Персијска мачка

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Персијска мачка
PersanBlanc.jpg
Други називи
Дугодлаки персијанер
Земља порекла
Иран (Персија)
Стандард(и) расе
FIFeстандард
CFAстандард
TICAстандард
AACEстандард
ACFAстандард
ACFстандард
CCAстандард

Персијска мачка (персијски - گربه ایرانی) је једна од настаријих раса домаћих мачака. Почетком 20. века постала је једна од најпопуларнијих чистокрвних мачака и најзаступљенијих раса на изложбама.

Персијска мачка се сматра најмирнијом расом, толерантном према другим мачкама и вернa власнику. Длака је дугачка и густа и захтева свакодневно одржавање, јер недовољна нега доводи до запетљавања длаке и проблема на кожи.

Персијска, егзотичка краткодлака, чинчила и хималајска мачка су идентичне у погледу стандарда тела, а разликују се у дужини и боји длаке. Персијска мачка је дугодлака и нема поинт ген, за разлику од хималајске код које је присутан.

Настанак расе[уреди | уреди извор]

Порекло персијске мачке није познато. Сматра се да потичу из средње Азије, а први пут се јављају у Европи у 18. веку, иако има података да се у Италији постојала у 16. веку. Први пут је приказана на изложби 1871. године у Енглеској. Краљица Викторија је имала плаве персијанере, што је допринело популарности ове расе. У Америци први пут су приказане 1895. године.[1] Иако је раса позната преко 200 година, службена земља порекла данас је Велика Британија, где је добила стандард крајем 19. века.

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Тело персијске мачке је крупно и мишићаво, има јаке кости и изузетне мишиће. Глава је округла и широка. Очи су велике и широко постављене, a боја зависи од боје длаке. Уши су мале, облог врха и широко постављене. Реп је пропорционалан телу и пун, без ломова. Предње ноге су кратке и праве. Шапе су велике, окугле, са чуперцима длака између јастучића. Вилица је широка и снажна, са правилним загризом. Нос је широк колико и дугачак, са врхом у висини доњег очног капка.

Одржавање крзна[уреди | уреди извор]

Персијска мачка има густу, вунасту поддлаку, због чега може доћи до запетљавања. Уколико се длака замрси не може се више четкати, већ се мора исећи. Персијанере треба и купати, јер се чиста длака мање мрси.

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Т. Дамњановић, Мачка, БМГ, Београд, 1996. стр. 125

Спољашње везе[уреди | уреди извор]