Сарајево

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Сарајево
Sarajevo.jpg
Сарајево, колаж
у смеру казаљке: панорама (2015), Себиљ,
Саборна црква, Катедрала, Царева џамија,
Латински мост

Административни подаци
Држава  Босна и Херцеговина
Ентитет  Федерација БиХ
Кантон  Кантон Сарајево
Становништво
Становништво
 — 2013. Пад (85.655 у односу на 1991) 275.524
 — густина 1.947/км2
Географске карактеристике
Координате 43°51′07″ СГШ; 18°22′45″ ИГД / 43.85181° СГШ; 18.37906° ИГД / 43.85181; 18.37906Координате: 43°51′07″ СГШ; 18°22′45″ ИГД / 43.85181° СГШ; 18.37906° ИГД / 43.85181; 18.37906
Временска зона UTC+1 (CET),
UTC+2 (CEST)
Ндм. висина 498 м — 987 м
Површина 141,5 км2
Сарајево на мапи Босне и Херцеговине
Сарајево
Сарајево
Остали подаци
Градоначелник Абдулах Скака (СДА)
Поштански број 71000
Позивни број (+387) 033

Сарајево је главни град Босне и Херцеговине и њен највећи урбани, културни, економски и саобраћајни центар, главни град Федерације Босне и Херцеговине и седиште Сарајевског кантона. Град Сарајево чине четири општине: Центар, Нови Град, Ново Сарајево и Стари Град. Према коначним подацима Пописа становништва БиХ 2013. године, у граду Сарајеву живи 275.524 лица.[1]

Кроз град протиче река Миљацка, а у непосредној близини града је и извориште реке Босне, са популарним излетиштем Сарајлија, Врелом Босне. Град окружују планине Требевић, Јахорина, Бјелашница, Игман, Трескавица и Романија.

Град Сарајево је седиште највеће високошколске установе у земљи, Универзитета у Сарајеву, те низа других високошколских установа, чиме се сврстава у ред највећих универзитетских центара у целој регији Југоисточне Европе. Уз неколико националних и градских театарских кућа, музеја и културних институција, Сарајево је и важно место на културној мапи овог дела европског континента.

Сарајево је град бурне историје, која је неретко имала утицаја и на глобална дешавања. Тако је 1914. године у Сарајеву убијен аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд, чиме је отпочео Први светски рат, а седамдесет година касније, 1984. године, у граду се одржавају 14. Зимске олимпијске игре. Током раних 1990-их година, име града Сарајева не силази са насловница дневних новина у целоме свету, јер се ту водио један од ратова у новијој европској и светској историји. Од делова прератног града Сарајева који су ушли у састав Републике Српске формиран је град Источно Сарајево.

Географија[уреди]

Топографска карта Сарајева

Сарајево се налази у самом географском средишту Босне и Херцеговине и заузима површину од 142 км2. Смештено је у композитној Сарајевској котлини, која се пружа од истока према западу, у плодном Сарајевском пољу. И док су централни делови града углавном смештени у низини Сарајевског поља, најважнија градска предграђа налазе се на падинама околних брегова и брда.

Најстарији делови града (Вратник, Бистрик, Хрид, Ковачи, Алифаковац) су на падинама околних брегова. Просечна надморска висина Сарајевског поља је 500 m. Најзападнија тачка поља је на 18° 16' источне географске дужине. Крајња источна тачка је на 18° 27' источне географске дужине, најсјевернија је 43° 53’ сјеверне географске ширине, а најјужнија је на 43° 47' сјеверне географске ширине.[2]

Центар града Сарајева лежи на надморској висини од 511 m изнад површине мора, док виши делови града и приградска насеља на падинама околних планина леже на просечној надморској висини од 900 m над морем. Град окружују олимпијске планине које досежу и 2.000 m висине: Бјелашница, Јахорина, Игман, Трескавица и Требевић.

Мост на Врелу Босне

Миљацка је река која највећим делом протиче кроз град Сарајево, од истока према западу. Дуга је 35,9 км, а настаје од неколико врела у подножју планина Романије и Јахорине. Паљанска Миљацка (12,9 км) извире на Палама, док Мокрањска Миљацка извире у Кадином Селу. Неколико километара источно од Сарајева, у селу Довлићи, ове две притоке се спајају у реку Миљацку. Река даље тече на запад, у Сарајево, одакле наставља свој пут према реци Босни у коју се улива.

