Разговор:Мартин Лутер Кинг/Архива 1

Архива 1

Архива 2

Гандијевске методе

"Гандијевске методе" не постоји, јер Ганди није изумио овај облик борбе против режима, него Толстој, под чијим утицајем је Ганди био и с ким се Ганди својевремено и дописивао. Толстој је представио ове методе у књизи која се звала "Бог у теби" (нисам сигуран да се тачно тако зове), и више о томе можете прочитати на енглеској википедији, пошто је наш чланак о Толстоју застрашујуће оскудан. Дарко Максимовић 02:16, 14. октобар 2007. (CEST)

Vandalizam

Ovo doživljavam kao vandalizam, premda ne mora da znači da je tako. Sledeći veliki tekst mora biti prvo propisno oblikovan, prilagođen enciklopedijskim pravilima, preveden na pismo kojim je članak i započet, redukovan da ne sadrži previše govora (oni idu na wikiquote ako je potrebno), i onda eventualno ubačen u članak --Дарко Максимовић 18:13, 23. јануар 2008. (CET):

„Zašto ne možemo da čekamo?“

„ Ja osećam potrebu da budem slobodan danas, a ne sutra.“- M.L.King , „ Suviše smo premoreni da bismo i dalje bili tlačeni“. „ Zašto se ova revolucija zbila 1963. godine? Crnci su decenijama trpeli velika zala. Zašto mi moramo uvek da osetimo čemer u svojoj krvi?“ „ Mi znamo kroz bolno iskustvo da sloboda nikada nije dobrovoljno data od opresora. Čuo sam da svet kaže sačekaj! To zvoni u uhu svakog crnca sa prodornom drskošću. Sačekaj je gotovo uvek značilo NIKAD. Čekali smo više od 340 godina na naša ustavna i bogom data prava. Nepravedni zakon, kako je govorio sveti Toma Avgustin jeste ljudski zakon koji nije upisan u večiti i prirodni zakon. “ Naša nacija je rođena u genecidu. „Crnčugo, pazi šta radiš ili ću te strpati u zatvor“. Crnci su znali šta je odlazak u zatvor značio. To nije značilo samo hapšenje i izolacija. To značilo da će u zatvoru najverovatnije biti izložen batinanju. Reči u Ustavu su Crncima izricale slobodu, ali život im je govorio da su oni ljudi sa bremenom. Nepravda, diskiminacija i ponižavanje bili su na svakom koraku. „Amerika je crncima dala ček bez pokrića, ali mi obijamo da verujemo da je banka pravde bankrotirala. Došli smo da unovčimo taj ček, ček koji će nam dati bogatstvo slobode i bezbednost pravde“. U društvu koje je u biti postalo nezadovoljno društvo čovek je prema Agneš Heler osuđen da umre nezadovoljan jer je strukturalna potreba danas obeležena neograničenošću ljudskih potreba. Na taj način nezadovoljene potrebe pojavljuju se kao najznačajnija motivaciona snaga okupljanja društvenog angažovanja masa. „Umorni smo od toga da budemo deljeni i ponižavani. Nestrpljivo žudimo za pravdom. Ali mi i dalje protestujemo sa ljubavlju. Na našoj strani neće biti nasilja. Nijednog belaca neće oteti gomila „ kapuljaša crnaca “ iz doma i ubiti ga.