Специфична електрична проводљивост

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Специфична електрична проводљивост (кондуктивност) је мера способности материјала да проводи електричну струју.

Специфична електрична проводљивост се обично означава као σ (мало грчко слово сигма), а њена јединица у СИ систему је сименс по метру (1 S/m).

Специфична електрична проводљивост материјала може се одредити уколико се знају геометријске особине и кондуктанција једног дела датог материјала:

,

где је: G - кондуктанција, S - величина попречног пресека елемента, l - дужина елемента.

Специфична електрична проводљивост метала се смањује са порастом температуре, а полупроводника се повећава заједно са температуром.

Подела[уреди]

У зависности од специфичне електричне проводљивости, материјали се деле на:

  • проводнике, материјале који добро проводе струју и имају високу проводљивост
  • изолаторе, материјале са ниском електричном проводљивошћу
  • полупроводнике, чија специфична електрична проводљивост има вредности између вредности за проводнике и изолаторе

Микроскопски, разлика између проводника, изолатора и полупроводника је само квантитативна, заснована на величини енергијског процепа. У полупроводницима је енергијска разлика између врха валентне зоне и дна проводне зоне мања од 2 еV. За прелаз из валентне у проводну зону довољна је термална енергија на собној температури или ексцитација видљивим фотонима. Изолатори имају значајно шире енергијске процепе (9.0 eV за силицијум диоксид; 5.47 eV за дијамант). У оваквим материјалима на собној температури термална енергија није довољна да електрони пређу у проводну зону.

Види још[уреди]