Битка код Добоја (1415) — разлика између измена

Битка код Добоја
	Део Османско-угарски ратови
Време	почетак августа 1415. године
Место	тврђава Добој, Усора, Босанско краљевство
Исход	победа босанско-турске војске
Сукобљене стране
Босанска краљевина; Османско царство	Угарско краљевство
Команданти и вође
Хрвоје Вукчић Хрватинић; Сандаљ Хранић Косача; Павле Раденовић; Остоја Котроманић	Иван Моровић; Иван Гара; Павле Чупор; Владислав Дубравчић
Јачина
непознато	непознато
Жртве и губици
непознато	непознато

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 26. јул 2016. у 04:32

Битка код Добоја вођена је почетком августа 1415. године, код средњовековне тврђаве Добој, између угарске војске са једне и војске босанске властеле потпомогнуте турским четама са друге стране. Део је Угарско-турских ратова, а завршена је одлучним поразом угарске војске^[1].

Увод

Прогнани граљ Твртко II Твртковић 1414. године продире са Турцима у Босну. Твртко је искористио турску провалу да се учврсти на власти, заједно са Хрвојем Вукчићем Хрватинићем. До августа 1414. године Твртко је већ повратио власт у готово читавој земљи. О томе сведочи упозорење Дубровчана људима кнеза Павла Раденовића да ће се пожалити краљу Твртку за пљачку њихове стоке. Павле Раденовић стао је на Тврткову страну^[2]. Твртко је у земљу дошао августа 1414. године што значи да је турска помоћ била довољно јака да се он сместа врати на престо. Краљ Остоја се и даље налазио у земљи. Заједно са Сандаљем Хранићем, Остоја се вероватно налазио у планинама или у неком од утврђених градова. Остоји су Дубровчани отказали послушност и одбили су му плаћање данка. На страни краља Остоје био је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки који му једном повељом од 1. фебруара 1415. године потврдио заслуге за хришћанство. После тога, Дубровчани нису могли да одбију да Остоји исплате светодмитровски доходак^[3]. Међутим, истовремено одржавају везе и са Твртком и шаљу му подуже писмо у коме му се правдају да нису пружали азил Остојиним присталицама^[4].

Грађански рат у земљи навео је не само властелу, већ и шире народне масе, да у њему узме учешћа стајући на страну једног од краљева. Власи сточари краља Остоје су у околини Дубровника нападали људе Сандаља Хранића и прелазили на страну краља Твртка. Турске чете погоршавале су стање у земљи. Дубровчани шаљу писмо Ђурађу Бранковићу у коме му се извињавају што њихово посланство није стигло у Србију да му честита на венчању. Разлог је била опасност од турских чета у Босни^[5]. Турске чете су преко Босне продирале у Далмацију, Крајину, све до Шибеника. Хрвоју су Турци омогућили да се одржи на својим поседима у Доњим Крајевима. Са турским четама, Хрвоје се 1415. године спремао да нападне Сплит. Преговарао је са Млетачком републиком око заједничког напада. За узврат, Хрвоје би им предао град Омиш. Млеци нису пристали да Хрвоја директно подрже својом флотом због страха од Жигмунда. Међутим, помагали су херцега оружјем и ратном опремом^[6].