“ Izvan granica svoje zemlje, Crnac je bio inspirinan drugom snažnom silom. Posmatrao je dekolionizaciju i liberalizaciju nacija u Africi i Aziji od II svetskog rata. „ Šta to crnac radi sebi?“ Emancipacija je bila u Proklamaciji ali nije faktički postojala- Lindon B. Džonson Na Jugu je diskriminacija bila očigledna. Na Severu je postojala, ali je bila prikrivena. „Moram se vratiti u dolinu širom Juga i u velike gradove Severa- dolinu prepunu milionima naše bele i crne braće koja se guši u hermetičkom kavezu siromaštva unutar zajednice izobilja“ King je više puta pokušavao da pokret proširi na severne države ali je najčešće nailazio na reakciju profašističkih organizacija. 1963. godine je bilo 2,5 puta više crnaca nezaposlenih nego belaca. Zarada crnaca je bila u pola manja nego belaca. Jednakost je značila dostojanstvo. To je kršeno podelom poslova i plata. Crnkinje su rađale decu kao „ stoka“ proizvodeći tako veći broj robova. Njihove bebe su prodavane za manje od 200 dolara. Bio je zločin učiti robove da čitaju i pišu ili im davati Bibliju. Na severu je ropstvo bilo osuđeno na odumiranje. Pri kraju rata, Abraham Linkoln je izdao emancipatorsku proklamaciju (The emancipation proclamation) kojom je ukinuto ropstvo. Pobeda Severa 1865. godine osudila je ropstvo u Americi zauvek na propast. Tako su bivši robovi stekli građanska prava, uključujući i pravo na glasanje. Međutim u periodu od 1873 do 1880. svake godine je ubijano više od 80 građana crne rase. Konzervativizam je u državama američkog juga uhvatio duboke korene. Belci su se teško mirili sa gubitkom stečenih privilegija. Članovi bratstva Kju-Kluks-Klana su izlazili u toku dana sa spuštenim kapuljačama. Postojali su i zakoni u pojedinim američkim državama kojim se zabranjivalo da belci i crnci igraju igru MICE, ili čak da zajedno pecaju. H.L.Menken, pisac rekao je : Obrazovani crnac danas ima nedostatak, ne zato što se suočio sa životnim poteškoćama, već zato što je crnac. Njegov mozak nije podešen za više stupnjeve mentalnog napora. Njegovi ideali ostaju poput klovnovih“ „ Koliko ljudi mora da umre pre nego što dobijemo istinski slobodnu i miroljubivu zajednicu? Verujem da ova nacija može da bude preobražena u društvo ljubavi, pravde, mira i bratstva.“ Razne organizacije poput „ Crnih pantera“ , „ Crnih muslimana“ sebe su smatrale Ameriku treba očistiti od belih. Njihovi lideri poput Malkoma Iksa, smatrali su da je Amerika izgrađena na grbači crnih robova i da zato imaju legitimno pravo da je unište. Crni muslimani, ubeđeni da im društvo ne može ponuditi ništa osim nevolju i frustraciju pokrenuli su hitnu permanentnu odvojenost rasa. Za razliku od njih, dr.King je isticao sledeće: „ Želim i hoću da poštujem Božju volju. On mi je dao da se popnem na visoku planinu i sa nje vidim obećanu zemlju. Možda tamo neću stići sa vama ali večeras želim da vam kažem da ćemo kao narod stići tamo“.

