Будим

Из Википедије, слободне енциклопедије
Црква светог Матије у Будиму

Будим (мађ. Buda, тур. Budin, нем. Ofen, чеш. Budín) је западни део мађарског главног града Будимпеште смештен на десној обали Дунава.

Будим се простире на приближно једној трећини површине Будимпеште, брдовит је, и прилично покривен шумом. Обично представља синоним за високе животне стандарде. Најпознатији споменици су Будимски замак и Цитадела.

Порекло имена[уреди]

Постоји више хипотеза о пореклу назива Будим. Према једној, у корену назива је словенско име Будимир, неки сматрају да је име изведено из речи коју је локално становништво користило да означи воду, а разлог за то је био Дунав на чијим обалама се град простире, док неки сматрају да је град добио име по свом оснивачу, хунском краљу Бледи, Атилином брату.

Историја[уреди]

Будим у средњем веку. Цртеж из Хроника Хартмана Шедела

Будим је био главни град Мађарске од 1361. године, све док га нису освојили војници Османског царства 1541. године, када нови главни град постаје Братислава, данашњи главни град Словачке, која је тада носила друго име (мађ. Pozsony, словен. Prešporok).

Крајем 17. века, 1686. године, Будим пада у руке Хабзбурзима, који насељавају велики број Немаца како би обновили град опустошен претходним ратовима.

Године 1690. Великом сеобом Срба под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића повећао се број Срба у будимском Табану, где су од раније већ живели Срби.

Будим је проглашен слободним краљевским градом 1703. године, да би 1784. поново добио статус главног града Мађарске. Спајањем са Обудом и Пештом прераста 1873. године у данашњу Будимпешту.

Срби у Будиму[уреди]

Срби у Будиму су у оквиру царских привилегија добили своју аутономну институцију "Танач" (суд), на чијем челу је био биров који је решавао спорове својих сународника, заједно са 12 таначника (заклетих ешкута). Први биров био је 1700-1703. године, Михаил Кабакул, а последњи (када је укинут танач) 1844-1849. године, Кузман Пејаковић. Готово два века ту се србовало, у српском делу званом Табан, као мало где у српском свету ван српске државе. И пре досељавања под Чарнојевићем, било је у Будиму Срба - али римокатолика, који су дошли из Босне. Њих су звали "Кршћани, Латини" и такође су имали свој "танач". Мада нису били исте вере, што је тада била непремостива препрека, и једни и други (Хришћани, називани погрдно Власи) су осећали исто, и тражили 28. априла 1710. године од власти, да се уједине у један "танач".[1] Помињу се у Табану следећи занатлијски еснафи: сапунџијски (1725); месарски (1725) - цехмајстор Стојан Поповић и аћамајстор Миха Ижаковић; сабовски (1725) - цехмајстор Дојчин Цвејић и аћамајстор Степан Марковић; "Солгало мешчер мајстор" изабран опет 1725. године био је Петар Орестијевић.[2] По једном упућеном посетиоцу, то је дични српски центар, на десној страни Дунава: "У Будиму управ српска варош, нарочито Срби 'занаџије'(занатлије) беху први на гласу." Ту су долазиле са стране, многе калфе и шегрти - "вандрокаши", да уче занат и стекну мајсторско писмо.

