Додекафонија — разлика између измена
м Бот Додаје: bg:Додекафония |
м r2.7.1) (Робот додаје: gl:Dodecafonismo |
||
Ред 28: | Ред 28: | ||
[[eu:Dodekafonismo]] |
[[eu:Dodekafonismo]] |
||
[[fr:Dodécaphonisme]] |
[[fr:Dodécaphonisme]] |
||
[[gl:Dodecafonismo]] |
|||
[[he:שיטת שנים-עשר הטונים]] |
[[he:שיטת שנים-עשר הטונים]] |
||
[[hr:Dodekafonija]] |
[[hr:Dodekafonija]] |
Верзија на датум 19. март 2011. у 00:53
Додекафонија (од гр. δόδεκα дванаест), дванаесттонска музика, композициони поступак који се, по класичној Шенберговој (Arnold Schönberg) дефиницији,
- састоји у сталној и искључивој употреби низа састављеног од дванаест различитих тонова.
Овај постпуак је први пут дословно примењен у Шенберговом оп. 23, Пет клавирских композиција, насталих у периоду од 1921. до 1923. године. Дванаесттонска техника се не везује на законе тоналитета и тиме условљене системе мола (mol) и дура (dur), тако да се код једне додекафоне композиције не може говорити о одређеном тоналитету.
Додекафона композиција се заснива на једном низу (серији) по избору композитора распоређених дванаест тонова хроматске лествице. Ови су тонови међусобно равноправни, и не може бити речи ниокаквом тоналном центру, као што је случај са тоналном музиком. Као пример, навешћемо два додекафона низа из Шенбергових дела:
Током протеклих деценија, класична додекафонија је еволуирала у такозвану серијелну музику. Поред Шенберга, за чије се име додекафонија најчешће везује, најмаркантније личности су Албан Берг (Alban Berg) и Антон Веберн (Anton Webern), у чијем је случају дошао до изражаја такозвани поентилизам.
- према Музички лексикон Илија Врсајков