Сибињ

Из Википедије, слободне енциклопедије
Сибињ
Sibiu
Sibiu.jpg
Панорама Сибиња
Грб
Грб
Административни подаци
Држава  Румунија
Округ Сибињ
Становништво
Становништво
 — 2011. 147245[1][2]
 — густина 1.277/км2
Географске карактеристике
Координате 45°47′34″ СГШ; 24°09′07″ ИГД / 45.792784° СГШ; 24.152069° ИГД / 45.792784; 24.152069Координате: 45°47′34″ СГШ; 24°09′07″ ИГД / 45.792784° СГШ; 24.152069° ИГД / 45.792784; 24.152069
Надморска висина 431 м
Површина 121 км2
Сибињ на мапи Румуније
Сибињ
Сибињ

Сибињ, или Сибију (рум. Sibiu, мађ. Nagyszeben, нем. Hermannstadt) град је у Румунији и главни град истоименог округа Сибињ у Трансилванији. Сибињ има површину од 121 km² и око 155.000 становника.

Сибињ је једно од културних средишта Румуније, где су се вековима мешали утицаји Немаца (Саса), Румуна и Мађара. Због своје вредне културне заоставштине град је био Европска престоница културе 2007. године.

Географија[уреди]

Сибињ је смештен у средишњој Румунији и удаљен је од главног града државе, Букурешта, 265 километара северозападно. Град припада историјској покрајини Трансилванији.

Рељеф: Сибињ се налази у области јужне Трансилваније. Град је положен у бреговитом подручју, познатом као Трнавски плато, на приближно 430 метара надморске висине. Изнад града се непосредно јужно издижу јужни Карпати (тачни је Фагарашко горје). Зимско туристичко одредиште Палтиниш на Карпатима потпада под град.

Клима: У Сибињу влада континентална клима.

Воде: Град Сибињ се налази на малој реци Цибин, притоци велике румунске реке Олт.

Историја[уреди]

Панорама старог језгра Сибиња

Иако је подручје Сибиња историјско значајно од средњег века, оно је било насељено још у време праисторије, а у доба Старог Рима било је укључено у његову провинцију Дакију.

Током већег дела историје насеље је било везано за немачку (саску) заједницу. Први Немачки досељеници из Саксоније су овде стигли 1143. Насеље из 1191. се помиње под именом praepositum Cibiniensem када је папа Целестин III потврдио постојање слободног представништва Немаца у Трансилванији. Помиње се под именом Hermannsdorf још 1321., док у документу из 1366. први пут као Херманштат. Крајем 15. века образује се Universitas Saxorum, као главно управно тело свих Саса.[3] Монголи су уништили град 1241. За одбрану од Турака изграђени су троструки бедеми, десетине кула и више великих капија. Турци никада нису успели да заузму Сибињ. Крајем 16. века румунски кнез Михајло Храбри заузима град и тиме постиже прво уједињење Трансилваније са Влашком и Молдавијом 1600. [4] После победе над отоманским царством у 17. веку, Сибињ постаје главни град кнежевине Трансилваније. [5] Само је мађарски трансилвански војвода Габријел Батори успео да 1610. заузме и опљачка Сибињ.

Херманштат је био политички центар Трансилваније све до краја 19. века. У њему се састајао Унивезитас Саксонум (Universitas Saxonum), нека врста скупштине дате покрајине. Крајем века се средиште помера у данашњи Клуж, који је као претежно мађарски град имао већи значај за тадашњу Угарску.

1918. године град постаје део савремене Румуније. Румунско становништво, одувек присутно у граду (Сибињска епископија), а веома бројно у околини, добија на значају. После Другог светског рата почиње масовно исељавање Немаца у матицу из економских разлога. Данас су Немци малобројни, али веома утицајни у граду, па је Сибињ стога један од најразвијенијих градова у Румунији.

Срби у Сибињу[уреди]