У западном делу Сарајевског поља, на подручју приградског насеља Илиџа, настаје и једна од највећих река у Босни и Херцеговини, река Босна, и то од тридесетак мањих извора у подножју планине Игман, стварајући тако јединствен парк природе — Врело Босне, једно од омиљених излетишта Сарајлија.

Поред река Босне, Жељезнице и Миљацке, остали већи стални водотоци су: Зујевина, Љубина, Мисоча, Ставња, Тилава, Добриња, Бијела ријека, Црна ријека, Ракитница, Мошћаница, Вогошћанска ријека и др.[3]

Водопад Скакавац, висок 98 m,[тражи се извор] се налази 12 км од центра града и представља једно од природних богатстава Босне и Херцеговине.

Клима[уреди]

Клима у Сарајеву је са јаким утицајима континенталне климе. Просечна годишња температура износи 10,1 °C, а просечна количина падавина је 928 мм. Најтоплији месеци су јул и август, а најхладнији је јануар. Највише падавина је у месецу јуну, док је најмање у фебруару и августу. Најнижа забележена температура је −26,8 °C (јануар), а највиша 40,0 °C (август). Најсушнија година у Сарајеву била је 2012, када је у граду пало само 425 мм падавина. Сарајево просечно има око 85 дана годишње са температуром изнад 30 °C. Сунчаних сати годишње има 1.769.[4][5][6]

Клима Сарајева
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 18,2
(64,8)
21,4
(70,5)
26,6
(79,9)
30,2
(86,4)
33,2
(91,8)
35,9
(96,6)
38,2
(100,8)
40,0
(104)
37,7
(99,9)
32,2
(90)
24,7
(76,5)
18,0
(64,4)
40,0
(104)
Максимум, °C (°F) 3,7
(38,7)
6,0
(42,8)
10,9
(51,6)
15,6
(60,1)
21,4
(70,5)
24,5
(76,1)
27,0
(80,6)
27,2
(81)
22,0
(71,6)
17,0
(62,6)
9,7
(49,5)
4,2
(39,6)
15,8
(60,4)
Просек, °C (°F) −0,5
(31,1)
1,4
(34,5)
5,7
(42,3)
10,0
(50)
14,8
(58,6)
17,7
(63,9)
19,7
(67,5)
19,7
(67,5)
15,3
(59,5)
11,0
(51,8)
5,4
(41,7)
0,9
(33,6)
10,1
(50,2)
Минимум, °C (°F) −3,3
(26,1)
−2,5
(27,5)
1,1
(34)
4,8
(40,6)
9,0
(48,2)
11,9
(53,4)
13,7
(56,7)
13,7
(56,7)
10,0
(50)
6,4
(43,5)
1,9
(35,4)
−1,8
(28,8)
5,4
(41,7)
Апсолутни минимум, °C (°F) −26,8
(−16,2)
−23,4
(−10,1)
−26,4
(−15,5)
−13,2
(8,2)
−9,0
(15,8)
−3,2
(26,2)
−2,7
(27,1)
−1,0
(30,2)
−4,0
(24,8)
−10,9
(12,4)
−19,3
(−2,7)
−22,4
(−8,3)
−26,8
(−16,2)
Количина падавина, mm (in) 68
(2,68)
64
(2,52)
70
(2,76)
77
(3,03)
72
(2,83)
90
(3,54)
72
(2,83)
66
(2,6)
91
(3,58)
86
(3,39)
85
(3,35)
86
(3,39)
928
(36,54)
Дани са кишом 8 10 13 17 17 16 14 13 15 13 12 11 159
Дани са снегом 10 12 9 2 0,2 0 0 0 0 2 6 12 53
Релативна влажност, % 79 74 68 67 68 70 69 69 75 77 76 81 73
Сунчани сати — месечни просек 57,1 83,8 125,6 152,3 191,7 207,1 256,3 238,2 186,6 148,8 81,2 40,7 1.769,4
Извор #1: Pogoda.ru.net[4]
Извор #2: NOAA (сун, 1961—1990)[5]

Историја[уреди]

Бутмирска ваза
Подручје Гласиначке културе
Подручје римске провинције Далмације
Босна око 1412. године
Скопско-босанско крајиште 1455. године

Античко доба[уреди]

Сарајевска област је била настањена још од млађег неолитског доба. Из тог времена датира Бутмирска култура коју су открили аустроугарски археолози још 1893. године. Култура је била јединствена по својој развијеној грнчарији и занатству. На истом подручју касније се развила и чувена Гласиначка култура, која припада Халштатском периоду.