Посланик будимских Срба на црквено-народном сабору у Карловцима 1719. године био је Станоје Радојевић, стари будимски биров. Други пут 1726. године изабрали су Будимци "господара" Живана Бранковића. Године 1744. био је то Петар Димић. Српско предграђе-варош у Будиму носи име Табан, и ту су Срби имали вековима своју аутономну бирану власт. Стари биров био је пре 1725. године Јосиф Николић. Изабран је на сабору општинском 30. маја 1725. године у Табану у варошком дому, на скупу свих таначника и још 70 "господара" нова општинска управа. За бирова изабраше Јевту Кнежевића, два ешкута Јована Цветиновића и Димитрија Ненадовића, затим за варошког натароша Петра Ненадовића, за толмача (тумача) Мишка, за кишбирова Трифуна, и две капиџије - истог Трифуна и старца Благоја. Сви су били плаћени из варошке касе, и имали некакве друге погодности, попут ослобађања од плаћања пореза. Године 1729. постао је нови биров Јован Цветиновић, ранији ешкут (поротник).[3] Варошки биров у Табани био је 1737-1738. године Никола Давидовић. Биров табански 1744-1745. године био је Петар Кнежевић, а нотар Аврам Рашковић. Бирова Срба у предграђу Табану има и у 19. веку.

Свештенство будимско чинили су: поп Михајло (умро 1726), поп Вељко (1726), поп Нестор Живановић(1728), поп Петар Пантелић (1728)...На једном документу из 1748. године потписали су се у Табану, будимски свештеници: Гаврил Михајловић, Антоније Јосиповић и Јован Бејазовић.[4] Будимска стара српска православна црква подигнута је 1697. године, а нова 1742. године. По државном шематизму православног клира у Угарској из 1846. године, у Будиму је православно парохијско звање основано 1742. године, а црквене матрикуле се воде од 1742-1810. године нередовно, а од 1810. године тачно и редовно. Постоји православни храм посвећен празнику Духови?, а свештенство су чинили 1846. године, протопрезвитер Јован Витковић (то био и 1826) поп Јован Раденковић. У парохији је укупно 460 православних верника. Школски директор је тада Давид Давидовић правник. Школске деце је било само 28, а предавао им је учитељ Димитрије Поповић (то био и 1826).[5] Петар Петровић будимски ђакон (1839) јавља се као купац српске књиге. Учитељ у српској народној школи тада је Субота Младеновић.

Изабрали су Будимци Срби 1728. године за народног учитеља "мештра" Данила Павловића, са годишњом платом од 60 ф. Димитрије Поповић је наставник 1820. године. Године 1826. школски директор у Будиму је био општински биров (кнез) Георг Станковић (то и 1820), а 1847. године табански изборни биров и пренумерант српске књиге је Давид Пејаковић. Сенатор општински био је тада Јован Игњатовић а протоколиста код Магистрата будимског, Симеон Игњатовић. У Будиму живи и ради Василије Суботић књиговезац и књигопродавац (1826), а лекар је тада др Стефан Прерадов. Будимски грађанин Евгеније Стојановић је 1862. године издао четворку "Цетињка", књигу мелодија за клавир, састављену од најлепших народних песама. Исту је наменио Црногорцима, од чистог прихода, након продаје.[6]

Демографска историја[уреди]

Према подацима из 1715. године, у Будиму је било 1538 кућа, од чега су 769 припадале Јужним Словенима (већином Србима), 701 је била немачка, и 68 су биле мађарске.[7]

Према подацима из 1720. године, број становника се смањио на 30.000 људи који су насељавали 1483 куће, 851 је била немачка, 559 су биле јужнословенске (већином српске), 68 је припадало Мађарима, а 5 Словацима.[8]

Подаци из 19. века, показују перманентно опадање броја становника православних Срба. Тако Будим има 1828. године - 759 Срба; 1846. године - 460 душа; 1860. године 384 житеља.[9]

Међународна сарадња[уреди]

Будим је збратимљен са следећим градовима:

Референце[уреди]

  1. "Гласник друштва србске словесности", Београд
  2. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1874. године
  3. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1875. године
  4. "Српски летопис", Нови Сад 1870. године
  5. Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.
  6. "Даница", Нови Сад 1862. године
  7. Др. Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига 2, Нови Сад, 1990.
  8. Др. Душан Ј. Поповић, ibid.
  9. Павле Софрић: "Моменти из прошлости и садашњости вароши Сентандреје", Панчево-Сентандреја 2005. године

Извори[уреди]

Литература[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]