Битка

Турке је у Босни предводио Зек Мелек. Мелекови одреди продиру и у Хрватску, али их је стање у Цариграду 1415. године приморало на повлачење. Жигмунду је јављено да је у Босни остало мало Турака на страни Хрвоја. Ипак, Остоја се са њима није могао сам обрачунати, а Сандаљ Хранић је данком одржавао мир. Истовремено стиже вест да турски командант Исак бег из Скопља спрема напад на Далмацију и Хрватску^[7]. Мађарска војска се средином јуна окупља у Усори, око града Добоја, са намером да Босну очисти од Турака. Име града Добој се по први пут тада помиње у историјским изворима: in Uxora suptus castrum Doboy (У Усори под тврђавом Добој)^[8]. Међутим, на изненађење угарског краља, сва босанска властела била је против Угара. Хрвоје Вукчић и Сандаљ Хранић су се измирили. Договорено је да султан прихвати Остоју за краља Босне. Твртко је жртвован да би се постигло јединство. Угари су сада били у тешкој ситуацији. Од босанске властеле пришао им је једино Владислав Дубравчић, господар усорског града Ковача. У Босну пристиже и војска коју је сакупио Исак-бег^[9]. Почетком августа 1415. године сукобиле су се турска и угарска војска пред Добојем. Битка је завршена страховитим поразом Угара. Босанска властела, на страни Угара, је током битке прелазила на турску страну. У заробљеништво су пали Иван Моровић, Иван Гара и Павле Чупор. Дубровчић је свој град предао Турцима. Моровић и Гара ослободили су се након плаћања откупа. Павла Чукора је Хрвоје Вукчић зашио у бивољу кожу и бацио у реку Босну^[10].

Последице

Битка код Добоја представља важну прекретницу у историји средњовековне босанске државе. Угарска, која је до тада играла доминантну улогу у унутрашњим приликама у Босни, потиснута је од стране све моћнијег Османског царства. Босанска властела оријентише се према новим господарима^[11]. Од 1415. године нема више озбиљнијих угарских упада у Босну. Босанска властела стиче моћног савезника у борби против католичанства. На двору босанског краља у Сутјесци, нашла се 23. августа сва босанска властела, Сандаљ Хранић, Хрвоје Вукчић, Павле Раденовић, Павле Радишић Клешић, војвода Вукмар Златоносовић, Драгиша Динчић и сам краљ Остоја. Предвођена самим краљем Остојом, властела је тог дана на Пареној Пољани код Сутјеске напала кнеза Павла Раденовића. Павле је убијен од стране Сандаљевих људи. Његов син, Петар, свезан је и послат у Бобовац. Оправдање је било да је Павле "издао цео свет, и Дубровник, и Босну и Угарску". Стварни узрок атентата на Павла био је његов сукоб са Хранићем. Дубровчани нису оправдавали овај поступак. Павле је сахрањен у Врхбосни, на месту који и данас носи назив Павловац^[12]^[13].

Референце

^ Мишић (2014), pp. 55
^ Ћирковић (1964), pp. 242
^ Ћоровић (1940), pp. 412
^ Ћирковић (1964), pp. 242-3
^ Ћоровић (1940), pp. 415
^ Ћоровић (1940), pp. 415
^ Ћоровић (1940), pp. 415-6
^ Сусрети Добојлија
^ Ћирковић (1964), pp. 242
^ Ћоровић (1940), pp. 416
^ Ћирковић (1964), pp. 242
^ Ћоровић (1940), pp. 417
^ Мишић (2014), pp. 55

Извори

Владимир Ћоровић, Хисторија Босне, Српска краљевска академија, Београд (1940)
Сима Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Београд (1964)
С. Мишић, Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века, Магелан Прес, Београд (2014)