У предримско доба, ову област су настањивали Илири, који су коначно потпали под власт Римског царства на почетку 1. века нове ере. Подручје око данашњег Сарајева припадало је римској провинцији Далмацији. Римска колонија Aquae Sulphurae постојала је изнад данашње Илиџе. Од Римљана су овај простор преотели Источни Готи. Царска власт је краткотрајно обновљена за време владавине Јустинијана I.

Средњовековна Врхбосна[уреди]

Словени су населили област током 6. и 7. века. У раном средњем веку, стара Босна је била саставни део српске државе, што је посведочено у делима византијског цара Константина Порфирогенита.

Током 12. века, Босна је стекла обласну самоуправу на челу са својим бановима. На подручју око данашњег Сарајева постојала је жупа Врхбосна око истоименог места. Према традицији, најстарији хришћански храм у тој области саграђен је на Врелу Босне, док документи сведоче да је 1238. године у Врхбосни саграђен катедрални храм Светог Павла. Насеље и жупа Врхбосна су посведочени у изворима из 1244. и 1263. године.

Почетком 15. века, жупа Врхбосна се нашла на удару Турака, који су успоставили своја упоришта у тој области између 1429. и 1451. године. Након коначног освајања Босне 1463. године створен је Босански санџак, а на месту старе Врхбосне развио се нови град — Сарајево.

Нововековно Сарајево[уреди]

Интензивни развој занатства и трговине брзо су од Сарајева створили богат град, раскрсницу религија и култура, трговачких путева и свакојаких путника. У 16. веку то је био један од најбогатијих градова на овом подручју Балкана, када су изграђене и неке капиталне грађевине које и дан-данас представљају бисере архитектуре и цивилизације тог доба. Тада је у Сарајеву, као задужбина Гази Хусрев-бега, отворена и Висока школа, која је у готово свему подсећала на универзитете у другим великим градовима Европе.

За време турске власти, у Сарајево се досељавају Јевреји истерани из Шпаније, који граде своје синагоге; граде се и православне, а затим и католичке цркве. Као ниједан град у Европи, Сарајево је — стешњено између планина — нашло у себи простора за све три велике светске религије, културе и цивилизације. Суживот који је трајао вековима створио је нове вредности, рекло би се један нови културни и религијски склад који је одолевао многим историјским изазовима.[тражи се извор]

Православље у Сарајеву[уреди]

Православна црква у Сарајеву је постојала у 16. веку. По народном предању цркву је измолио слуга султановог зета и везира Усреф-бега. Бег је пристао да након градње тuрске џамије, тај слуга Србин подигне цркву „али величине биволеће коже”. Историјски записи кажу да је изгорела иста богомоља 8. јула 1556. године, у време епископа Исаије. Православни Срби су након тога изабрали између себе неколико угледних људи, који су имали да прикупљају грађу и надзиру градњу цркве. Арханђелски храм је и касније током ратова спаљиван и пљачкан. Срби Сарајлије су откупили многе црквене ствари од пљачкаша, међу којима и Св. Текле, које је српски патријарх Арсеније IV Јовановић поклонио сарајевској цркви августа 1737. године. Патријарх се бавио тада у Сарајеву 111 дана. Од 1717. године када је митрополит Дабро-босански Милентије преместио своју столицу у Сарајево, та „Саборна црква” је добила праве размере. Постављен је нови темпло, са иконама украшен и позлаћен „иждивенијем сребрник господина митрополита Д-Б. кир Милентија Миленковића”. Градња се отегла до 3. јуна 1730. године, али већ 1749. године црквено кубе се начело од земљотреса, тако да се 1751. године са страхом (због опасности рушења) улазило у њу. Тих година је паша Кукавица утврђивао сарајевског града зидине. Допустио је мајсторима градитељима Србима да свако вече по прекиду посла „могу по један камен понети” за оправку црквеног кубета. Заиста, 1752. године црква је оправљена а освештао га је нови митрополит Пајсије Лазаревић, претходни архимандрит манастира Пиве. Следећи радови 1762. године су се односили на проширење црквених врата и прозора, порте и врата на њој. Такође су изграђиване и тврде магазе једна као остава у порти али и још седам споља које су издаване трговцима. У цркви је крајем 19. века са леве стране била мала капелица тзв. Параклис са часном трпезом, посвећен празнику Покрову Пресвете Богородице. Ту се сваке године о том празнику служила литургија 1. октобра. Још 1735. године отворена је српска народна школа уз нову цркву.[7]

