Разговор:Хајдучица

Први поднаслов

Са чланка:

Iz prošlosti Hajdučice

Hajdučica kao naselje pominje se početkom 15 veka.Naime,1405. godine na ovim prostorima postoji naselje pod nazivom Herchekios,po Feliksu Milekeru,koje 1465.Mihajlo Silađi dobija kao kraljevsku donaciju.Ovo naselje,međutim,pod Turcima propada i kroz istoriju se pominje kao poljsko dobro koje treba naseliti.U tim težnjama dobro je 1774. ustupljeno vojnim invalidima,da bi u toku iste godine bilo dodeljeno nemačko – banatskoj graničarskoj regimenti.U periodu od 1783 – 1789 dobro pod nazivom "Hajdučka greda" površine 4092 lanca dato je u zakup za 500 tadašnjih novčanih jedinica ( forinti ).Konačno 1800. godine prelazi u vlasništvo veleposednika Ljubomira Stevana ( odnosno Ištvana ) Damaskina de Nemeti.U težnji da naseli ove prostore Damaskin je 1809. godine na svoje imanje doselio prve podanike.Ti prvobitni meštani novoosnovanog naselja – njih oko 500 – bili su obični najamni radnici koji su posebnim ugovorima bili vezani za obrađivanje zemljišta na ovom imanju.Po nacionalnosti bili su,kao je to u svojoj knjizi zapisao evangelistički sveštenik iz Šandorfa ( današnjeg Janošika ) A.Krunh,rimokatolički Mađari i oko 30 porodica evangelističkih Slovaka.No,o nacionalnom sastavu prvobitnih meštana Hajdučice ima više verzija.Tako Feliks Milaker u svojoj "Hronici podunavskih zemalja" tvrdi da su prvi meštani Hajdučice,pored Slovaka,bili i Nemci,a po nekim trećim izvorima prvi stanovnici bili su Bugari i Mađari.

U svakom slučaju nepobitna činjenica da su oni svoje radničke kućice izgradili na lokaciji oko jednog kilometra jugozapadno od sadašnje lokacije naselja,bliže tadašnjem Terezijanskom kanalu,danas Dunav – Tisi – Dunavu.Samo godinu dana kasnije Slovaci su ovde imali i svoju prvu školu,a prvi učitelj je bio Jan Benjač.Novo naselje je bilo u velikoj kotlini,čak 5 – 6 metara nižoj od okolnih terena.Bilo je to močvarno zemljište izloženo čestim poplavama jer Terezijanski kanal tada nije bio ograđen visokim nasipima,a o kanalu Brzava tada još nije bilo ni reči.Zbog toga je ovo naselje na prvobitnoj lokaciji izdržalo samo 15 godina.Velike poplave 1824. godine su naterale jedan deo meštana da se iseli,dok su ostali,koji su bili verni svom vlastelinu,novo naselje osnovali na današnjoj lčokaciji u neposrednoj blizini vlastelinskog dvorca.U novosnovano selo 1826. doseljava se veća grupa Slovaka iz Padine.Odmah po svom dolasku,oni osnivaju evangelističku crkvenu zajednicu koja je prvih godina bila u sastavu evangelističke crkvene opštine u Padini.Već 1829. u naselju živi 500 Slovaka evangelista što je dovoljan broj za osamostaljenje crkvene opštine.Prvi evangelistički sveštenik bio je Šćefan Jastrebinji.Ta 1829. godina značajna je po tome,što je novo naselje po svom osnivaču dobilo ime Ištvanfalva,odnosno Ištvanovo selo.Novo naselje je prvu školsku zgradu dobilo 1826. godine sagrađenu na zemljištu tadašnje slovačke državne škole.