[1] Мишић (2014), pp. 55

[2] Ћирковић (1964), pp. 242

[3] Ћоровић (1940), pp. 412

[4] Ћирковић (1964), pp. 242-3

[5] Ћоровић (1940), pp. 415

[6] Ћоровић (1940), pp. 415

[7] Ћоровић (1940), pp. 415-6

[8] Сусрети Добојлија

[9] Ћирковић (1964), pp. 242

[10] Ћоровић (1940), pp. 416

[11] Ћирковић (1964), pp. 242

[12] Ћоровић (1940), pp. 417

[13] Мишић (2014), pp. 55

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

@@ Ред 7: / Ред 7: @@
 |територија=
 |резултат= победа босанско-турске војске
-|страна1= [[Босанска краљевина]] <br /> [[Османско царство]]
+|страна1= [[Босанска краљевина]]<br /> [[Османско царство]]
 |страна2= [[Угарско краљевство]]
-|заповедник1= [[Хрвоје Вукчић Хрватинић]] <br /> [[Сандаљ Хранић Косача]] <br /> [[Павле Раденовић]] <br /> [[Остоја Котроманић]]
+|заповедник1= [[Хрвоје Вукчић Хрватинић]]<br /> [[Сандаљ Хранић Косача]]<br /> [[Павле Раденовић]]<br /> [[Остоја Котроманић]]
-|заповедник2= [[Иван Моровић]] <br /> [[Иван Гара]] <br /> [[Павле Чупор]] <br /> [[Владислав Дубравчић]]
+|заповедник2= [[Иван Моровић]]<br /> [[Иван Гара]]<br /> [[Павле Чупор]]<br /> [[Владислав Дубравчић]]
 |јачина1 = непознато
 |јачина2 = непознато
@@ Ред 17: / Ред 17: @@
 }}
-'''Битка код Добоја''' вођена је почетком августа [[1415]]. године, код средњовековне [[Тврђава Добој|тврђаве Добој]], између [[Угарско краљевство|угарске]] војске са једне и војске [[Босанска краљевина|босанске]] властеле потпомогнуте [[Османско царство|турским]] четама са друге стране. Део је [[Османско-угарски сукоби|Угарско-турских ратова]], а завршена је одлучним поразом угарске војске<ref>Мишић (2014), стр. 55</ref>.
+'''Битка код Добоја''' вођена је почетком августа [[1415]]. године, код средњовековне [[Тврђава Добој|тврђаве Добој]], између [[Угарско краљевство|угарске]] војске са једне и војске [[Босанска краљевина|босанске]] властеле потпомогнуте [[Османско царство|турским]] четама са друге стране. Део је [[Османско-угарски сукоби|Угарско-турских ратова]], а завршена је одлучним поразом угарске војске<ref>Мишић (2014), pp. 55</ref>.
-==Увод==
+== Увод ==
-Прогнани граљ [[Твртко II Твртковић]] 1414. године продире са Турцима у Босну. Твртко је искористио турску провалу да се учврсти на власти, заједно са [[Хрвоје Вукчић Хрватинић|Хрвојем Вукчићем Хрватинићем]]. До августа 1414. године Твртко је већ повратио власт у готово читавој земљи. О томе сведочи упозорење [[Дубровачка република|Дубровчана]] људима кнеза [[Павле Раденовић|Павла Раденовића]] да ће се пожалити краљу Твртку за пљачку њихове стоке. Павле Раденовић стао је на Тврткову страну<ref>Ћирковић (1964), стр. 242</ref>. Твртко је у земљу дошао августа 1414. године што значи да је турска помоћ била довољно јака да се он сместа врати на престо. Краљ Остоја се и даље налазио у земљи. Заједно са [[Сандаљ Хранић Косача|Сандаљем Хранићем]], [[Остоја Котроманић|Остоја]] се вероватно налазио у планинама или у неком од утврђених градова. Остоји су Дубровчани отказали послушност и одбили су му плаћање данка. На страни краља Остоје био је [[Угарско краљевство|угарски]] краљ [[Жигмунд Луксембуршки]] који му једном повељом од 1. фебруара 1415. године потврдио заслуге за хришћанство. После тога, Дубровчани нису могли да одбију да Остоји исплате светодмитровски доходак<ref>Ћоровић (1940), стр. 412</ref>. Међутим, истовремено одржавају везе и са Твртком и шаљу му подуже писмо у коме му се правдају да нису пружали азил Остојиним присталицама<ref>Ћирковић (1964), стр. 242-3</ref>.