Друга сарајевска православна црква је зидана половином 19. века а посвећена је Пресветој Богородици. Налазила се готово у тадашњем центру града, са десне стране Миљацке. Доминирала је у околини са позлаћеним крстом и јабуком на врху торња. Положен је темељ 13. јуна 1863. године, а завршена је 1872. године. Сва је од камена, чак је и „аршин зидана туцаником” да би се заштитила од влаге. Њене димензије су биле: дуга 50 аршина, широка 30, а висока до крова 20 аршина. Црквени звоник постављен над западним вратим био је висок 58 m. Црква је имала пет кубета, од којих је треће („труло”) највеће. Све је то покривено оловом и каменим плочама. Због чак 42 прозорска отвора, храм је био превише осветљен а што је узето као „велика мана”. У цркву се поред позлаћеног архијерејског трона налази и један мањи посребрени „архимандритски” и други за „земаљског владара”. Темпло је такође било позлаћено учвршћено за два олтарска стуба. Правили су га и позлатили Руси мајстори, а износ од 2000 цекина узео је предузимач Иванов. Иконе на иконостасу су руске, прављене се у Сергијевском манастиру близу Петрограда, трудом његовог архимандрита Игњатија. Готове иконе, две мање плаштанице и прилоге у новцу које је скупљао и код царске породице послао је пожртвовани Игњатије у Сарајево. Око цркве је портанска ограда са позлаћено-гвозденим решеткама, а у порти цвеће и воће посађено. Готову другу сарајевску цркву осветио је на Илиндан 1872. године митрополит Пајсије уз саслужење 76 свештеника. У време свечаности коју је пратило 10.000 православаца, били су присутна свих шест конзула, а обе паше (војни и цивилни) су били смештени преко пута у кући Симе Одовића. Почасна стража је била испред куће, а град је био пун војске која је чувала безбедност гостију. Тада је рукоположен за архимандрита Сава Косановић. Он ће по вољи руског цара Александра II ићи ускоро у Русију да скупља прилоге и украсе за храм. Остале су Сарајлије дужне 3500 цекина утрошених за градњу. Сава је био успешан у својој мисији; вратио се са пуно дарова (књига, икона, одежди, сасуди и утвари) и 2000 цекина у новцу. За његов успех био је заслужан Рус, Нил Попов професор на Московском универзитету. Турски султан је под притиском страних сила издао ферман о градњи те велике српске цркве чак је и са 500 цекина помогао. Исто толико цекина дао је и кнез српски Михајло. Много је било приложника и радника на грађевини, а највише су се трудили Срби трговци — домаћи али и Срби Дубровчани, Тршћани, Бечлије и Београђани; на све што су појединци давали, они су још по трећину износа на то додавали.[7]

Радила је у Сарајеву 1857. године српска народна четвороразредна школа коју су похађала деца из ближе и даље околине.[8] Управитељ српских школа (града и околине) био је у то време Симо Самоуковић; најстарији учитељ сарајевске школе је тада био Нестор Гојковић.[тражи се извор]

Европски токови[уреди]

Доласком аустроугарске управе на ове просторе 1878. године, до тада углавном оријентални град Сарајево улази у западну Европу крајем 19. века. То је време снажног продирања западноевропске културе, привреде, обичаја и других цивилизацијских вредности на ове просторе. Тада се у Сарајеву граде модерне фабрике, отварају школе западног типа, а град се обогаћује западноевропском културом и архитектуром; отвара се и Земаљски музеј, једна од најзначајнијих институција културе на Балкану, данас нажалост затворена.

У Сарајеву се одиграо чувени атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, и то на Видовдан (28. јуна) 1914. године. Догађај је био покретница/повод за Први светски рат. Српска војска под војводом Степом ослобила је Сарајево у новембру 1918. Након рата, град је дошао на маргину интереса тадашњег режима и династије Карађорђевића, а може се рећи да је Сарајево између два светска рата стагнирало, па и назадовало.

