Ред речи — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 1: Ред 1:
'''Редослед речи''' у [[Лингвистика|лингивстици]] и типологија редоследа речи баве се проучавањем редоследа [[Синтакса|синтаксичких]] конституената и различитим редоследом речи у језичким конструкцијама. Занимљиве су и корелације између редоследа речи у различитим синтаксичким поддоменима. Примаран редослед речи који је предмет проучавања је конституентни редослед клаузе – променљиви редослед субјекта, објекта И глагола; редослед модификатора (придева – бројних , показних, присвојних И адјункта) у именичкој фрази и редослед прилошких одредби (адвербијала).
'''Редослед речи''' у [[Лингвистика|лингивстици]] и типологија редоследа речи баве се проучавањем редоследа [[Синтакса|синтаксичких]] конституената и различитим редоследом речи у језичким конструкцијама. Занимљиве су и корелације између редоследа речи у различитим синтаксичким поддоменима. Примаран редослед речи који је предмет проучавања је конституентни редослед клаузе – променљиви редослед субјекта, објекта И глагола; редослед модификатора (придева – бројних , показних, присвојних И адјункта) у именичкој фрази и редослед прилошких одредби (адвербијала).


Неки [[Језик|језици]] користе релативно ограничен редослед речи, често се ослањајући на редослед конституената да би пренели важне граматичке информације. Други – често они који преносе граматичке информације кроз инфлексију- допуштају већу флексибилност која се може користити за енкодирање прагматичких информација као што је тематизација односно фокус. Већина језика има устаљени редослед речи, а ако постоје други редоследи, они се сматрају “маркираним”.
Неки [[Језик|језици]] користе релативно ограничен редослед речи, често се ослањајући на редослед конституената да би пренели важне граматичке информације. Други – често они који преносе граматичке информације кроз инфлексију- допуштају већу флексибилност која се може користити за енкодирање прагматичких информација као што је тематизација односно фокус. Већина језика има устаљени редослед речи,<ref name="Comrie, 1981">Comrie, 1981</ref> а ако постоје други редоследи, они се сматрају “маркираним”.<ref>{{cite book|last=Sakel |first=Jeanette |date=2015 |title=Study Skills for Linguistics |url=https://books.google.com/books?id=zZesBwAAQBAJ&pg=PA61&lpg=PA61&dq=linguistics+marked+word+order&source=bl&ots=DTMn8uSWDq&sig=r-njTL5Ur2N540nm_XvVxcQWSto&hl=en&sa=X&ved=0ahUKEwjWvNCm-czKAhWJdD4KHTRWBiA4ChDoAQgpMAM#v=onepage&q=linguistics%20marked%20word%20order&f=false |publisher=Routledge |page=61}}</ref>

⚫
Већина језика који имају номинатив и акузатив – које имају именице које чине доминантну врсти речи и клаузе које укључују субјекат и објекат – дефинишу конституентски редослед речи у погледу финитног глагола (Г) и његових аргумената, субјекта (С) И објекта (О).<ref>Hengeveld, Kees (1992). ''Non-verbal predication''. Berlin: Mouton de Gruyter.</ref><ref>{{cite journal | last1 = Sasse | first1 = H.J. | year = 1993 | title = Das Nomen – eine universelle Kategorie? | url = | journal = Sprachtypologie und Universalienforschung | volume = 46 | issue = | page = 3 }}</ref><ref>Jan Rijkhoff (2007) "Word Classes"
''Language and Linguistics Compass'' 1 (6) , 709–726 {{doi|10.1111/j.1749-818X.2007.00030.x}}</ref><ref>Rijkhoff, Jan (2004), "The Noun Phrase", Oxford University Press, ISBN 0-19-926964-5
</ref>


⚫
Већина језика који имају номинатив и акузатив – које имају именице које чине доминантну врсти речи и клаузе које укључују субјекат и објекат – дефинишу конституентски редослед речи у погледу финитног глагола (Г) и његових аргумената, субјекта (С) И објекта (О).
Постоји шест теоретски могућих основних редоследа речи за реченицу са прелазним глаголом: ''Субјекат-предикат-објекат (СПО);Субјекат-објекат-предикат (СОП); Предикат-субјекат-објекат (ПСО); предикат-објекат-субјекат (ПОС); објекат-субјекат-предикат (ОСП); Објекат-предикат-субјекат (ОПС)''.
Постоји шест теоретски могућих основних редоследа речи за реченицу са прелазним глаголом: ''Субјекат-предикат-објекат (СПО);Субјекат-објекат-предикат (СОП); Предикат-субјекат-објекат (ПСО); предикат-објекат-субјекат (ПОС); објекат-субјекат-предикат (ОСП); Објекат-предикат-субјекат (ОПС)''.
Велика већина светских језика има редослед или ''СПО'' или ''СОП'', са много мањим али И даље знаћајним процентом ''ПСО'' редоследа. Преостала три редоследа су изузетно ретка, при чему је ''ПОС'' нешто чешћи од ''ОСП'', а ''ОПС'' знатно ређи од претходно наведених редоследа.
Велика већина светских језика има редослед или ''СПО'' или ''СОП'', са много мањим али И даље знаћајним процентом ''ПСО'' редоследа. Преостала три редоследа су изузетно ретка, при чему је ''ПОС'' нешто чешћи од ''ОСП'', а ''ОПС'' знатно ређи од претходно наведених редоследа.<ref>Russel S.Tomlin;1986;Basic word order: Functional principles;London:Croom Helm</ref>