Kako je izgledala Hajdučica u prvim godinama njenog postojanja teško je reći jer o tome nema pisanih dokumenata.Prve pisane zapise o tome nalazimo u listu "Dolnozemski Slovak" iz 1902. godine.Dugogodišnji hajdučički evangelistički sveštenik Emil Kolenji tada se podsetio na svoj dolazak na službovanje u ovo mesto.On je napisao : "Bilo je to u jesen 1869.godine kada sam iz pravca Dete ulazio u Hajdučicu.Jeza mi je prošla telom nad prizorom koji sam video.Kućerci mali,kao kolibe,prekriveni toluzinom ili starom trskom.Prozori su bili na njima tako mali da je čovek kroz njih jedva mogao glavu da provuče.Na svakih deset metara smo zastajali da bi smo očistili blato sa točkova.Ispred kuća,verovatno da bi komšije mogle da se posećuju,napravljene su staze od stajskog đubriva.Od istog materijala szidane su i ograde oko dvorišta.A u dvorištima velike gomile stajnjaka,kola,plugovi i druge alatke pod vedrim nebom".Ovaj sveštenik dalje navodi da je tek kasnije prvih dana boravka u ovom mestu saznao da ovdašnji meštani u to vreme stajnjak nisu koristili za đubrenje njiva,a pošto su se,između ostalog,bavili i stočarstvom,to objašnjava da ga je bilo u izobilju na ulici,pa i oko i u dvorištu.Kasnije kada je pokušao da seljacima,svojim parohijanima,objasni prednosti iznošenja stajnjaka na njive,nailazio je na žestok otpor ljudi,koji su govorili da su njihovi preci godinama tako radili,pa što bi oni sada to menjali.

Iz raznih izvora u toj prvobitnoj Hajdučici još saznajemo da je evangelistička crkva sagrađena 1863. na kojoj je toranj izgrađen 1895.godine.U svojoj prošlosti Hajdučica je više puta stradala.Najpre je u tri navrata – 1831. godine,1836. i 1849. stanovništvo pokosila kolera.

Zbog otpora tadašnjih veleposednika banatski graničari su 08.septembra 1848.godine spalili i opljačkali praktično celo selo,a u dva navrata 1862. i 1871. Hajdučica strada od poplava.Migracije stanovništva su u tom periodu česta pojava.Tako od 1839. do 1869. godine zabeležena je značajna kolonizacija Nemaca iz Bačke,a 1838. su se iz sela iselili svi Bugari.U isto vreme,hajdučički Slovaci su odlazili u Šandorf ( sadašnji Janošik ) i Hertelendu ( sadašnju Voilovicu ) ali su se odatle i vraćali,i dolazili novi iz Njitre u današnjoj Slovačkoj.U "Hronici podunavskih zemalja" Feliksa Milakera saznajemo da je brtoj stanovnika Hajdučice 1869.godine iznosio 1762 zatim 1880.- 1511,1890 – 1437,1900 – 1620 i 1910 – 1717.Konačno,značajan momenat u istoriji mesta dogodio se početkom 1890-tih godina,kada je osnivač mesta Ištvan Damaskin na licitaciji svoje imanje od 4000 katastarskih jutara oranica,100 jutara šume,4 majura,dvorac sa lepo uređenim parkom,velikim voćnjakom i vinogradom prodao porodici Dunđerski za 670000 zlatnika.Slika br.11 (dvorac)

Godine 1921. beležimo još jednu značajnu kolonizacioju naselja koje sada već nosi naziv Hajdučica.Na posed Olge Jovanović – Dunđerski doselilo se 70 porodica dobrovoljaca sa Solunskog fronta iz Hercegovine koji su do 1926.godine živeli u biroškim stanovima,da bi kasnije izgradili kuće u delu naselja koji se i danas zove "Kolonija".Te 1921. – Hajdučica broji 1947 meštana od čega najviše Nemaca i Slovaka,a ima i Srba,Mađara,Rumuna...Konačno,poslednja veća kolonizacija izvršena je u posleratnom periodu.Iz političkih razloga Hajdučicu i državu su napustili takoreći svi Nemci,a njihove domove 1947.godine je naselilo 40 porodica iz Makedonije,iz opština Kriva Palanka,Gostivar i Tetovo,a nešto kasnije manji broj Srba iz Južne Srbije.

Meštani Hajdučice su od osnivanja mesta,pa do današnjih dana,bili orijentisani na poljoprivredu kao izvor zarade za život.U prvoj polovini 20 veka,odnosno do završetka Drugog svetskog rata najveći deo obradivog zemljišta bio je u posedu veleposednice Olge Jovanović,a kasnije pred sam rat njenog zeta,beogradskog industrijalca Vlade Ilića.Agrarnom reformom 1920.godine deo imanja veleposednika podeljen je agrarnim interesentima.