Иза Другог светског рата у Сарајеву се развија индустрија, школство, култура и многе друге институције, које га чине метрополом и главним градом Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине. У том периоду оснива се и универзитет савременог европског типа, опера, мноштво музеја и галерија, научних института и др. Град расте на више од 400.000 становника. Таквом космополитском и модерном граду свет поверава организовање 14. Зимских олимпијских игара, које су са великим успехом и одржане 1984. године.

Након распада СФРЈ, Сарајево је постало главни град Босне и Херцеговине. Током Рата у Босни и Херцеговини (1992—1995), град је био под опсадом Војске Републике Српске 1.347 дана (у периоду 6. април 1992. — 14. децембар 1995), а од тада се 6. април слави као Дан Града Сарајева. Након рата, од дела предратних општина у којима су Срби били већина, основано је Источно Сарајево.

Политика[уреди]

Општине Града Сарајева (наранџасто) у саставу Кантона Сарајево

Град Сарајево се састоји од четири општине: Стари Град, Центар, Ново Сарајево и Нови Град, а заједно са суседним општинама чини Кантон Сарајево, који је у саставу Федерације Босне и Херцеговине.

Град Сарајево је пре рата у Босни и Херцеговини чинило десет општина: Вогошћа, Илијаш, Илиџа, Нови Град, Ново Сарајево, Пале, Стари Град, Трново, Хаџићи и Центар.

Након потписивања Дејтонског мировног споразума и реинтенграције појединих насеља, настаје Кантон Сарајево, унутар ког се формира Град Сарајево из четири општине.

Са друге стране, делови општина прератног града Сарајева који су остали у Републици Српској чине град Источно Сарајево. Источно Сарајево се до одлуке Уставног суда о неуставности назива звало Српско Сарајево. Град Источно Сарајево чине општине Источни Стари Град, Источна Илиџа, Источно Ново Сарајево, Пале, Трново и Соколац.

Становништво[уреди]

Поглед на Сарајево
Етнички састав Сарајева по насељима
1991. године
2013. године

Број становника у Сарајеву се видљиво повећава; 1910. године Сарајево је имало 57.040 становника, 1931. године 78.180, а 1961. 175.424 становника.

Према Попису становништва БиХ из 1991. године, Град Сарајево (подручје свих десет општина) имало је 527.049 становника. Насељено место Сарајево, имало је по истом попису 416.497 становника. Осталих 110.552 становника живело је у 335 насељених места, у 10 општина. Према коначним подацима Пописа становништва БиХ 2013. године за Федерацију БиХ које је издао Федерални завод за статистику а преузела и објавила Агенција за статистику Босне и Херцеговине, у Граду Сарајеву је пописано 275.524 лица, док је у Кантону Сарајево пописано њих 413.593.[1]

Срби су протерани из Сарајева након Одбрамбено-отаџбинског рата, а на нивоу Федерације БиХ сведени на статистичку грешку.[9]

Националност[10] 1991. 1981. 1971. 1961. 1953. 1948.
Срби 69.776 52.687 40.914
Југословени 38.273 45.776
Муслимани 26.520
Хрвати 31.053 29.903 26.486
Црногорци 4.539 3.193 1.846
Словенци 1.375 1.476 1.408
Албанци 1.183
Македонци 591 445 323
Чеси 361 530
Мађари 296
Руси 281
Пољаци 58
Роми 19
Италијани
Немци
Бугари 49
Русини и Украјинци 61
остали Словени 92
остали несловени 1.950
неопредељени муслимани 39.328
Остали и непознато: 1.799 2.885
Укупно: 175.424 136.283 113.769
Националност[1][10] 2013. 1991. 1981. 1971.
Муслимани/Бошњаци[a] 222.457 (80,74%) 182.369 (50,49%) 130.621 (43,01%) 111.501 (46,80%)
Срби 10.422 (03,78%) 92.560 (25,63%) 74.199 (24,43%) 73.464 (30,81%)
Хрвати 8.838 (04,94%) 24.280 (06,72%) 25.850 (08,51%) 30.394 (12,75%)
Југословени 46.741 (12,94%) 61.175 (20,14%) 11.742 (04,92%)
Остали и непознато: 29.041 (10,54%) 15.229 (04,22%) 11.857 (03,90%) 11.308 (04,74%)
Укупно: [1]275.524 (00,00%) [10]361.179 (00,00%) [10]303.702 (00,00%) [10]238.409 (00,00%)
Демографија[1][10]
Година Становника
1910. 57.040
1931. 78.180
1948. 113.769
1953. 136.283
1961. 175.424
1971. 238.409
1981. 303.702
1991. 361.179
2013. 275.524