Antagonizam između pristalica i protivnika rasne podeljenosti dostigao je vrhunac ubistvom jednog od najratobornijih crnačnih lidera, Malkoma Iksa.

Nenasilje kao oružje

Martin Luter King je smatrao da je nenasilje moćno i pravedno oružje koje napada bez ostavljanja rana. To je oružje koje čini plemenitim onoga ko ga upotrebljava. Takođe, isticao je da ako se u borbi ne odoli iskušenju da se upotrebi sila, dolazeće generacije će morati da žanju neutešnu noć. Upotrebu nenasilne metode King je shvatao kao oslobođenje od prisile da se imitiraju vladajuće vrednosti društva u kojem je živeo. Nenasilje može biti i politička strategija i lična filozofija koja odbacuje korišćenje nasilnih metoda u naporima da se sprovedu društvene i političke promene. Kao alternativa za pasivnost i oružane borbe, nenasilje nudi drugačije mogućnosti kao što su građanska neposlušnost, nenasilni otpor ili snagu nesaradnje kombinovane sa ubeđivanjem. Nenasilni pristup društvenoj borbi predstavlja radikalno odstupanje od konvencionalnog razmišljanja o moći i konfliktu. Kao što je Martin Luter King rekao: „Nenasilje znači izbegavanje ne samo spoljnjeg fizičkog nasilja već i unutrašnje duhovno nasilje. Vi ne odbijate samo da ubijete čoveka, već odbijate i da ga mrzite.“ Nenasilje je uopšteno interpretirao kao “ Hrišćanstvo u akciji” jer je smatrao da duh i razlog za pokret potiču od Hrista. Bio je mišljenja da je nasilje nemoralno i nepraktično. Govorio je: „Otarasite se svog oružja. Moramo da volimo svoju belu braću bez obzira šta nam uradili. Bitno je šta mi radimo, i Bog je sa nama. “ „ Ako imate oružje kod sebe, vratite ga odmah kućama, ako ga nemate onda ga nemojte ni kupovati. Naše probleme ne možemo rešavati nepoštovanjem i uzvračanjem nepoštovanja. Mi na silu možemo odgovoriti nenasiljem.“ Nadao se da će nenasilnim akcijama uvući svoje protivnike u političke procese. Nenasilje bi tako postalo oslobođenje tlačenih i tlačitelja. Kada je na njegovu kuću bačena bomba, govorio je: "Mi na silu moramo odgovoriti nenasiljem. Mislite na reči Hrista: Ko uzme mač u ruke, poginuće od mača. Isus nas poziva danas i poziva nas već stolećima: Volite svoje neprijatelje. Tako moramo živeti.” Nenasilje je snažno i pravično oružje. Ono je jedinstveno u istoriji. Revolucija nije iznenadna pojava izazvana nestrpljenjem crnaca. Nikada zapravo nismo bili strpljiviji u pravom smislu te reči. Ovo nije bila doktrina Oko za oko već da priseban čovek otvori oči slepom zakonodavstvu. Mrak ne može proterati mrak; to može učiniti samo svetlo. Mržnja ne može proterati mržnju; to može učiniti samo ljubav. King je smatrao da značenje nenasilja koje je bilo ustanovljeno tokom borbe za jednakost među rasama u SAD treba projektovati na sve konflikte među ljudima. Verovao je da je moguće umešati se u konflikte radi ostvarivanja pravednosti. On se pozivao na osnovna prava i ustavne principe koje sadrži Ustav SAD – Učinite istinitim ono za šta ste pismeno obavezali. King je verovao da su zapovedački metodi koje je Marks branio kada je govorio o isterivanju nepravde bili pogrešni. Oni su negirali dostojanstvo ljudi sigurno kao i segragacioni zakoni.