==Налажење основног конституента редоследа речи==
==Налажење основног конституента редоследа речи==
Ред 12: Ред 15:


==Референце==
==Референце==
{{reflist}}


[[Категорија:Граматика]]
<ref>Some languages use relatively restrictive word order, often relying on the order of constituents to convey important grammatical information. Others—often those that convey grammatical information through inflection—allow more flexibility, which can be used to encode pragmatic information such as topicalisation or focus. Most languages, however, have a preferred word order</ref>

Верзија на датум 5. новембар 2016. у 16:42

Редослед речи у лингивстици и типологија редоследа речи баве се проучавањем редоследа синтаксичких конституената и различитим редоследом речи у језичким конструкцијама. Занимљиве су и корелације између редоследа речи у различитим синтаксичким поддоменима. Примаран редослед речи који је предмет проучавања је конституентни редослед клаузе – променљиви редослед субјекта, објекта И глагола; редослед модификатора (придева – бројних , показних, присвојних И адјункта) у именичкој фрази и редослед прилошких одредби (адвербијала).

Неки језици користе релативно ограничен редослед речи, често се ослањајући на редослед конституената да би пренели важне граматичке информације. Други – често они који преносе граматичке информације кроз инфлексију- допуштају већу флексибилност која се може користити за енкодирање прагматичких информација као што је тематизација односно фокус. Већина језика има устаљени редослед речи,[1] а ако постоје други редоследи, они се сматрају “маркираним”.[2]

Већина језика који имају номинатив и акузатив – које имају именице које чине доминантну врсти речи и клаузе које укључују субјекат и објекат – дефинишу конституентски редослед речи у погледу финитног глагола (Г) и његових аргумената, субјекта (С) И објекта (О).[3][4][5][6]

Постоји шест теоретски могућих основних редоследа речи за реченицу са прелазним глаголом: Субјекат-предикат-објекат (СПО);Субјекат-објекат-предикат (СОП); Предикат-субјекат-објекат (ПСО); предикат-објекат-субјекат (ПОС); објекат-субјекат-предикат (ОСП); Објекат-предикат-субјекат (ОПС). Велика већина светских језика има редослед или СПО или СОП, са много мањим али И даље знаћајним процентом ПСО редоследа. Преостала три редоследа су изузетно ретка, при чему је ПОС нешто чешћи од ОСП, а ОПС знатно ређи од претходно наведених редоследа.[7]

Налажење основног конституента редоследа речи

Студија Мареја Гелмана и Мерита Ралена, који се надовезује на радове из компаративне лингивстике, тврди да је дистрибуција речи у језицима света првобитно била СОП. Овај рад упоређује истраживање о 2135 речи са “претпостављеним филогенетским дрветом” језика, закључујући да промене у редоследу речи прате одређене путање И да пренос редоследа речи у великој мери вертикалан ( тј. прати филогенетско дрво предака) насупрот хоризонталном (просторном тј. Дифузијом. Према овој анализи најскорији предак тренутно познатиних језика се до скоро користио И преко њега се трасира цела еволутивна путања редоследа речи у већини случајева.

Референце

  1. ^ Comrie, 1981
  2. ^ Sakel, Jeanette (2015). Study Skills for Linguistics. Routledge. стр. 61. 
  3. ^ Hengeveld, Kees (1992). Non-verbal predication. Berlin: Mouton de Gruyter.
  4. ^ Sasse, H.J. (1993). „Das Nomen – eine universelle Kategorie?”. Sprachtypologie und Universalienforschung. 46: 3. 
  5. ^ Jan Rijkhoff (2007) "Word Classes" Language and Linguistics Compass 1 (6) , 709–726 doi:10.1111/j.1749-818X.2007.00030.x
  6. ^ Rijkhoff, Jan (2004), "The Noun Phrase", Oxford University Press, ISBN 0-19-926964-5
  7. ^ Russel S.Tomlin;1986;Basic word order: Functional principles;London:Croom Helm
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ред_речи&oldid=12181390”