Сиријска православна црква

Из Википедије, слободне енциклопедије
Амблем Сиријске православне цркве

Сиријска православна црква или Сиријска оријентално-православна црква је древноисточна црква која је настала након Халкидонског сабора (451),[1] одвајањем сиријских монофизита од православне Антиохијске патријаршије. Коначну структуру је добила током 6. века и од тада је позната и као Јаковитска црква.

Сиријска оријентална црква има свој зачетак у монофизитској групи у Сирији, која се независно окупила око свргнутог антиохијског патријарха Петра, који је умро у расколу 488. године. Позната је под именом „сиријско-јаковитска“, по епископу Јакову Занзали или Барадају, који је око 540. године играо значајну улогу у њеном коначном организовању. После прогонства из Антиохије (Арапи су освојили Антиохију 638), црква премешта своје седиште у Мардин (данашња Турска), затим у Хомс (Сирија), а 1959. године у Дамаск. Сиријски монофизити служе Литургију Светога Јакова на сиријском. Од 878. године сиријско-јаковитски епископи носе титулу Игњатије. Седиште Цркве налази се у Дамаску.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
  • Џон Мајендорф, Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године, Крагујевац: Каленић, 1997.
  • Радомир Поповић, "Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)", Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења, Београд 2007, стр. 331-336.
  • Бојан Бојанић, Монофизити: Дохалкидонске хришћанске верске заједнице - приказ стваралаштва, Београд 2010.
  • Драгана Јањић, "Дохалкидонске цркве", Лепосавић: Институт за српску културу, 2012.
  • Сања Николић, "За мир свега света и сједињење свих: Богословски дијалог Православне цркве са Древноисточним (нехалкидонским) црквама", Пожаревац: Епархија браничевска, 2013.
  • Давид Перовић, "Дијалог са антихалкидонцима: Христологија Светога Максима Исповедника у Писмима XII-XV", Богословље: Орган Православног богословског факултета у Београду, 45 / 1-2 (2001), стр. 153-161.

Спољашње везе[уреди]