Револуције 1848. у Француској — разлика између измена
мНема описа измене |
м Разне исправке |
||
| Ред 3: | Ред 3: | ||
[[Датотека:Lar9 philippo 001z.jpg|десно|320п|мини|''Ламартин испред париске већнице одбија црвену заставу'']] |
[[Датотека:Lar9 philippo 001z.jpg|десно|320п|мини|''Ламартин испред париске већнице одбија црвену заставу'']] |
||
{{Историја Француске}} |
{{Историја Француске}} |
||
До 1848. године, многи људи у Европи били су незадовољни својим владарима и желели су да учествују у одлучивању о управљању својом земљом. У многим земљама није било довољно посла за све и људи су гладовали. Сетили су се Француске [[Француска револуција|револуције из 1789.]] и помислили да би нова револуција могла да реши њихове проблеме.<ref>БИНГАМ, Џејн Istorija sveta : internet enciklopedija. - Novi Sad : MK Panonia, 2004. |
До 1848. године, многи људи у Европи били су незадовољни својим владарима и желели су да учествују у одлучивању о управљању својом земљом. У многим земљама није било довољно посла за све и људи су гладовали. Сетили су се Француске [[Француска револуција|револуције из 1789.]] и помислили да би нова револуција могла да реши њихове проблеме.<ref>БИНГАМ, Џејн Istorija sveta : internet enciklopedija. - Novi Sad : MK Panonia, 2004. pp. 342</ref> Године 1848. у многим деловима Европе избиле су побуне и протести. Они су показали колико су људи били незадовољни својим владарима.<ref>ВЕЛИКА енциклопедија историје. - Нови Сад : Змај : Атлантис : Подгорица : Завод за уџбенике и наставна средства, 2004. pp. 346</ref> |
||
Смена монархистичиког и републиканског облика уређења пратила је дуго Француску. Немири су као и увек започињали и били најжешћи у Паризу. Избили су у фебруару, када је влада забранила одржавање политичких скупова. Незадовољни Парижани кренули су на двор, а малодушни краљ [[Луј-Филип I|Луј Филип]] одрекао се престола и побегао у вечно прибежиште смењених влара - Енглеску. [[Јулска монархија]] је срушена, а побуњеници су прогласили [[Друга француска република|Другу републику]], организовали привремену владу и сазвали уставотворну скупштину, пошто су претходно увели опште право гласа. Крајем године, за председника је изабран [[Наполеон III Бонапарта|Луј Наполеон Бонапарта]]. |
Смена монархистичиког и републиканског облика уређења пратила је дуго Француску. Немири су као и увек започињали и били најжешћи у Паризу. Избили су у фебруару, када је влада забранила одржавање политичких скупова. Незадовољни Парижани кренули су на двор, а малодушни краљ [[Луј-Филип I|Луј Филип]] одрекао се престола и побегао у вечно прибежиште смењених влара - Енглеску. [[Јулска монархија]] је срушена, а побуњеници су прогласили [[Друга француска република|Другу републику]], организовали привремену владу и сазвали уставотворну скупштину, пошто су претходно увели опште право гласа. Крајем године, за председника је изабран [[Наполеон III Бонапарта|Луј Наполеон Бонапарта]]. |
||
| Ред 15: | Ред 15: | ||
== Литература == |
== Литература == |
||
* Др [[Радош Љушић]], Историја за трећи разред гимназије општег и друштвено-језичког смера, Завод за уџбенике, Београд 2007 |
* Др [[Радош Љушић]], Историја за трећи разред гимназије општег и друштвено-језичког смера, Завод за уџбенике, Београд 2007. pp. 167–168 |
||
== Спољашње везе == |
== Спољашње везе == |
||
Верзија на датум 23. јул 2018. у 04:46
Француска револуција из 1848. је трећа по реду револуција у Паризу, која је избила у фебруару поменуте године.
| Историја Француске |
|---|
 |
| Теме |
| Временска линија |
 Портал Француска |
До 1848. године, многи људи у Европи били су незадовољни својим владарима и желели су да учествују у одлучивању о управљању својом земљом. У многим земљама није било довољно посла за све и људи су гладовали. Сетили су се Француске револуције из 1789. и помислили да би нова револуција могла да реши њихове проблеме.[1] Године 1848. у многим деловима Европе избиле су побуне и протести. Они су показали колико су људи били незадовољни својим владарима.[2]
Смена монархистичиког и републиканског облика уређења пратила је дуго Француску. Немири су као и увек започињали и били најжешћи у Паризу. Избили су у фебруару, када је влада забранила одржавање политичких скупова. Незадовољни Парижани кренули су на двор, а малодушни краљ Луј Филип одрекао се престола и побегао у вечно прибежиште смењених влара - Енглеску. Јулска монархија је срушена, а побуњеници су прогласили Другу републику, организовали привремену владу и сазвали уставотворну скупштину, пошто су претходно увели опште право гласа. Крајем године, за председника је изабран Луј Наполеон Бонапарта.
Радници, предвођени Лујом Бланом, изборили су се за оснивање тзв. државних радионица, али је овај експеримент пропао - од њега је остало само неколико поплочаних улица у Паризу. У сукобу са буржоазијом, радници су успели да привремено загосподаре скупштином. У тродневним борбама на барикадама, генерал Луј Кавењак растерао је раднике и повратио владу власти. И Луј Блан је морао да се склони у Енглеску.
Француска је, поред републике и председника, добила и један од најдемократскијих устава, којим је потврђено опште право гласа. Ни Друга република није дуго трајала, укинута је 1852. године, када се државним ударом, учесталим политичким изумом за промену власти, председник прогласио за цара Наполеона III (1852-1871).
Референце
Литература
- Др Радош Љушић, Историја за трећи разред гимназије општег и друштвено-језичког смера, Завод за уџбенике, Београд 2007. pp. 167–168