Bojkot autobusa Montgomerija (1955.) "...bojkotom bismo belcima mogli dati do znanja da više nećemo dozvoliti takav tretman." Incident u kome je Rosa Parks izrekla istorijsko ne! poslužio je kao povod za bojkot al ii početak borbe za prava crnaca. Naime, vraćajući se autobusom sa posla g-đa Parks je odbila da ustupi mesto belcu. Kao i sve ostalo u Montgomeriju, i mesta u autobusu su bila segregatisana. Mada je prošlo skoro 100 godina od kada je na inicijativu Linkolna ukinuto ropstvo, u Alabami je segragacija bila ozakonjena. Rosa Parks je zbog neposlušnosti uhapšena a vest o bojkotu se proširila. Bojkot je zvanično otpočet 5. decembra 1955. godine. Odaziv je bio gotovo 100 odsto. Direktiva je bila: Kad morate na posao uzmite taksi, sami ili vas više zajedno ili idite pešice!" Hodanje je za mnoge postalo simbol delovanja cele kampanje. Osnovali su posebnu organizaciju koja se bavila bojkotom (Montgomery Improvement Associaton, MIA, — Građanski odbor za poboljšanje rasnih odnosa), čiji je predsednik postao Martin Luter King. Protest je trebao ići i dalje dok se ne ispune uslovi: 1. da se od strane autobuskih društava garantuje učtivo ponašanje, 2. putnici smeju sedati na mesta onim redosledom kojim ulaze u autobus, 3. i crni vozači autobusa biće na linijama koje koriste crnci. Bojkot, kao vid pritiska na gradsku vlast bio je nepoznat u praksi nezadovoljenih. Odluka da se primeni ovaj metod borbe, iznenadila je gradske oce u Montgomeriju jer ih je pogodilo u sticanje profita. King je bio duša pokreta a oni koji su ga sledili su pokazali zavidnu disciplinu. Aktivisti su obilazili klubove i kafane u kojima su se skupljali crnci i delili letke u kojima ih pozivaju da nenasedaju na provokacije belaca. Gradske vlasti su rešile da preduzmu radikalnije mere. Uvedena je kontrola i enormno velike kazne. Bilo je ljudi koji su hodali više od 12 milja dnevno. Pregovori nisu bili mogući. "Ako prihvatimo uslove crnaca", rekao je jedan autobuski poduzetnik - "onda će se oni hvaliti time da su postigli pobedu nad belcima, a to sebi ne želimo dozvoliti" Pri tome su gradski oci i autobuski poduzetnici ostajali pri svom mišljenju da je ukidanje zakona o rasnoj podeli bilo nemoguće. Dolazilo je do hapšenja zbog malih ili beznačajnih kršenja saobraćajnih propisa . Martin Luter King je govorio: „Bili smo spremni da primenimo Gandijev princip: Napunite zatvore.“ MIA je sada postala još aktivnija slanjem zahteva Saveznom distriktnom sudu Sedinjenih država u kojem je zahtevala ukidanje segregacije u autobusima. 4. juna 1956. godine suci su odlučili da je segregacija u autobusima u državi Alabama protuustavna. Advokati Montgomerija uložili su žalbu Višem saveznom sudu. Na posletku, 1956. godine Vrhovni sud SAD je doneo konačnu odluku da je segragacija u autobusima javnog prevoza neustavna. 21. decembra 1956. godine King je poglasio prekid bojkota i prvi ušao u autobus. Bojkot u Montgomeriju je bio inauguracija nenasilja kao vida borbe. Nakon bojkota autobusa Montgomerija usledile su brojne nenasilne akcije u južnim gradovima i državama Amerike. Poznata je postala kampanja koji je vodila i provela "Southern Christian Leadership Conference" (SCLC - "hrišćanska vodeća konferencija u južnim državama"), pod vođstvom M.L. Kinga. Ova kampanja održala se od 1961. - 1965. u Albaniju, Birmingem i u Selmi. Njen rezultat: U javnim ustanovama rasna podela je bila uveliko ukinuta. Broj Afro-Amerikanaca sa pravom glasa je naglo porastao. Pre svega, mnogi od njih su dobili novi osećaj samopouzdanja i svoje vrednosti te mogli dalje "putem krenuti uspravni". 6. jula 1965. godine svaki vid segragacije stavljen je van zakona. Konačno je regulisano pravo crnaca da biraju i da mogu biti izabrani u organima vlasti.

Martin Luter King je odredio osnovne delove nenasilne akcije

„ Da bi se jedan pokret izdigao do određene visine, najpre su potrebni ljudi koji pripadaju tom pokretu. Zatim je potrebna ideja koja će ih oduševiti, poneti i koje će se čvrsto držati. Osim toga, neophodna su otvorena vrata vođa a na koja narod može da pokucati i ući“ 1. "Nenasilni otpor nije metoda za kukavice. Pruža se otpor. A ako neko ovu metodu upotrebljava zaista zato što se plaši ili što mu nedostaju instrumenti za nasilnu akciju, onda on zapravo ne radi u duhu nje same, dakle, ne pruža nenasilni otpor." 2. Nenasilni otpor ne želi "uništiti ili obeshrabriti protivnika ... cilj je pomirenje." 3. Neanasilnom otporu pripadaju "spremnost da se otrpi obeshrabrenje, bez želje da se nekome sveti, spremnost da se prihvate udarci, a da se ne uzvrati... Nezaslužena patnja je razrešenje. U patnji je velika odgojna i preobražajna snaga." 4. Nenasilni otpor počiva na "ubeđenju da univerzum stoji na strani pravednosti. Pa shodno tome onaj ko veruje u nensilnost, veruje i u budućnost."