Религија[уреди]

Конфесионална слика Сарајева је јединствена у Европи, а због њене разноликости град се неретко пореди са Јерусалимом и Њујорком.[тражи се извор] Сарајево је седиште реис-ул-улеме, поглавара Исламске верске заједнице у Босни и Херцеговини, седиште Митрополије дабробосанске Српске православне цркве, те седиште Врхбосанске надбискупије Римокатоличке цркве у Босни и Херцеговини.

Урбану слику града красе сакрални објекти четири најважније светске конфесије. Бројне џамије, цркве, катедрале, синагоге, као и остали значајни верски објекти, налазе се у самом центру града Сарајева, смештени тек стотињак метара једни од других, што се и не виђа тако често у другим европским и светским градовима и метрополама.

Привреда[уреди]

Зграда Бор банке на обали Миљацке у Сарајеву

Након деценија комунизма и година рата, привреда Сарајева је постала предмет реконструкције и рехабилитације.[11] Међу бројним економским знаковима, Централна банка Босне и Херцеговине отворена је у Сарајеву 1997. године, док је Сарајевска берза почела са радом 2002. године. Велика градска база производње, администрације и туризма, комбинована са великим неформалним тржиштем,[12] чини град највећим економским регионом Босне и Херцеговине.

Иако је Сарајево имало велику индустрију током периода комунизма, само је пар постојећих послова учинило транзицију на капиталистичку привреду успешном. Сарајевска индустрија сада укључује индустрију дуванских производа (ФДС), намештаја, аутомобила, те комуникацијске опреме. Компаније смештене у Сарајеву су Б&Х ерлајнс (пријашни Ер Босна), БХ телеком, Босмалов градски центар, Босналијек, Енергопетрол, Фабрика дувана Сарајево, Сарајевска пивара итд.

Сарајево има јаку туристичку индустрију, а Лонли планет је граду доделио одлично 43. место на списку најбољих градова у свету у 2006. години.[13] Спортски туризам користи постројења од олимпијских игара из 1984, посебно скијашка средства на оближним планинама Бјелашнице, Игмана, Јахорине, Требевића и Трескавице. 600 година историје Сарајева, уз деловање западних и источних царстава, такође је велика туристичка атракција. Сарајево је услуживало путнике током векова, јер је представљало важан тржни центар током Османског царства и периода Аустроугарске. Примери популарних дестинација у Сарајеву су Врело Босне, Сарајевска катедрала и Гази Хусрев-бегова џамија.

Саобраћај[уреди]

Сарајево је било први град у Европи са целодневном трамвајском линијом; од тог времена надограђено је на модерне трамваје

Положај Сарајева у долини између планина га чини компактним. Уске градске улице и недостатак паркинга ограничавају аутомобилски саобраћај али дозвољавају бољу пешачку и бициклистичку покретност. Две главне улице у граду су Титова и Змај од Босне. Коридор 5C пролази кроз Сарајево повезујући га са Будимпештом на северу и са Плочама на југу.[14]

Електрични трамваји, који су у служби од 1885, најстарија су врста јавног превоза у граду.[15] Постоји седам трамвајских и четири тролејбуске линије, те много аутобуских. Главна железничка станица у Сарајеву се налази у северном делу града.

Железничка станица у граду

Међународни Аеродром Сарајево (СЈЈ) смештен је само пар километара југозападно од града. Током рата аеродром се користио за летове УН-а и транспорт хуманитарне помоћи. Од Дејтонског споразума из 1996. године, аеродром је отворен за комерцијалне летове у које спадају понајвише летови босанскохерцеговачке националне авио-компаније Б&Х ерлајнс, а затим и они осталих светских авио-превозника као што су Остријан ерлајнс, Алиталија, Луфтханза, Јат ервејз, Кроација ерлајнс и др. У 2004. години, 397.000 путника је пропутовало кроз Сарајевски аеродром, за разлику од само 25.000 из 1996. године.[16] Данас се аеродром налази пред колапсом, а разлози за то су многобројни: почев од опште небриге власти и саме управе, па све до — специфичније говорећи — директног упропашћавања аеродрома од стране Теркиш ерлајнса, који је као партнерска компанија аеродромом управљао одређен временски период и битно утицао на његово економско ослабљивање.[17]