+Прогнани граљ [[Твртко II Твртковић]] 1414. године продире са Турцима у Босну. Твртко је искористио турску провалу да се учврсти на власти, заједно са [[Хрвоје Вукчић Хрватинић|Хрвојем Вукчићем Хрватинићем]]. До августа 1414. године Твртко је већ повратио власт у готово читавој земљи. О томе сведочи упозорење [[Дубровачка република|Дубровчана]] људима кнеза [[Павле Раденовић|Павла Раденовића]] да ће се пожалити краљу Твртку за пљачку њихове стоке. Павле Раденовић стао је на Тврткову страну<ref>Ћирковић (1964), pp. 242</ref>. Твртко је у земљу дошао августа 1414. године што значи да је турска помоћ била довољно јака да се он сместа врати на престо. Краљ Остоја се и даље налазио у земљи. Заједно са [[Сандаљ Хранић Косача|Сандаљем Хранићем]], [[Остоја Котроманић|Остоја]] се вероватно налазио у планинама или у неком од утврђених градова. Остоји су Дубровчани отказали послушност и одбили су му плаћање данка. На страни краља Остоје био је [[Угарско краљевство|угарски]] краљ [[Жигмунд Луксембуршки]] који му једном повељом од 1. фебруара 1415. године потврдио заслуге за хришћанство. После тога, Дубровчани нису могли да одбију да Остоји исплате светодмитровски доходак<ref>Ћоровић (1940), pp. 412</ref>. Међутим, истовремено одржавају везе и са Твртком и шаљу му подуже писмо у коме му се правдају да нису пружали азил Остојиним присталицама<ref>Ћирковић (1964), pp. 242-3</ref>.
-Грађански рат у земљи навео је не само властелу, већ и шире народне масе, да у њему узме учешћа стајући на страну једног од краљева. Власи сточари краља Остоје су у околини Дубровника нападали људе Сандаља Хранића и прелазили на страну краља Твртка. Турске чете погоршавале су стање у земљи. Дубровчани шаљу писмо [[Ђурађ Бранковић|Ђурађу Бранковићу]] у коме му се извињавају што њихово посланство није стигло у Србију да му честита на венчању. Разлог је била опасност од турских чета у Босни<ref>Ћоровић (1940), стр. 415</ref>. Турске чете су преко Босне продирале у Далмацију, Крајину, све до Шибеника. Хрвоју су Турци омогућили да се одржи на својим поседима у [[Доњи Крајеви|Доњим Крајевима]]. Са турским четама, Хрвоје се 1415. године спремао да нападне Сплит. Преговарао је са [[Млетачка република|Млетачком републиком]] око заједничког напада. За узврат, Хрвоје би им предао град Омиш. Млеци нису пристали да Хрвоја директно подрже својом флотом због страха од Жигмунда. Међутим, помагали су херцега оружјем и ратном опремом<ref>Ћоровић (1940), стр. 415</ref>.
+Грађански рат у земљи навео је не само властелу, већ и шире народне масе, да у њему узме учешћа стајући на страну једног од краљева. Власи сточари краља Остоје су у околини Дубровника нападали људе Сандаља Хранића и прелазили на страну краља Твртка. Турске чете погоршавале су стање у земљи. Дубровчани шаљу писмо [[Ђурађ Бранковић|Ђурађу Бранковићу]] у коме му се извињавају што њихово посланство није стигло у Србију да му честита на венчању. Разлог је била опасност од турских чета у Босни<ref>Ћоровић (1940), pp. 415</ref>. Турске чете су преко Босне продирале у Далмацију, Крајину, све до Шибеника. Хрвоју су Турци омогућили да се одржи на својим поседима у [[Доњи Крајеви|Доњим Крајевима]]. Са турским четама, Хрвоје се 1415. године спремао да нападне Сплит. Преговарао је са [[Млетачка република|Млетачком републиком]] око заједничког напада. За узврат, Хрвоје би им предао град Омиш. Млеци нису пристали да Хрвоја директно подрже својом флотом због страха од Жигмунда. Међутим, помагали су херцега оружјем и ратном опремом<ref>Ћоровић (1940), pp. 415</ref>.