Profesor Mihal Rapoš u tekstu "Hajdučica u periodu od 1809 – 1929" objavljenom u "Narodnom kalendaru" iz 1929.godine navodi da ova agrarna reforma nije ispunila očekivanja ovdašnjih Slovaka,da njihova udaljena zemlja bude zamenjena zemljom bliže naselju.Umesto toga,vlasteli je oduzeto oko 4000 jutara zemlje,od čega je polovina bila u neposrednoj blizini sela i dodeljena interesentima iz Ilandže i Ferdina ( današnji Novi Kozjak ),a oko 500 jutara dobili su interesenti iz Dobrice.Kolonizovanim dobrovoljcima dodeljeno je oko 800 jutara a Slovacima oko 560.Tako se slovačkom življu,koji je i pre rata bio u nepovoljnijem položaju od Nemaca,posle ove agrarne reforme položaj još više pogoršao)Nemci imaju u vlasništvu preko 2500 jutara oranica,a u vlasništvu Slovaka nalazi se 1000 jutara.Ondašnjem imanju ostavljeno je oko 1200 jutara,20 jutara šume u neposrednoj blizini sela,2 majura,dvorac sa parkom,voćnjakom i vinogradom.Mnogi meštani Hajdučice,pre svega Slovaci i Mađari,bili su bezemljaši i radili su na imanju veleposednika kao biroši i nadničari.Njihov položaj bio je vrlo loš o čemu svedoči godišnja plata biroša.Za svoj rad oni su dobijali 16 metričkih centi pšenice,20 kilograma slanine,20 kilograma soli,jutro zemlje da sami obrade,nešto para i stan sa baštom.Posla je bilo mnogo.U sezoni se radilo i po 16 sati dnevno.Na imanju se gaio uglavnom kukuruz,pšenica i konoplja.Bile su tu i velike farme svinja i goveda)Konoplja koja je ovde odgajana prerađena je u ovdašnjoj kudeljari,koja je bila u sastavu imanja.Hajdučičko imanje bilo je poznato i po velikoj ergeli konja.Veleposednik Vlada Ilić koji je bio i gradonačelnik Beograda kao zaljubljenik trkačkih konja u Hajdučici je gajio,trenirao i odavde ih odvodio na trke širom Evrope.Deo atara na kome su konji trenirani,meštani i danas zovu "Trkalište".Najpoznatiji trkački konji bile su kobile Stela i Laguna.Ovu drugu Ilić je toliko obožavao da joj je,kada je za vreme rata uginula sahranio uz sve počasti,kao da sahranjuje čoveka.

Inače,svi poljoprivredni proizvodi proizvedeni na hajdučičkom imanju odvoženi su železnicom u grad.Do železničke stanice robu je prevozila takozvana"lora",uskotračni vozić vučen pomoću zaprege.To,istina,za to vreme nije ništa neobično,jer su slična prevozna sredstva imala i druga imanja.Mnogo godina posle rata,lora je bila jedino prevozno sredstvo Hajdučičana do železničke stanice.

Nakon Drugog svetskog rata ovo imanje je nacionalizovano i na njemu je osnovano poljoprivredno dobro "1.maj",koje je prolazeći kroz razne transformacije izraslo u današnje Poljoprivredno preduzeće "Hajdučica" sa oko 100 zaposlenih i preko 2.500 hiljada hektara obradivog zemljišta.

Stogodišnji ili možda dvestogodišnji park sa više zaista retkih stabala sa dvorcem u svom centru i jezerom poznatim pod nazivom "Ribnjak",svedoci su prošlih vremena.Po zvaničnim podacima na osnovu kojih je hajdučički dvorac zajedno sa parkom stavljen pod zaštitu države kao spomenik kulture sagrađen je 1911. godine.Sagradio ga je Lazar Dunđerski i poklonio ga u miraz svojoj ćerki Olgi Jovanović.Po profesoru Mihalu Rapošu i kustosu vršačkog muzeja Feliksu Milekeru dvorac je sagrađen početkom 19 veka.Po pisnju profesora Rapoša prvobitno naselje se usled poplava seli 1824. godine na današnju lokaciju bliže vlastelinskom dvorcu.Isti autor dalje navodi da je osnivač sela Damaskin krajem 19 veka svoje imanje zajedno sa dvorcem,parkom,vinogradom,voćnjakom i šumom prodao za 960.000 zlatnika porodici Dunđerski.Voćnjaka i vinograda danas više nema,ali dvorac,park sa jezerom i šumom i dalje su tu.Bez obzira na vreme nastanka dvorca u Hajdučici ovo prelepo zdanje je neraskidivi deo prošlosti ovog mesta.Još uvek su živi meštani koji se sećaju raskošnih balova koji su se organizovali u dvorcu.Bile su to upravo takve zabave kakve su se u to vreme organizovale na mnogim dvorcima austrougarske monarhije,uz mnogo jela,pića,klasičnu muziku,šetnje romantičnih parova stazama prelepih vrtova.Meštanima je pristup dvorcu bio najstrože zabranjen.Jedino što su mogli,bilo je da iz daljine posmatraju dolazak i odlazak kočija sa raznom gospodom.