Култура[уреди]

Земаљски музеј Босне и Херцеговине у Сарајеву

Сарајево је било дом многих различитих религија и етничких група вековима, дајући граду бројне културе. Бошњаци, Срби, Хрвати, Јевреји, и Словенци су делили град. Данашње становништво града већином представљају Бошњаци, али у прошлих пар година видљиво је повећање досељеника из источне Азије.

Град је богат музејима, укључујући Музеј Сарајева, Арс Аеви музеј уметности, Земаљски музеј (отворен 1888. и дом сарајевске Хагаде; тренутно затворен на неодређено време), Историјски музеј Босне и Херцеговине и Музеј литературе и театралне уметности Босне и Херцеговине. У граду је такође смештено Народно позориште, основано 1919, као и Сарајевски ратни театар. Друге културне институције укључују Сарајевски културни центар, Сарајевску библиотеку, Уметничку галерију БиХ и Бошњачки институт.

Уништавања везана за рат,[18] као и реконструкција бројних уништених институција и културних и верских симбола, укључујући Гази Хусрев-бегову билбиотеку, Националну билбиотеку, Сарајевски оријентални институт те Музеј посвећен Олимпијским играма 1984, довели су до тога да се на различитим нивоима владе донесу и утемеље јаки закони за заштиту културе и културних институција.

Историјски, Сарајево је било дом бројних познатих босанских песника и мислиоца током Османског царства. Добитник Нобелове награде Владимир Прелог је Сарајлија, као и оскаровац Данис Тановић. У Сарајеву је рођен и кипар Јосип Ивановић, један од највећих савремених кипара ових простора.

Сарајево филм фестивал, покренут 1995, постао је премијерни филмски фестивал на Балкану. Сарајевска Зима и Сарајевски џез фестивал такође су веома познати, као и Башчаршијске ноћи, које представљају месечни културни, музички и плесни догађај.

Сарајевска школа поп-рока се развила у граду између 1961. и 1991. Ова врста музике је почела са бендовима попут Индекса, Бијелог дугмета и певача/текстописца Кемала Монтена (1948—2015). Наставила је са развојем у 1980-им, са СЦХ, Плавим оркестром, Забрањеним пушењем и Црвеном јабуком, завршавајући ратом у 1992. Након рата, ирска рок група U2 је била прва група која је након рата свирала у граду.

Комуникације и медији[уреди]

Као главни и највећи град Босне и Херцеговине, Сарајево је највећи центар медија у земљи. Већина комуникационих и медијских инфраструктура је уништена током рата, али реконструкција коју је водио високи представник Босне и Херцеговине је помогла модернизацији индустрије.[19] На пример, интернет је постао доступан у граду 1995. године.[20]

Ослобођење, основано 1943, најстарије су сарајевске дневне новине и једине које су преживеле рат. Ипак, ове новине су по рејтингу иза најчитанијег Дневног аваза, основаног 1995, те Јутарњих новина.[21] У друге локалне периодичне новине спадају листови Хрватска ријеч на хрватском језику и магазин Старт, као и недељне новине Слободна Босна и БХ Дани.

Радио-телевизија Босне и Херцеговине је босанскохерцеговачки јавни ТВ сервис смештен у Сарајеву, а заједно са ФТВ-ом и РТРС-ом чини групу од три јавна емитера државе Босне и Херцеговине. Друге станице у граду су НРТВ „Студио 99”, НТВ Хајат, ОБН, ТВ Са, ТВ Алфа, Фејс ТВ, ТВ Вогошћа и др. Постоје и многе мање независне радио-станице, попут Радија М, РСГ радија, eFM студентског радија и Радија 202. Радио Слободна Европа, као и пар америчких и западно-европских станица, такође је доступан у граду.

Спорт[уреди]

Најпопуларнији спортови су фудбал, кошарка и рукомет. Спортски живот се првенствено одвија кроз два спортска друштва: СД Жељезничар и СД Босна. Оба друштва имају секције у више спортских грана. Међу великим бројем спортских колектива у граду се истичу фудбалски клубови Жељезничар и Сарајево, рукометни клубови Жељезничар и Босна, мушки кошаркашки клуб Босна и женски рукометни клуб Жељезничар. Град је био домаћин Зимских олимпијских игара 1984. године.