„ Velika duša“ kao zvezda vodilja

Martin Luter King je dosta polagao na govore, smatrajući da je to najbolji način da nekoga pridobijete. Zajedno sa govorima Mahatme Gandija i delom L.N. Tolstoja „ Istina božja je u tebi“- „ napisali“ su bibliju nenasilne borbe za ljudska prava. Gandi je bio misaoni guru M. L. Kingu. "Gandi je bio prvi čovek u istoriji koji je Isusovu etiku ljubavi izdigao od obične metode davanja i primanja među ljudima do moćne socijalne snage ". Putujući u Indiju, King je govorio da se oseća kao ne turista, nego hodočasnik. Gandi je razumeo položaj „ progonjenih“, crnaca. Tome u prilog ide i poruka koju je Gandi uputio crncima, 1929 godine: „ Nemojte dozvoliti da se 12 miliona crnaca stidi toga što su im unuci robova. Nije sramota biti rob. Sramota je biti vlasnik roba. Ali nemojmo dozvoliti da mislimo o prethodnim čast- sramota. Budućnost pripada onima koji su mislejući, neiskvareni i puni ljubavi.“ Međutim postojala je razlika u mišljenima ovih dvaju „miroljubaca“- odnos prema državi: Gandi je negirao režim u Indiji. Negirao je kolonijalnu vlast, britanske zakone, smatrajući ih nelegalnim. King je, nasuprot bio lojalan amerikanac koji je verovao da crncima Ustav SAD garantuje prava. Međutim, King je osećao nepravdu u SAD i na svojoj koži i zato je često govorio : „ Nije mi važno koliko ću morati da živim sa ovim sistemom, ali ja ga nikada neću prihvatiti. Opovrgavaću ga sve do dana kada budem umro“.

„Baptistički sveštenik“- egzaltacija

U osvrtu na bojkot autobusa Montgomerija, King je napisao: "Aspekt vredan pomena u pokretu Montgomerija je činjenica da su baptisti, metodisti, luteranci, presbejci, episkopali i svi drugi, da su zajedno došli sa namerom da prevaziđu denominacionalne granice ... Oni ... su pevali i molili se zajedno u zajedničkoj borbi za slobodu i ljudsko dostojanstvo." Smatrao je da religija može biti više stvar intelekta, misli. Da crkva treba da pokaže interesovanje za čovekov život na zemlji, kao što se interesuje ljudskom dušom na nebu. Njegovo razumevanje hrišćanske egzistencije koje je prelazilo konfesionalne granice, imalo je za posledicu njegov "san". Ipak, Crkva je odigrala veliku ulogu u Kingovoj borbi . Prvi zadatak hrišćanske crkve je da se stavi na stranu onih koji su potlačeni ili nemoćni, ali ne praćenje interesa njihovih organizacija. Predstavnici crkve moraju javno imenovati onu nepravdu o kojoj se ćuti ili koja se ignoriše. Crkva kao "glas onih koji nemaju glasa" u javnosti istupa za prava obeštećenih, sa ciljem da svi uzmu učešća u političkim procesima odlučivanja i da uživaju u dobrima i blagodetima zemlje.

Uopšteno veliki broj boraca za građanska prava poticala je iz crkvenih zajednica. Njihov cilj je bio ukidnanje zakona o rasnoj podeli u javnim ustanovama.

Religijska tradicija crnaca im je pokazala da je nenasilni otpor ranih Hrišćana konstituisan moralnom ofanzivom najvažnije sile koja je šokirala Rimsko carstvo. Metodologija i filozofija revolucije nije ni načinjena ni prihvaćena preko noći. Ljudska bića sa svojim greškama i snagama čine mehanizam društvenog pokreta. Oni moraju da prave greške i da iz njih uče. Praveći više grešaka, učimo više. Moraju osetiti poraz kao i uspeh, otkrivajući kako če živeti sa tim. Vreme i akcija su učitelji. Dr. King je živeo skromno, interesujući se za probleme svojih vernika. Redovno je bio na ulici. Nikada nije delovao iz pozadine, bezbedne senke, daleko od drvenih pendreka brutalne policije. Tome u prilog govori i ćinjenica da je samo tokom 1957. godine proputovao više od 780.000 milja i održao 208 govora. Verovao je u snagu propovedi i pesama koje su ih pratile. Važan deo masovnih okupljanja bio je posvećen pesmama slobode jer su one bile duša pokreta. Dr. King je govorio da je njegova dužnost da čuva gospel slobode.

