Пешта

Из Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Пешта (жупанија).
Ланчани мост на Дунаву и поглед на Пешту са будимске стране

Пешта је била град у Мађарској који се ширењем 1873. спојио са Будимом и тако је настала Будимпешта. Пешта се налазила источно од Будима, на лијевој обали ријеке Дунав која је раздвајала ова два града и заузима двије трећине површине града. Површински Пешта је створила двије трећине Будимпеште. Мостови који данас спајају Будим и Пешту спадају у најљепше мостове Европе.

Пешта је вјековима била и политички и културни центар Мађарске. Такође Пешта је била главни град Угарске (Мађарске).

Етимологија[уреди]

Назив Пешта има словенско поријекло од ријечи „пећ“ или „пешт“, највјероватније се односивши на локалну пећину гдје се ватра палила.

Историја[уреди]

Пешта је била независан град, сазнање које се појављује у писаном облику који датира још од 1148. У ранијим вијековима су се налазили прастара келтска и римска насеља. Пешта је постала важан економски центар од 11-ог до 13-ог вијека. Била је уништена током монголске инвазије Мађарске 1241, али је изнова изграђена после тога. Пешта је на основу привелегија које је цар Леополд први доделио Србима, Немцима и Мађарима 23. октобра 1703. године - поново постао слободна краљевска варош. Пешта је важно трговачко и универзитетско место. Дунав је преплавио град 1838. године. Први висећи мост, Сечењи ланчани мост, је био изграђен 1849 преко Дунава, повезујући Пешту са Будимом. Самим тим, 1873. су два града сједињена заједно са Обудом, да би формирали Будимпешту. У Пешти је 1828. године било 46.227 становника и 2919 домова.[1]

Срби у Пешти[уреди]

Пештанска српска црква је подигнута и освештана 1688. године.[2] Пешта је био центар прекодунавског српског живља, и ту су се сјатили "најодличнији" Срби, по угледу, богатству, слави и амбицајама. Ту су се штампале српске књиге, издавали српски листови, било седиште српских православних, друштвених и образовних иституција. Када је град постао слободан краљевски 1703. године, Србима је потврђена градска аутономија. Бирали су свој магистрат (танач), бирова и таначнике. У Пешти је 1703. године било око 200 српских кућа. Варошки магистрат је тада послао специјалну представку цару Карлу шестом. У њој се жале јер се Срби у Пешти "нагло множе". Срба је у то време увек било по 700 војника под оружјем.[3] Године 1748. године Србе из Пеште је на црквено-народном сабору заступао посланик Ђорђе Дамјановић, сенатор.[4] Основано је 1826. године "Србско учено друштво" у Пешти (Матица српска), које наставља да издаје часопис "Сербски летопис". У Пешти је живео неуморни Јосиф Миловук трговац и "попечитељ Србскога книжества" (издавач и штампар) (1828), који је обележио своје време, огромном штампаном продукцијом. Једну српску књигу је 1826. године набавила постојећа "Библиотека српске општине" у Пешти. У Пешти је 1842. године прослављен од стране Матице српске празник Св. Саве "славније и велелепније него икада". У програму су учествовали Теодор Павловић секретар матичин, Јован Суботић песник, Светозар од Риђички млади племић - са песмом посвећеном председнику матичином племићу Сави Текелији, и други. На крају је певана "Савина песма" - "обична и већ свуда позната".[5] У Пешти је 1872. године било 267 Срба грађана. Али то су "изабрани" - богати и важни народни представници и предводници[6] Крај српског узлета представља мађарска буна 1848-1849. године и од тада се Срби све више селе у српску Војводину. По државном шематизму православног клира у Угарској, из 1846. године у "Pesthinum"-u биле су две православне парохије, грчка и српска (Valahorum). У српској парохији православно парохијско звање је основано 1809. године, а од тада се воде и црквене матрикуле. Постојала је 1846. године православна црква "Георгијевска" - саборна , а парохију је опслуживао поп Јован Теодоровић, којем је помагао Јован Рошу. Пописано је 14 деце (оба народа) за школу, којима предаје учитељ Димитрије Мерце. Број становника (оба народа, Срба и Грка) износио је 1846. године само 503 православне душе.[7] Пештански православни пароси су били: Марго Георг (1826).

Референце[уреди]

  1. "Банатски алманах", Будим 1828. године
  2. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1870. године
  3. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1874. године
  4. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1875. године
  5. "Сербске народне новине", Пешта 1842. године
  6. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године
  7. Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.