Прва Пецијина буна

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Пецијина буна)
Иди на навигацију Иди на претрагу

Прва Пецијина буна или Дољанска буна[a] био је устанак у Кнешпољу под вођством Петра Поповића Пеције против Османског царства, који је трајао од јуна до децембра 1858. године. Устанак је настао као одговор на притисак на локалне Србе, са звјерствима из прошлости које су чиниле Османлије.

Позадина[уреди]

Лука Вукаловић је подигао устанак 1857. године у Херцеговини. Сљедеће године[7] је прота Аврамовић у Градачком срезу подигао Протину буну, а исте године Пеција у Босанској Крајини.[8]

Буна[уреди]

Средином 1858. године, избио је устанак на сјеверозападу Босне, због османског притиска на локалне Србе. У селу Ивањска у Крупској нахији, српско становништво католички већинског села се побунило.[9] Након кратке пуцњаве око Ивањске, друга села су се латила оружја. Сматра се да је побуна настала због османског зулума.[10] У јуну 1858, буна се проширила на Кнешпоље.[10] Вође су биле бивши хајдуци Петар Поповић Пеција, Петар Парача, Симо Ћосић и Ристо Јеић.[11] Сеоско становништво Кнешпоља су претежно чинили православни Срби, док је муслиманско становништво било већинско у градовима.[10] Устаници су 20. јуна потиснули муслимане у град Нови. Око 600 устаника окупљених око Новог, планирали су напад на град.[10] Истовремено, Пеција и Парача су окупили око 3.000 устаника,[10] који су ушли у Ивањску како би помогли локалним побуњеницима.У бици код Дољана у близини Бихаћа 4. јула погинуло је око 100 Турака, након чега је Јеић прешао у Аустрију, покушавајући да убједи Аустријанце да тим сељацима са вилама и косама није само до тога да живе од хљеба.[11] Упориште у Ивањској је пало 15. јула, гдје су били и Пеција и Парача.[11] Устаници код Ивањске су тешко поражени, док су преостали предвођени Пецијом и Парачом прешли у Кнешпоље, одакле су пружили свој посљедњи отпор.[10]

У том тренутку су османски војници ојачани помоћним одредима који су послати из свих дијелова Босне и 21. јула дошло је до битке на Тавији у близини данашње Костајнице. Око 1.000 устаника је бранило своје ровове, али нису успјели и већина је одлучила пребјећи у Аустрију након пораза. Сљедећи дан, битка је вођена у близини села Куљан. Пеција и Гарача, ослабљени послије одласке већег броја устаника на територију преко ријеке Уне (Аустрија), нису имали довољно снаге да би пружили озбиљан отпор добро организованој османској војсци, стога су одлучили да пребјегну у Аустрију. Међутим, аустријске власти су одбиле да их заштите, покушали су да их разоружају и предају османски властима; Пеција и Гарача су одлучили да се не предају и са око 300 устаника су разбили османску блокаду и побјегли на планину Просару.[10]

Сљедећих мјесеци, Пеција и Гарача су наставили герилске борбе по Кнешпољу, међутим, велика буна је сломљена. У децембру је Гарача убијен у близини Костајнице. Након његове смрти, Пеција је одлучио да се повуче у Аустрију, међутим, аустријске власти су га изненада ухватиле и испоручиле османским властима за награду од 5.000 гроша.[10] Пеција је одведен у Цариград на суђење. Осуђен је на смрти, јер је према оптужници, убијек 98 Турака.[12] Смртна казна је требало да се изврши у Босанском пашалуку, у његовом родном граду. Током путовања, приликом напуштања Константинопоља, Пеција је успио да побјегне у близини Ужица, након чега је наставио живјети у Кнежевини Србији.[10]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Позната је и као Прва Пецијина буна..[1][2] У костајничком крају је позната као Пецијина буна, док је у околини Бихаћа позната као Дољанска буна, по бици код Дољана.[3] Још је позната и као Пецијина сељачка буна,[4] Костајничка буна[5] и Прва кнешпољска буна.[6]

Референце[уреди]

  1. ^ Srejović, Gavrilović & Ćirković 1981, стр. ?