-==Битка==
+== Битка ==
 [[Датотека:Bosnia around 1412-sr.png|250px|мини|лево|Босна око 1412. године]]
-Турке је у Босни предводио [[Зек Мелек]]. Мелекови одреди продиру и у Хрватску, али их је [[Грађански рат у Османском царству|стање]] у Цариграду 1415. године приморало на повлачење. Жигмунду је јављено да је у Босни остало мало Турака на страни Хрвоја. Ипак, Остоја се са њима није могао сам обрачунати, а Сандаљ Хранић је данком одржавао мир. Истовремено стиже вест да турски командант Исак бег из Скопља спрема напад на Далмацију и Хрватску<ref>Ћоровић (1940), стр. 415-6</ref>. Мађарска војска се средином јуна окупља у [[Усора (област)|Усори]], око града [[Добој|Добоја]], са намером да Босну очисти од Турака. Име града Добој се по први пут тада помиње у историјским изворима: in Uxora suptus castrum Doboy (У Усори под тврђавом Добој)<ref>[http://www.susretidobojlija.com/SusretiDobojlija/tabid/82/ID/22/O-Doboju-u-proslosti.aspx Сусрети Добојлија]</ref>. Међутим, на изненађење угарског краља, сва босанска властела била је против Угара. Хрвоје Вукчић и Сандаљ Хранић су се измирили. Договорено је да султан прихвати Остоју за краља Босне. Твртко је жртвован да би се постигло јединство. Угари су сада били у тешкој ситуацији. Од босанске властеле пришао им је једино Владислав Дубравчић, господар усорског града [[Ковач (тврђава)|Ковача]]. У Босну пристиже и војска коју је сакупио Исак-бег<ref>Ћирковић (1964), стр. 242</ref>. Почетком августа 1415. године сукобиле су се турска и угарска војска пред Добојем. Битка је завршена страховитим поразом Угара. Босанска властела, на страни Угара, је током битке прелазила на турску страну. У заробљеништво су пали [[Иван Моровић]], [[Иван Гара]] и [[Павле Чупор]]. Дубровчић је свој град предао Турцима. Моровић и Гара ослободили су се након плаћања откупа. Павла Чукора је Хрвоје Вукчић зашио у бивољу кожу и бацио у реку Босну<ref>Ћоровић (1940), стр. 416</ref>.
+Турке је у Босни предводио [[Зек Мелек]]. Мелекови одреди продиру и у Хрватску, али их је [[Грађански рат у Османском царству|стање]] у Цариграду 1415. године приморало на повлачење. Жигмунду је јављено да је у Босни остало мало Турака на страни Хрвоја. Ипак, Остоја се са њима није могао сам обрачунати, а Сандаљ Хранић је данком одржавао мир. Истовремено стиже вест да турски командант Исак бег из Скопља спрема напад на Далмацију и Хрватску<ref>Ћоровић (1940), pp. 415-6</ref>. Мађарска војска се средином јуна окупља у [[Усора (област)|Усори]], око града [[Добој]]а, са намером да Босну очисти од Турака. Име града Добој се по први пут тада помиње у историјским изворима: in Uxora suptus castrum Doboy (У Усори под тврђавом Добој)<ref>[http://www.susretidobojlija.com/SusretiDobojlija/tabid/82/ID/22/O-Doboju-u-proslosti.aspx Сусрети Добојлија]</ref>. Међутим, на изненађење угарског краља, сва босанска властела била је против Угара. Хрвоје Вукчић и Сандаљ Хранић су се измирили. Договорено је да султан прихвати Остоју за краља Босне. Твртко је жртвован да би се постигло јединство. Угари су сада били у тешкој ситуацији. Од босанске властеле пришао им