Вујица Решин Туцић — разлика између измена

Вујица Решин Туцић
Вујица Решин Туцић
Датум рођења	17. јул 1941.
Место рођења	Меленци, Југославија
Датум смрти	28. новембар 2009. (68 год.)
Место смрти	Нови Сад, Србија

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 18. октобар 2011. у 14:58

Вујица Решин Туцић (Меленци, 17. јул 1941 — Нови Сад, 28. новембар 2009) био је књижевник, визуелни уметник, уредник, есејиста, један од најзначајнијих чланова неоавангардног покрета у Југославији током шездесетих и седамдесетих година 20. века (Нова уметничка пракса). Његови радови излазе изван оквира традиционалне поделе уметности, па тако у извођење својих песама уноси елементе филма, глуме и перформанса, што је у оно време код нас била експериментална и пионирска активност.

Уређивао је часописе "Улазница" (Зрењанин), "Даље" (Сарајево) и "Тиса" (Нови Бечеј). 1977. покренуо је часопис „Адреса“, један од најзначајнијих неоавангардних часописана на овим просторима. Радио је најпре у библиотеци Радија Новог Сада, а потом и као драматург у драмском програму исте медијске куће. Због своје уметничке активности и неконформизма био је маргинализован и прогањан у време комунистичке власти, која га је држала за анархисту. Током 1972. и 1973. против њега су била покренута два кривична процеса: „због прекршајног дела вређања социјалистичко-патриотских осећања грађана“ у Општинском суду у Зрењанину и „за кривично дело непријатељске пропаганде“ у Окружном суду у Новом Саду. По овом другом основу претила му је казна до 12 година строгог затвора, али је процес обустављен на интервенцију Оскара Давича. Маргинализација у културним институцијама се наставља и касније, током деведесетих, прећуткивањем и игнорисањем, као и код свих уметника чија се пракса није уклапала у владајућу националистичку парадигму.

Почетком деведесетих основао је и водио књижевну школу Традиција авангарде (Београд, 1993-95), из које је настала уметничка група Магнет. За последњу збирку песама, “Гнездо параноје”, добио је награду “Васко Попа” за најбољу песничку књигу на српском језику 2007. године. Осим тога, добитник је и награда „Печат вароши сремскокарловачке“, и „Паја Марковић Адамов“. Отац истакнутог песника млађе генерације Синише Туцића.

Објављене књиге

Јаје у челичној љусци, песме, 1970.
Сан и критика, песме, 1977.
Слово је пукло, песме, 1978.
Простак у ноћи, песме, 1979.
Реформ гротеск, песме, 1983.
Хладно чело, есеји, 1983.
Снег веје, љубав је вечна, песме, 1990.
Страхоте подземља, роман, 1991.
Стругање маште, сабрана дела, 1991.
Играч у свим правцима, избор из поезије, 2001.
Време фантома, критике, 2005.
Гнездо параноје, песме, 2007.

Литература

Остоја Кисић: „Вујица Решин Туцић – Лирски песник из времена процвата самоуправљања“, у: Вујица Решин Туцић: „Стругање маште“, избор из поезије, Дневник, Нови Сад, 1991.
Небојша Миленковић: „Вујица Решин Туцић: традиција авангарде“, Музеј савремене уметности Војводине, Нови Сад, 2011.

Спољашње везе

@@ Ред 15: / Ред 15: @@
 }}
-'''Вујица Решин Туцић''' ([[17. јул]] [[1941]], [[Меленци]] — [[28. новембар]] [[2009]], [[Нови Сад]]) био је књижевник, визуелни уметник, уредник, есејиста, један од најзначајнијих чланова неоавангардног покрета у Југославији током шездесетих и седамдесетих година 20. века ([[Нова уметничка пракса]]). Његови радови излазе изван оквира традиционалне поделе уметности, па тако у извођење својих песама уноси елементе филма, глуме и перформанса, што је у оно време код нас била експериментална и пионирска активност.
+'''Вујица Решин Туцић''' ([[Меленци]], [[17. јул]] [[1941]] — [[Нови Сад]], [[28. новембар]] [[2009]]) био је књижевник, визуелни уметник, уредник, есејиста, један од најзначајнијих чланова неоавангардног покрета у Југославији током шездесетих и седамдесетих година 20. века ([[Нова уметничка пракса]]). Његови радови излазе изван оквира традиционалне поделе уметности, па тако у извођење својих песама уноси елементе филма, глуме и перформанса, што је у оно време код нас била експериментална и пионирска активност.
 Уређивао је часописе "[[часопис Улазница|Улазница]]" ([[Зрењанин]]), "[[часопис Даље|Даље]]" ([[Сарајево]]) и "[[часопис Тиса|Тиса]]" ([[Нови Бечеј]]). 1977. покренуо је часопис „Адреса“, један од најзначајнијих неоавангардних часописана на овим просторима. Радио је најпре у библиотеци [[Радио Нови Сад|Радија Новог Сада]], а потом и као драматург у драмском програму исте медијске куће. Због своје уметничке активности и неконформизма био је маргинализован и прогањан у време комунистичке власти, која га је држала за [[анархизам|анархисту]]. Током 1972. и 1973. против њега су била покренута два кривична процеса: „због прекршајног дела вређања социјалистичко-патриотских осећања грађана“ у Општинском суду у Зрењанину и „за кривично дело непријатељске пропаганде“ у Окружном суду у Новом Саду. По овом другом основу претила му је казна до 12 година строгог затвора, али је процес обустављен на интервенцију [[Оскар Давичо|Оскара Давича]]. Маргинализација у културним институцијама се наставља и касније, током деведесетих, прећуткивањем и игнорисањем, као и код свих уметника чија се пракса није уклапала у владајућу националистичку парадигму.