Знаменитости града[уреди]

Сарајево се може похвалити добро очуваним старим трговачким делом града, популарном Башчаршијом, која је настала за периода османске владавине у Босни и Херцеговини. Овај део града обилује јединственим архитектонским остварењима османске градске архитектуре, међу којима су бројне поткуполне џамије, као и традиционалне форме оријенталне архитектуре попут конака, ханова и безистана. Након разарања током протеклог рата, Башчаршија је поново обновљена на општу радост Сарајлија и њихових гостију.

Брана на Миљацки, на Бентбаши у подножју Алифаковца

Партнерски градови[уреди]

Град Земља
Тирана  Албанија
Тлемсен  Алжир
Баку  Азербејџан
Загреб  Хрватска
Тјенцин  Кина
Фридрихсхафен  Немачка
Магдебург  Немачка
Волфсбург  Немачка
Дејтон  САД
Сер Шевалије  Француска
Ковентри  УК
Ферара  Италија
Напуљ  Италија
Прато  Италија
Скандичи  Италија
Венеција  Италија
Калгари  Канада
Град Кувајт  Кувајт
Триполи  Либија
Инсбрук  Аустрија
Стокхолм  Шведска
Барселона  Шпанија
Анкара  Турска
Бурса  Турска
Истанбул  Турска
Будимпешта  Мађарска

Напомене[уреди]

  1. ^ Муслимани су се на попису 2013. изјашњавали као Бошњаци.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 „Попис становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013. — коначни резултати пописа” (PDF). popis.gov.ba. Агенција за статистику Босне и Херцеговине. 2013. Приступљено 19. 4. 2017. 
  2. ^ Град Сарајево: О Сарајеву
  3. ^ Реке, језера и извори кантона Сарајево
  4. 4,0 4,1 „Погода: Климат города”. Pogoda i klimat. Приступљено 25. 8. 2016. 
  5. 5,0 5,1 „Sarajevo Climate Normals 1961–1990”. National Oceanic and Atmospheric Administration. Приступљено 25. 8. 2016. 
  6. ^ Подаци ФЗС
  7. 7,0 7,1 "Застава", Нови Сад 1883. године
  8. ^ Србски дневник (1857). Нови Сад.
  9. ^ „Srbi u Federaciji "statistička greška"!”. Večernje novosti. 2. 7. 2016. Приступљено 17. 5. 2017. 
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 10,5 Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
  11. ^ Европска комисија и Светска банка. „Програм Европске заједнице за Сарајево”. Приступљено 19. 4. 2017.
  12. ^ ЦИА (2006). Босна и Херцеговина — ЦИА Приступљено 24. 4. 2013.
  13. ^ Лонли планет (март 2006). Пут кроз најбоље градове у Европи.
  14. ^ Босмал. Коридор 5C Приступљено 24. 4. 2013.
  15. ^ О трамвајима више на virtualnosarajevo.com.ba. Приступљено 19. 4. 2017.
  16. ^ Захид Кркић. Стататистички подаци за Аеродром у Сарајеву Приступљено 24. 4. 2013.
  17. ^ Problemi u BH Airlinesu: Kako je Turkish Airlines uništio jedinu bh. aviokompaniju
  18. ^ Јане Перлез (12. 8. 1996). Остаци сарајевске библиотеке су симбол уништене културе Приступљено 24. 4. 2013.
  19. ^ Европски журналистички центар (новембар 2002). „Крајолик босанскохерцеговачких медија”. Приступљено 19. 4. 2017.
  20. ^ Јеленка Воцкић-Авдагић. „Интернет и јавност Босне и Херцеговине”. Приступљено 24. 4. 2013.
  21. ^ Раденко Удовичић (5. 3. 2002). Шта се догађа са најстаријим босанскохерцеговачким новинама: Ослобођење се продаје за 4,7 милиона KM Приступљено 24. 4. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Медији везани за чланак Сарајево на Викимедијиној остави
Wikinews favicon.svg Вести везане за чланак Сарајево на Викивестима
Wikiquote-logo.svg Цитати везани за чланак Сарајево на Викицитату (језик: енглески)