По многим српским епским песмама, из Сибиња је војвода Јанко Сибињанин - "Јанкул". Био је то Јован - Јанко - Јанош Хуњади мађарски племић и владар. Мада је и ту сматран за Мађара, он се често са Србима помиње: као кум Марка Краљевића, те ујак Бановић Страхиње, сват Стојана Поповића, сват Страхињића Бана итд[6] Спевана је и епска народна песма "Женидба Сибињанин Јанка са вилом", у којој он учествује у боју на Косову и жени се "вилом". Сестра му је каже се Јања, а сестрић "нејаки" Секула.[7] Деспот Ђурађ Бранковић је у 1/2 15. века заједно са Сибињанин Јанком ратовао против Турака. Турци су били уз војводу Дракулу који се борио против војводе Дејана из Сибиња. Турски султан Мурат послао је Иса-пашу да опустоши земље око Београда, али су Ђурађ и Јанко не само поразили турску војску и убили пашу код Смедерева, већ су ушли у окупиране бугарске земље и освоји град Сердику (Софију).[8] Претендент за угарски престо после 1526. године је поред аустријског цара Фердинанда, био Јован Запоља војвода од Сибиња (Ердеља). Уз Запољу су стали многи угарски (избегли) Срби као војници, ратујући у борби за власт. Последњи српски вођа Јован "Црни" умире 1526. године, а Фердинанд је надвладао Запољу, који се ослонио и на Турке.[9] У време банатског устанка против Турака 1594. године српске вође: бан Сава, војвода Велимировић и владике Теодор Тивадаровић позвали су ердељског кнеза Жигмунда Баторија у помоћ. Кнез се није могао војно одазвати, али је после пропасти устанка, примио избегле Србе из Баната. Део их се населио у Јенопоље, где је од 15. века било много Срба, а други су продужили даље у Ердељ. у Ердељу се се масовно населили у Сибињу, Београду (Алба Јулији), Понграду, Рајсдерфелу, Сас Пиану, Великом и Малом Чергоду, Орестији и другим мањим местима. Ту је за време владике Теодора основана српске православна епископија тзв. београдска у Сибињу. Године 1537. после смрти румунског ердељског владике, и та епархија је потпала под ингеренцију српског. Српска епископија је дигнута у архиепископију, а нова српска је оформљена у ердељској Бистрици. Срби су били доминантни у Ердељу као православни епископи до 1700. године, када је Румуне архијереј Атанасије Грк превео у унију. Године 1735. митрополит српски Вићентије дао да се читају у Сибињу и другим ердељским градовима привилегије (свуда где је било Срба) које је добила српска православна црква. Желео је да изневерен православни народ румунски, и српски преко српске ингеренције, поврати у православље. Крушедолски епископ Никанор је послат 1735. године да помогне православцима румунским у Брашову. Владика Никанор Мелентијевић морао је после извесног исте године наредби власти, да напусти Брашов (центар румунског православља) и пређе у Сибињ. Одатле је упутио једну Посланицу верницима, у одбрану православља.[10] Крајем 17. века деспота Ђорђа Бранковић су аустријске власти држале извесно време заточеног у Сибињу. Затворен је из државних интереса Аустрије. Хтели су да га одвоје од српског народа, с обзиром да је претендовао да им буде вођа. Потписивао се са "Гроф Ђорђе Бранковић изабрани деспот Илирије и расцијанске Мисије". Планирао је да скупи велику народну војску, којом би протерао Турке из српских историјских предела. Пребачен је затим 1690. године, ради веће државне сигурности прво у Беч, па у Јегру, где је и умро после дугог тамничења (22 године) - 1711. године[11]

Становништво[уреди]

Демографија
1966. 1977. 1992. 2002. 2011.
109.515 151.005 169.610 154.892 147.245
Улица старог Сибиња

Сибињ је све до 20. века био претежно немачко (саско) насеље. Тако је град 1910. имао 26.000 становника од којих 15.000 Саса, док је 1925. године бројио 44.000 становника од којих 23.000 Саксонаца.[12]

Данас у граду живи преко 150 хиљада становника, од чега 95% Румуна, 2% Мађара, 1,6% Немаца и 1,4% осталих.[13] Последњих година број становника расте, после 2 деценија пада услед суноврата привреде.

Становништво је махом православне вероисповести.

Култура[уреди]

Карта историјског језгра града

Сибињ данас представља културни центар немачке националне мањине. Град је проглашен европским центром културе 2007. године. под управом Клаус Вернер Иоханиса који је и председник демократског форума немачке мањине у Румунији.[14][15][16][17]

У Сибињу се налази прва болница у Румунији (1292), прва апотека (1494) и најстарији музеј (Брукентхал музеј), отворен 1817.[18]

Знаменитости[уреди]

Град је сачувао велики број историјских грађевина међу којима су:

  • Музеј Брукентхал или Брукентхалска палата која је изграђена 1778—1785 од стране бечког архитекте у барокном стилу. Иако је музеј званично отворен у 1817. години. музеј је поздравио своје прве посетиоце 27 година раније (1790), три године пре отварања Лувра.[19]
  • Позната „кула степеница“, једна од најстаријих зграда у Сибињу, подигнута на темељима најстаријих остатка из првог утврђења око цркве на крају 12-ог века. Данашња кула датира из 1542.[20]
  • Кућа уметности која је једна од најлепших грађевина и симбол града. Конструисана је у 15. веку и данас представља музеј Емил Сигерус.[20]

Градови побратими[уреди]

Божићне светковине на главном градском тргу

Сибињ је побратимљен са следећим градовима[21]:

Галерија слика[уреди]

Извори[уреди]

  1. „Recensământul Populației și al Locuințelor 2002 - populația unităților administrative pe etnii”. Kulturális Innovációs Alapítvány (KIA.hu - Fundația Culturală pentru Inovație). Приступљено 6. 8. 2013. 
  2. „Tab8. Populația stabilă după etnie – județe, municipii, orașe, comune”. Institutul Național de Statistică din România. јул 2013. Приступљено 05. 08. 2013. 
  3. Сибиу. ро, одељак историја, Приступљено 25. 4. 2013.
  4. Сибиу - историја града., Приступљено 25. 4. 2013.
  5. улбсибиу. ро, одељак о граду, Приступљено 25. 4. 2013.
  6. Вук Ст. Караџић: "Српске народне пјесме", други део, Беч 1845. године
  7. "Даница", Нови Сад 1866. године
  8. "Даница", Нови Сад 1867. године
  9. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1871. године
  10. "Српски сион", Карловци 1905. године
  11. "Гласник друштва србске словесности", Београд 1870. године
  12. :: U L B S :: Despre Sibiu, Приступљено 25. 4. 2013.
  13. Презентација града, одељак становништво, Приступљено 25. 4. 2013.
  14. Сибиу 2007, Приступљено 25. 4. 2013.
  15. Сибиу 2007;асоцијација, Приступљено 25. 4. 2013.
  16. Информације о градоначелнику, Приступљено 25. 4. 2013.
  17. Биографија Клаус Јоханиса, Приступљено 25. 4. 2013.
  18. Информација о историји града, Приступљено 25. 4. 2013.
  19. Туризам у Румунији, Приступљено 25. 4. 2013.
  20. 20,0 20,1 Туризам у Румунији, споменици, Приступљено 25. 4. 2013.
  21. градови побратими, Приступљено 25. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]