Разговор:Драгослав Срејовић/Архива 1

Архива 1

Архива 2

Први поднаслов

Несређен део са чланка --Јован Вуковић (р) 15:08, 19. јун 2007. (CEST)

Aнтрополошке поруке Драгослава Срејовића

подебљан текст

Година 1931. забележена је у историји археологије по низу значајних догађаја: Артур Еванс је открио краљевски гроб близу Кнососа; ископавани су краљевски гробови у Уру; откривено је патрицијско благо у Помпејима; истраживани су Јерихон и Лемнос; нађени су најстарији грчки мозаици у Коринту; настављена су ископавања у Рас Шамри, а у Крагујевцу је рођен Драгослав Срејовић. Неколико Срејовићевих сензационалних открића пренеле су скоро све светске агенције: Лепенски Вир, архиволта са натписом Felix Romuliana, царски маузолеји и 99 златника на Магури код Гамзиграда, Галеријев порфирни портрет, златни накит у Шаркамену. Крајем 1996. године светске агенције и археолошки часописи објавили су тужну вест: умро је Драгослав Срејовић.

У Срејовићу су се складно слили: радозналост научника, око историчара уметности, дар историчара, надахнуће есејисте, интуиција проналазача. Он је био велики археолог не само због великих открића, већ исто тако и због мањих открића али њихових изванредних описа и тумачења. О свом доприносу археологији Срејовић је рекао: "Допринео сам науци чини ми се и на тај начин што сам модернизовао праисторијску археологију која је у нашој средини а и у свету била превасходно компаративистичка наука. Покушао сам да иза мртвих предмета видим људе и динамичне догађаје. На тај начин сам антиципирао неку будућу археологију која би била некаква поетска антропологија. Мислим да ће тај део, који је садржан у мом опусу, остати за будућност, као нека клица.

Кад се питам шта највише ценим у свом делу, мислим да је то део којим се приближавам филозофији историје. Мислим да је то нешто чему ће тежити у будућности све науке. Оно што је егзактно, оно што се може проверити огледом, далеко је од тога да буде истинито. Истине се налазе иза ствари, а не у стварима" (Флогистон, бр. 2, 1995, стр. 153).

Име Драгослава Срејовића многима је познато по мезолитским и касноантичким открићима и студијама. Између Лепенског Вира и Гамзиграда, два врхунца људске цивилизације, прошло је више хиљада година, и немирних и спокојних, и стваралачких и рушилачких, и безимених људи и великих владара. Радозналост је Срејовића наводила и на неолитску уметност и религију, енеолитске локалитете, налазе из бронзаног и гвозденог доба, а онда преко антике довела до рановизантијског периода. Каква је то Аријаднина нит која му је помагала да се снађе у лавиринту праисторијских и раноисторијских епоха, у похараном музеју људске делатности и креативности током више хиљада година, у коме су се време и људско зло утркивали ко ће више и боље уништити оно што су генерације с муком или радошћу стварале? Одговор није нимало једноставан. Почнимо од Срејовићевог порекла и детињства - од трговачке, патријархалне породице у којој се знао ред, поштовао рад и налазило време за књигу и друге духовне вредности. А онда октобар 1941. године у Крагујевцу, који ће у Срејовићу, тада дечаку а касније као зрелом човеку, оставити дубоки траг, антрополошки бол и осећај пораженог хуманизма. Затим долази болест која ће, попут велике стене што реци мења ток, променити животни ток Срејовића. А све то време - књига, музика, биоскоп, позориште - жеља да се научи много разноврсних ствари, да се схвати свет. Студије археологије на Филозофском факултету у Београду код чувеног професора Милоја Васића још више ће утицати на Срејовића да се потпуно и предано посвети науци. И као да је професор предао штафетну палицу археологије своме ученику. Може се слободно рећи да су управо њих двојица и обележила српску археологију XX века. Период од дипломирања до постављања за асистента (од 1954. до 1958. године)

Срејовић користи за проширење свог знања, учествује у археолошким ископавањима и објављује неколико запажених чланака са различитом тематиком. Од 1958. године почиње блистава археолошка каријера: велики број археолошких локалитета од палеолита до касне антике, студије и чланци, сензационална открића, археолошке изложбе. Скоро свака нова књига из историје, психологије, филозофије, социологије, историје уметности, етнологије, религије, а посебно, разуме се, из књижевности, заокупљала је његову пажњу и његово време. Ни данас ми није потпуно јасно кад је стизао све то да прочита, апсорбује и угради у своју мисао, а да није пропустио ни позоришне и оперске представе, балет, филмове а ни значајне изложбе. Тако је расла Срејовићева интелектуална и духовна пирамида која је, нажалост, остала незавршена у односу на то како је он замислио. Посматрао сам га годинама изблиза, био сведок и учесник у многим ситуацијама, али мије остало чуђење: каква невероватна лакоћа великана, каква скромност, каква мудрост!

Срејовић је целог живота проучавао прошлост: "...ту прошлост која не умире, од које се никад нисмо раздвајали и за коју нисмо знали даје носимо у себи..." (.Балкански источници Милана Будимира, 1979, стр. 21). Он није третирао археологију као науку о старинама већ као науку о човеку ствараоцу, па се због тога и његова интересовања за човека пружају у разним правцима.

Ископавајући на великом броју археолошких локалитета, он је наилазио на бројне трагове минулих цивилизација и варварских најезди, на стварање и разарање, на смисао и бесмисао. то му је помогло да дубоко разуме шта је живот и шта је појединац у људској популацији и историји. Срејовић није био никада песимиста него мудар човек. Археологија му је подарила мудрост којом је он нештедимице зрачио око себе.

Широка култура је омогућила Срејовићу да потпуно схвати археологију и археолошко време, а археологија му је узвратила племенитим даром да разуме и овлада својим овоземаљским временом. Говорио је да не треба у животу све видети ни сазнати, а нити жалити за тим - човек мора да постави своје границе. Највеће антрополошке истине до којих је Срејовић деценијама долазио, он није изрекао, јер није стигао. А оне, колико мије причао, нису пријатне људском уху. Међутим, због тих и таквих сазнања он није био мизантроп. Напротив, сматрао је да је човек јадно и слабо биће и да му треба, кад год је то могућно помоћи. И као што је умео да у обиљу археолошких информација одабере само оне важне, тако је и у свакодневном животу умео да свет и људе посматра посебном археолошком оптиком и тумачи оно што се збива око нас и са нама. И зато се за њега може рећи даје био Felix Срејовић.

НА жалост иѕгледа да се никада неће остварити његови снови о слободи, правди и једнакости, никада неће постојати један стил живота,један начин мишљења и понашања, вере или идеологија подједнако добрих за све појединце, заједнице, народе и човечанство у целини... На срећу, људи ће, као и до сада, волети и мрзети, рађати се и умирати, ратовати и мирити се. Показаће се као што је прошлост много пута потврдила, да се сваки усрећитељ људи пре или после преображава у њиховог највећег унесрећитеља, да су све идеологије више порушиле него што су изградиле, да морамо назадовати да би смо напредовали и разарати да би смо изнова градили. То су поруке прошлости за нашу сутрашњицу, а и за нашу даљу будућност. Иако је историја била учитељица археологији, Срејовић је један од ретких људи који су из археологије прешли у историју.