Pismo iz Birmingemskog zatvora

Martin Luter King je napisao 16.april 1963.godine otvoreno pismo američkim vođama građanskih pokreta iz zatvora u Birmingemu, Alabama. U pritvor je priveden nakon mirnog protesta protiv segragacije. Upravo u ovom pismu primetiće se negove misli nenasilne borbe. On ističe da su dotadašnje akcije pokreta bile nemudre i vremenski neprimerene. Takođe, važno je istaći da su u bilo kojoj nenasiljnoj kampanji bitna četiri koraka:Skup činjenica da bi se odredilo gde nepravda postoji. Pregovaranje, samopuritanstvo, direktna akcija. Verovao je da je Birmingem najpodeljeniji grad- u kome su najviše stradale kuće i crkve crnaca. U pismu se obraća hrišćansikoj i jevrejskoj braći. Boio je razočaran umerenošću belaca kojima je red bio ispred pravde. Oni žive mitove vremena i konstantno savetuju crnce da sačekaju. Muslimanski pokret Elaje Muhameda je usled baziran na frustraciji od rasne diskriminacije. Njihovi sledbenici su ljudi koji su izgubili veru u Ameriku i koji zaključuu da je beli čovek, đavo. U pismu je King napomenuo da je došao u Birmingem sa nadom da će beli religiozno vođstvo u zajednici videti pravednost našeg cilja. „ Ponadajmo se svi da će tamni oblaci rasističke predrasude uskoro proći dalje i da će se duboka magla nerazumevanja izdići iznad naših plašljivo doziranih zajednica. Zvezde ljubavi i bratstva će sijati iznad naše velike nacije svojom treperujućom lepotom“.

„ Imam san“

Najpoznatiji govor Martina Lutera Kinga, zabeležen je 28. avgusta 1963. godine u toku marša na Vašington. „ Izgledalo kao da se spremaju za dan odluke u Normandiji“- rekao je jedan zvaničnik iz Vašingtona. Marš u Vašingtonu za poslove i slobodu bilo je najveće okupljanje u američkoj istoriji. Pobeda u Montgomeriju dala je hrabrosti i volje pokretu za građanska prava. Stotine hiljada ljudi se odazvalo pozivu. Crni lideri su pozivali belce da se pridruže maršu. Njihova borba je bila borba pravde protiv nepravde, a ne borba crnaca protiv belaca. – Volter Rojter. Program za tzv. Marš na Vašington godine 1963. razradili su zajedno vodeći ljudi Pokreta za građanska prava sa predstavnicima sindikata i sa po jednim predstavnikom protestantske, katoličke i jevrejske verske zajednice. Nakon Marša jedan novinar iz SAD-a je zaključio, da je "marš približio jednu drugoj tri vodeće religiozne zajednice ove zemlje više, nego i jedno pitanje o kojem su razgovarali u mirnodopskim uslovima." Uzvikom "Freedom now" (...) on je "udario" po brutalnosti policije, sprečavanju pristupa u javne ustanove, ograničenju dostupnosti, rasnoj podeli i oduzimanju prava glasa. “ Moj san je da na crvenkastim proplancima Džordžije, jednog dana za stolom bratski sede sinovi nekadašnjih robova i sinovi nekadašnjih robovlasnika. Moj san je da Misisipi, država koja gori od nepravde, jednog dana postane oaza slobode i pravde. Moj san je da moje četvoro dece ( Jolanda, Bani, Dekster Skot, Martin III) jednog dana žive u zemlji gde će ljudi o njima suditi ne na osnovu boje kože, već na osnovu njihovog karaktera...“. Tog 28. jula 1963. godine dr. King je u svom legendarnom govoru ispred Linkoln-memorijal centrom „ sanjao i da će se jednoga dana ova nacija (SAD) uzdići i ispuniti pravo značenje svog postojanja. Smatramo da istinu po kojoj smo svi stvoreni jednaki, ne treba dokazivati. Imam još jedan san. On je duboko ukorenjen u američkom snu. Sanjam da če ova nacija jednoga dana ustati kako bi uživala u snazi svojih članova.Imam san...“ Po E. Blohu, Kingov san je bio „ san ka napred“.