је једино Владислав Дубравчић, господар усорског града [[Ковач (тврђава)|Ковача]]. У Босну пристиже и војска коју је сакупио Исак-бег<ref>Ћирковић (1964), pp. 242</ref>. Почетком августа 1415. године сукобиле су се турска и угарска војска пред Добојем. Битка је завршена страховитим поразом Угара. Босанска властела, на страни Угара, је током битке прелазила на турску страну. У заробљеништво су пали [[Иван Моровић]], [[Иван Гара]] и [[Павле Чупор]]. Дубровчић је свој град предао Турцима. Моровић и Гара ослободили су се након плаћања откупа. Павла Чукора је Хрвоје Вукчић зашио у бивољу кожу и бацио у реку Босну<ref>Ћоровић (1940), pp. 416</ref>.
-==Последице==
+== Последице ==
-Битка код Добоја представља важну прекретницу у историји средњовековне босанске државе. Угарска, која је до тада играла доминантну улогу у унутрашњим приликама у Босни, потиснута је од стране све моћнијег Османског царства. Босанска властела оријентише се према новим господарима<ref>Ћирковић (1964), стр. 242</ref>. Од 1415. године нема више озбиљнијих угарских упада у Босну. Босанска властела стиче моћног савезника у борби против католичанства. На двору босанског краља у Сутјесци, нашла се 23. августа сва босанска властела, Сандаљ Хранић, Хрвоје Вукчић, Павле Раденовић, [[Павле Радишић Клешић]], војвода [[Вукмар Златоносовић]], Драгиша Динчић и сам краљ Остоја. Предвођена самим краљем Остојом, властела је тог дана на Пареној Пољани код Сутјеске напала кнеза Павла Раденовића. Павле је убијен од стране Сандаљевих људи. Његов син, Петар, свезан је и послат у [[Бобовац]]. Оправдање је било да је Павле "издао цео свет, и Дубровник, и Босну и Угарску". Стварни узрок атентата на Павла био је његов сукоб са Хранићем. Дубровчани нису оправдавали овај поступак. Павле је сахрањен у Врхбосни, на месту који и данас носи назив [[Павловац (Бања Лука)|Павловац]]<ref>Ћоровић (1940), стр. 417</ref><ref>Мишић (2014), стр. 55</ref>.
+Битка код Добоја представља важну прекретницу у историји средњовековне босанске државе. Угарска, која је до тада играла доминантну улогу у унутрашњим приликама у Босни, потиснута је од стране све моћнијег Османског царства. Босанска властела оријентише се према новим господарима<ref>Ћирковић (1964), pp. 242</ref>. Од 1415. године нема више озбиљнијих угарских упада у Босну. Босанска властела стиче моћног савезника у борби против католичанства. На двору босанског краља у Сутјесци, нашла се 23. августа сва босанска властела, Сандаљ Хранић, Хрвоје Вукчић, Павле Раденовић, [[Павле Радишић Клешић]], војвода [[Вукмар Златоносовић]], Драгиша Динчић и сам краљ Остоја. Предвођена самим краљем Остојом, властела је тог дана на Пареној Пољани код Сутјеске напала кнеза Павла Раденовића. Павле је убијен од стране Сандаљевих људи. Његов син, Петар, свезан је и послат у [[Бобовац]]. Оправдање је било да је Павле "издао цео свет, и Дубровник, и Босну и Угарску". Стварни узрок атентата на Павла био је његов сукоб са Хранићем. Дубровчани нису оправдавали овај поступак. Павле је сахрањен у Врхбосни, на месту који и данас носи назив [[Павловац (Бања Лука)|Павловац]]<ref>Ћоровић (1940), pp. 417</ref><ref>Мишић (2014), pp. 55</ref>.
 == Референце ==
 {{reflist|2}}
-==Извори==
+== Извори ==
 * Владимир Ћоровић, Хисторија Босне, Српска краљевска академија, Београд (1940)
 * Сима Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Београд (1964)