојна психологија:

Основа развоја психоаналитичне развојне психологије је развој либида (сексуалног нагона). Према Фројдовом концепту раздобља живота зависно од добног нивоа либидо обележава различите регије тела детета:

орална фаза (прва година живота) – током тог раздобља уста су центар телесног узбуђења или напетости,
анална фаза (друга до трећа година живота)- изражава фиксацију на аналну фазу и односи се према свету путем жеље за управљањем и моћи,
фалусна фаза (четврта до шеста година) – током те фазе постоји привлачност према родитељу супротнога пола, а узбуђења и напетости су усредоточене на гениталије,
латентна фаза (седма до десета година) – настаје смањење сексуалних нагона и интереса,
генитална фаза (од једанаесте године) – фаза повезана с почетком пубертета.

Као могуће кризе или проблеми унутар психосексуалног одгоја (фиксације) могу се јавити Едипов комплекс, Електрин комплекс или завист на пенису.

Теорија лечења

Према Сигмунду Фројду несвесни психички процеси (пре свега они који потичу из дјетињаства) могу знатно утицати на појаву психичких поремећаја као што су на пример неурозе. Процеси који потичу из дјетињства подлежу механизму потискивања и недељно би се тоеком трајања психоаналитичке терапије требали изазвати и поновно проживјети, како би се у одраслом добу могли свладати. Пацијент током сеансе треба да исприча све што му падне на памет (слободна асоцијација).

Важни елементи психоанализе су преношење и тумачење снова. Класично психоаналитичко лечење траје неколико година. Психоаналитичке школе које и данас још постоје делимично се разликују једна од друге. Тако постоје облици лечења као што је скраћена психоаналитичка терапија или фокална терапија.

Начела дечје анализе Ане Фројд и Мелани Клејн су посебно прилагођена лечењу деде и младих особа. Дечја психоанализа се примењује на пример код депресије и опсесивне неурозе.

Психолошке технике[уреди]

Технике су посебни поступци за прикупљање и обраду података. Неке од техника су:

  1. Интервју
  2. Упитник
  3. Скале процене
  4. Анкета
  5. Пројективне технике
  6. Тест

Интервју је најстарија техника. Обавља се усменим, формалним путем. Може бити стандардизован, унапред одређена питања, или нестандардизован, само оквирне теме. Недостаци интервјуа је субјективност интервјуисте или неискреност интервјуисаног.

Упитник је сачињен од нита ставки у писаној форми. Постоје отворени упитници, испитаник сам формулише одговоре, или затворени,

Познати психолози[уреди]

Познати српски психолози[уреди]

Рекли су о психологији[уреди]

Душа је највеће чудо од свих космичких чуда. — Карл Густав Јунг

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Fernald LD (2008). Psychology: Six perspectives (pp. 12–15). Thousand Oaks, CA: Sage Publications.
  2. Hockenbury & Hockenbury. Psychology. Worth Publishers, 2010.
  3. "Aristotle's Psychology". Stanford Encyclopedia of Philosophy.
  4. Green, C.D. & Groff, P.R. (2003). Early psychological thought: Ancient accounts of mind and soul. Westport, Connecticut: Praeger.
  5. T.L. Brink. (2008) Psychology: A Student Friendly Approach. "Unit One: The Definition and History of Psychology." pp 9 [1].
  6. Horst U.K. Gundlach, "Germany", in Baker (ed.), Oxford Handbook of the History of Psychology (2012).
  7. Alan Collins, "England", in Baker (ed.), Oxford Handbook of the History of Psychology (2012).
  8. Bureau of Labor Statistics, U.S. Department of Labor, Occupational Outlook Handbook, 2010–11 Edition, Psychologists, on the Internet at bls.gov (visited 8 July 2010).
  9. O'Neil, H.F.; cited in Coon, D.; Mitterer, J.O. (2008). Introduction to psychology: Gateways to mind and behavior (12th ed.. стр. 15–16). Stamford, CT: Cengage Learning.
  10. "The mission of the APA [American Psychological Association] is to advance the creation, communication and application of psychological knowledge to benefit society and improve people's lives"; APA (2010). About APA. Retrieved 20 October 2010.
  11. „Psychology is a Hub Science”.  Association for Psychological Science Observer (September) 2007

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]