    једном од вођа Станку Бојаџији, прва Пецијина буна 1857-58. у Босни по Петру Петровићу-Пецији, буна Луке Вукаловића у Херцеговини 1852-62, Димитраћева буна око Видина 1857. Буне се ређе називају по месту избијања, ...

  2. ^ Gojko M. Solarić (1958). Istorija, 1830-1918 za viii razred osmogodišne škole. Nolit. »Нарочито је тежак био живот сељака Босанске Поса- вине и зато је 1858 год. и ту дошло до устанка. Он је почео у Кнешпољу и одатле се проширио ва Крајину. Назван је Прва Пецијина буна јер је устанком руководио Петар Пе- ција Петровић. Турске власти и домаћи феудалци угушили су све ове побуне на врло суров начин.« 
  3. ^ Bosanska vila. 18. Nikola T. Kašiković. 1903. стр. 82. »Године 1858. букне у Крајини устанак за ослобођење. Душа томе устанку био је Пеција, с тога се та буна око Костајнице у Кнежпољу и зове Пецијина буна, а око Бишћа Дољанска буна, јер је на Дољанима највећи бој био. У томе ...« 
  4. ^ Danica Milić (1976). Simpozijum Oslobodilački pokreti jugoslovenskih naroda od XVI veka do početka prvog svetskog rata. Istorijski institut. »... устанак „капетана" Николе у Трновском крају исте године, Пецијина сељачка буна у босанској Крајини 1858. и у Посавини, егзе- куције великог везира Мехмед-паше Кибризли у Нишу, Пироту, Лесковцу, Власотинцу 1860. године ...« 
  5. ^ Prilozi proučavanju jezika. Katedra za južnoslovenske jezike Filozofskog fakulteta. 1988. »Посљедице овако тешког стања биле су све чешће буне на подручју Поткозарја: Јаничићева или прва машичка буна 1809, друга машичка буна, март 1834, и Пецијина или костајничка, 1858, у којој поред Срба учествују и Хрвати и ...« 
  6. ^ Branko Čubrilović (1934). Petar Kočić i njegovo doba. Tisak "Tipografija". »Позната прва кнешпољска буна, 1858, и Пецијино хајдуковање створило је најпре појединачна, па масовна одметништва. То је та препричавана ешкија. Она крстари од Змијања до Милан Кнежевине, па тамо Љевчу пољу све до ...« 
  7. ^ Bosanska vila. 19. Nikola T. Kašiković. 1904. »Год. 1858. букне устанак за ослобођење српске Босне и Херцеговине. Почео је око Бишћа под именом »Дољанска бунак, око босан. Костајннце под именом — »Пецијина буна а у Посавини, око Градачца и Брчког, под именом Посавачка буна. У том устанку учествовали су и дјетићи из Милановића куће, па и крв своју пролили за крст часни и слободу златну, јер у тој буни погину Милан Милановић. У пошљедњем устанку 1875. г. погину опет један Милановић из те ...« 
  8. ^ Fedor Nikić (1982). Radovi: 1919-1929. Štampa Grafosrem. »У Херцеговини, јавља се 1857. први устанак Луке Вукаловића1 у Зупцима; у Босни 1858. јавља се једна буна у срезу градачачком, звана Посавачка Буна, под водством проте Аврамовића, а друга, у исто време, у Крајини, позната под именом Долинска Буна. Због оскудице оружја, муниције, и због недовољне организованости, све су ове буне пропале. После тога, 1875. године у Херце- говини и Босанској Крајини подижу Срби устанак ...« 
  9. ^ Ekmečić 2008, стр. 280.
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 10,5 10,6 10,7 10,8 Mikić 1995, стр. 148–151.
  11. 11,0 11,1 11,2 Srejović, Gavrilović & Ćirković 1981, стр. 479

    На челу устаника у Крајини био је нека- дашњи хајдук Петар Петровић-Пеција, а са њим Петар Гарача и Симо Ћосић, док се Ристо Јеић, искусан у путовањима у Србију, после команде четом [...] У бици код Дољана 4. јула 1858. код Бихаћа пало је око 100 Турака, па је Јеић тада пребегао на аустријску страну, покушавајући да увери свет у то како овим сељацима са вилама и косама није само до тога да живе од хлеба.

  12. ^ Vujasinović 1933, стр. 69.

Литература[уреди]