Принцип позитивне усмерености

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Педагошки принципи
позитивне усмерености
повезивања теорије и праксе
јединства васпитних фактора
превентиве и перспективних линија
индивидуализације и социјализације
прилагођености узрасту
разноврсности
систематичности
опажајности
економичности
самоваспитања
паралелног дејства
колегијалности
ђачког управљања
племенитог такмичења

Принцип позитивне усмерености је педагошки принцип који налаже да сви напори онога ко васпитава и образује треба да буду усмерени ка позитивним акцијама, односно ка постизању друштвено прихватљивих вредности.

Пожељне активности васпитача[уреди | уреди извор]

Активност васпитача (наставника) се састоји у давању позитивних примера ученицима како би они могли о њима да размишљају, да их процењују и доносе закључке. Наставник може да износи и негативне примере ради упоређивања. При томе, примери који се износе треба да буду у складу са друштвеном праксом. С обзиром да се могу користити и ситуације које се иначе дешавају у школи, поступци наставника који су погрешни је да се постављају изнад ученика и њихових поступака или да „иду иза догађаја“.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Василев, С. & Ракић, Б. 1998. Школска педагогија. Култура: Београд.