Danas je park omiljeno šetalište svih meštana Hajdučice i okoline,jezero pretvoreno u bazen na koji leti dolazi i po nekoliko stotina kupača iz svih mesta opštine,dvorac sedište Poljoprivrednog preduzeća "Hajdučica",ali i mesto venčanja mladih.

Naselje prvi telefon dobija 1863.godine,a struju 1959.mada je slo bilo osvetljeno u vremenskom periodu do 10 sati uveče već između dva rata zahvaljujući parnoj mašini koja je proizvodila struju za potrebe kudeljare.

Pored dvorca,od interesenata arhitektonskih i istoriskih objekata,pomenućemo i mađarsku katoličku crkvu iz 19 veka posebne arhitektonske vrednosti.Pravoslavna crkva koju je sagradila Olga Jovanović kao svoju zadužbinu u periodu od 1936.do 1939. godine kada je održano prvo bogosluženje,danas je u sastavu manastira "Svetog Arhangela Mihajla".Godine 1985. sagrađen je manastirski konak.

Današnja Hajdučica nalazi se u severozapadnom delu opštine Plandište,pored magistralnog puta Zrenjanin – Vršac.Kanal Dunav – Tisa – Dunav pruža se zapadno od Hajdučice na udaljenosti 2,5 km.

Naselje se nalazi u Ilandžanskoj depresiji i zajedno sa Starim Lecom i Laudonovcem ima najnižu nadmorsku visinu u opštini – 77 m.Ipak selo ima nešto višu nadmorsku visinu od okoline.

Atar Hajdučice ima oblik nepravilnog mnogougla.Zapadnu granicu čini kanal Dunav – Tisa – Dunav a severnu reka Brzava.Sa istočne strane očraničen je atarima Starog Leca,Dužina i Velike Grede a sa juga atarom Jermenovaca.Važniji potesi u Hajdučičkom ataru su Stara i Nova Pirandža,Kasalovo,Olga....

Broj stanovnika u ovom naselju se menjao od nastanka do danas.Hajdučka greda koja se pominje kao pustara 1405. godine bila je naseljena.Početkom 19 veka bila je u posedu Stevana Damaskina,koji je 1809. naselio Nemce.Po prvim pisanim podacima Hajdučica je 1836.godine imala 946,a 1850.-1303 stanovnika.Prema prvom zvaničnom popisu 1869. Hajdučica je brojala 1762 stanovnika.Prema poslednjem popisu 1991. Hajdučica je imala 1456 stanovnika što je činilo jednu desetinu stanovništva opštine.Po etničkoj strukturi najviše je Slovaka ( 47,6% ),zatim slede Srbi ( 24,7% ),Makedonci ( 9,5% ),Mađari (8,4% ) i Jugosloveni ( 5,2% ).

Naselje ima pravougaoni oblik,a pravac pružanja je jugozapad – severoistok.U selu postoji pet uzdužnih i pet poprečnih ulica.Dužina mesta je 1500 metara i širina 1000.Sve ulice se seku pod pravim uglom i sve su asfaltirane.Karakteristično je da ispred svake kuće ima zasađenih voćnih stabala.

U Hajdučici skoro sve kuće imaju odlike panonskog tipa,sem nekoliko novijih.U selu danas postoji mesna kancelarija,pošta,šalter "Beogradske banke,Vršačke banke A.D.",dom zdravlja sa apotekom,osnovna škola "Jovan Jovanović Zmaj" sa oko 200 učenika.

Od privrednih subjekata u Hajdučici radi poljoprivredno preduzeće "Hajdučica",DOO "Sloboda" ( građevinarstvo i metalurgija ) i živinarska farma u sastavu holding kompanije "Agrobanat",pogon tekstilnog preduzeća "Planteks",privatno preduzeće "Žižik" koje se bavi proizvodnjom stočne hrane,uzgojem svinja,proizvodnjom gašenog kreča i privatno preduzeće "Žrvanj",čija je osnovna delatnost prodaja rezervnih delova.Od zanatskih radnji najveća je krojačka radionica "Emteks" ,a tu su i dve samostalne auto prevozničke radnje braće Dangubić.U selu postoji šest trgovinskih radnji mešovitom robom,i jedna koja se bavi prodajom kafe.Hajdučica ima tri ugostiteljske radnje i dve poslastičarnice.