Martin Luter King vs. Vijetnamski rat

"Apostol nenasilja",nosilac Nobelove nagrade kritikujući političare u SAD postao je nepoželjna osoba. Najokoreliji protivnik ne samo Kinga već i Kenedijevih bio je Edgar Huver, director Federalnog biroa. Lični prijatelj Lindona Džonsona, Edgar Huver, šef FBI radio je protiv Džona Kenedija koji je obećao u predizbornoj kampanji da če rešiti probleme u vezi rasne nejednakosti. Luter je bio koleteralna šteta. Huver je neretko govorio da je Dr. King je „najveći notorni lažov u zemlji“.

Posebno je bilo kritično protivljenje ratu u Vijetnamu. Upravo od sredine 60-tih (1965) sa proširenjem američkog vojnog učešća i inteziviranjem rata u Vijetnamu formira se jedan od najznačajnijih mirovnih pokreta. 1964. King je postao najmlađi Laurent Nobelove nagradu za mir , dok se njegov aktivizam proširio i na protivljenje ratu u Vijetnamu i ekonomskoj diskriminaciji. U udruženju "Clergy and Laymen Concerned About Vietnam" ("Duhovnici i laici zabrinuti za Vijatnam"), u čije je predsedništvo ušao i King, angažovali su se parosi, sveštenici, rabini i pripadnici njihovih zajednica u zajedničkoj borbi protiv rata u Vijetnamu. Ovo udruženje bilo je slika "nove ekumene" belih i crnih katolika, protestanata, Jevreja, čiji zajednički interesni momenat predstavlja političko-praktična primena biblijskog svedočenja o miru.

Svoj glas protiv Vijetnamskog rata 1966. godine podigao je Martin Luter King. Najpre je oklevao da se javno izjasni iako je pripadao “ pacifičkom savezu za pomirenje”. Mnogi Afro Amerikanci su se pribojavali da će im biti okačena “etiketa nepatriota” ako budu javno kritikovali vladinu politiku. Tu tradiciju je prekinuo Martin Luter King, govoreći da: “dolazi vreme u kojem ćutanje znači izdaju”. Smatrao je da : „Ako se čovek ne obazire na zlo, postaje njegov saučesnik. Naša generacija neče žaliti samo zbog loših odluka i postupaka ljudi već posebno zbog ćutanja dobrih ljudi“.

Smatrao je da je kao emitor nenasilja u obavezi da se izjasni protiv rata u Vijetnamu. Verovao je da mora ostati veran svojim ubeđenjima. King je govorio da ga je Amerika razočarala jer su tamo (Vijetnam) crnci i belci divljački ratovali rame uz rame, a po povratku kući njihova deca nisu mogla da sede u istom razredu. Crni vojnici nisu mogli da budu sahranjeni na istom groblju zajedno sa poginulim belcima. Takođe, regrutacije mladih crnaca su bile učestalije nego belaca.

„ Dosta mi je tog nasilja. Dosta mi je mržnje i egoizma i zato vas više neću optuživati zbog nasilja.“ Zbog negativnog stava prema ratu u Vijetnamu, optuživali su ga za izdaju američkih interesa i podrivanje javnog mnjenja i morala.

Pokret za građanska prava koji je započeo 50-tih sa Martin Luter Kingom a doživeo svoj vrhunac krajem šezdesetih sa pojavom "Partije Crnih Pantera" nije doneo veliko poboljšanje uslova života za crnu manjinu u Severnoj Americi. Dominantna reformistička struja unutar pokreta (usredsređena na Demokratsku stranku i politiku pozitivne diskriminacije) uspela je da stvori jako uzak sloj crne sitne-buržoazije koja se integrisala u belu srednju klasu, međutim velika većina afro-amerikanaca, do dan danas, ostala je u siromašnim četvrtima velikih gradova. Ipak, danas je rasna segragacija koju država podstiče davna prošlost u SAD. Međutim, teško je utvrditi da li je rasna diskriminacija iskorenjena u potpunosti. Martin Luter King postao je jedan od simbola SAD, iako je za života često osporavan od strane establišmenta. Tačno je da je njegov život prestao u u 19h 5 min . I da „ Bariton koji je govorio o ljubavi i pravdi više se neće čuti. Ali njegova nenasilna borba postala je uzor ostalim pokretima. Povratka nema. „ Moramo nastaviti dalje, zato što je to jedini način koji bi on želeo ( Martin Luter King)...nastavićemo njegov rad...“- Koreta King.

---