Dvorac Hajdučica

Na poziv vlasnika zamka,slikar koji se zvao Jatan,došao je da bi naslikao nekoliko slika za salon prelepog zamka Dunđerski.Zamak je na slikara delovao umirujuće i mislio je da će vrlo brzo završiti svoj rad.

Prošlo je tri godine a slikar nikako nije mogao da krene sa radom.Svaki put kada bi uzeo kičicu ruka mu je otežavala a na oči mu se navlačila mrena.Srce mu se praznilo a čelo rosilo strahom i znojem.

Jedne je noći usnio kako se šeta pored hajdučičkog jezera.Iznenada,začuo je glas iz jezera:"U meni je kondenzovana sva lepota prirode,zamoči četkicu u moju vodu i stvorićeš najdivnije prelive boja.Inspiracija će ti biti neprestana.Na mojoj površini i u mom dnu spavaju duga i zvezde.Kroz moje kapi dišu,a kroz talase moje vode izranja belo golubije krilo.Sva ta lepota će biti tvoja,ali mi moraš obećati da ćeš mi pokloniti sve ono što ćeš sanjati od iduće noći pa do kraja života.I ti i dve generacije tvojih potomaka.

Usnuli slikar odmah na ovo pristane.Sutradan ujutru,kada se probudio,slikar ode do jezera noseći sa sobom štafelaj.Zamoči kičicu u vodu,i dogodi se čudo.Počeše da se stvaraju prekrasne slike.Imao je utisak da mu neko drugi vodi ruku.Ne samo što su oblici boje na štafelaju odisali belim golubijim krilima,nego se čuo i lepet tih krila.Njegove septembarske šume ne samo da su imale sve jarke boje miholjskog leta,nego je između okvira štafelaja dopirao miris opalog jesenjeg lišća.Platna slikareva bila su magija boja koje su mogle da se čuju i udišu.

Ali od tada je slikar izgubio svoje snove.U prvo vreme mu to nije smetalo.Mislio je da mnogo radi i da se zamara,pa zatim zapada u tvrd i dubok san bez snova.No,kako je vreme prolazilo počeo je da shvata da ukoliko u snu ne sanja,tada u tom vremenu ne živi.San bez snova je uzgubljeno vreme.Uvideo je da je dao prevelik zalog jezeru.Trampio je za nekoliko slika poveći deo ne samo svog,već i deo života svojih sinova i unuka.Nakon toga ostareli slikar je brzo napustio Hajdučicu,kao da beži od nečega.

A jezero,bremenito snovima tri generacije,poneki put biva uzburkano,a poneki put biva kao staklo.U prvom slučaju se čini da se iz vodenih lukova stvaraju neki čudni oblici koji kao da su izašli iz noćne more nekog nesrećnika.

Kada je voda jezera mirna u njoj se mogu videti prekrasne slike dalekih predela koji su puni rike jelena i neke čednosti koja kaplje sa listova vrba,breza i topola.Kao da jezero sanja tuđi trampljeni san.("Dvorci Vojvodine" )

јереј Данило Дангубић,

Данило Дангубић, свештеник-парох Друге гатачке парохије, при храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Гацку, рођен је 17. априла 1984.г. у Требињу. Основну школу завршио је у Ластви код Требиња. Године 1999. уписао је Богословско-учитељску школу „Светог Петра Цетињског" на Цетињу, благословом Његовог Преосвештенства Епископа Захумско-херцеговачког Господина Атанасија (Јевтића). Матурирао је у јуну 2003.г. као ученик осме генерације обновљене Цетињске Богословије, а од септембра исте године обавља катихетску службу у требињским основним школама. Епископ Захумско-херцеговчки и Приморски Господин Григорије (Дурић) га је рукопроизвео у чин ипођакона у храму Светог Преображења Господњег у Требињу 9. септембра 2007.г. У чин ђакона владика Григорије га је рукоположио на Савиндан 27. јануара 2008.г. у билећком саборном храму Светог Саве Српског. Чин презвитера примио је такође, руком Преосвештеног Владике Григорија, 26. јула 2009.године, о празнику Светог Архангела Гаврила, у храму Светог Кнеза Лазара у Придворици, на дан освећења овог храма. Апсолвент је богословског факултета „Свети Василије Острошки" у Фочи.