Стрељање у Вранићу 1941.
Стрељање у Вранићу, 15. октобар 1941. године, део је оружане акције немачког 125. пешадијског пука у околини Београда у склопу репресивних мера предузетих ради сузбијања развоја устанка у Србији.
Одмазда над цивилним становништвом[уреди | уреди извор]
У Другом светском рату, немачка војска је, на подручју Југославије, предузимала казнене, репресивне мере да би спречила развој и ширење оружаног устанка.[1] Како је, упркос хапшењима, слању на принудни рад и масовном стрељању становништва, растао отпор антифашистичких снага, Хитлер је, 16. септембра 1941. године, наредио да се свим средствима угуши устанак у простору Југоистока, посебно устанак у Србији и Хрватској. За команданта свих оружаних снага одредио је генерала Бемеа[2]. Беме је одмах кренуо у свирепи обрачун са становништвом окупиране Србије. У наређењу издатом 10. октобра 1941. године, прецизирао је мере репресије односно стрељање према следећима стопама:
- за сваког убијеног немачког војника или „фолксдојчера” (мушкарца, жену или дете), 100 заробљеника или талаца
- за сваког рањеног немачког војника или „фолксдојчера” 50 заробљеника или талаца.[2]
Стрељање у Вранићу[уреди | уреди извор]
Масовна стрељања широм Србије, у Крагујевцу, Краљеву, Панчеву, Шапцу, Ваљеву, Рачи Крагујевачкој и многим другим српским градовима и селима, нису мимоишла ни Вранић. Приликом оружане акције немачког 125 пешадијског пука у околини Београда, од 14 - 16. октобра, спаљена су села Дражевац и Вранић. У Дражевцу и Конатицама стрељана су 134 сељака, које су Немци полили бензином и спалили. На простору Јасенак - Дражевац - Вранић стрељано је 230, а на простору Умка - Барич - Мала и Велика Моштаница 42 таоца.[1] О овом догађају немачки војни заповедник у Србији, 15. октобра 1941. године, извештава заповедника оружане силе на југо-истоку:
„125. пеш. пук : чишћење простора Јасенак-Дражевац-Вранић. 230 талаца стрељано.“[2]
На предњој фасади Спомен дома у Вранићу, налазе се поред имена страдалих током ослободилачких ратова 1912—1918. године НОБ-а и ратова деведесетих, имена 39 стрељаних, 15. октобра 1941. године.[3]
- Бојић Данило
- Ђорић Марка Драгољуб
- Ђурђевић Радосава Живко
- Илић Танаска Радоје
- Јелић Михаила Никола
- Јелић Милије Драгомир
- Јелић Милоша Живојин
- Јелић Милована Станимир
- Јовановић Стевана Милић
- Јоксић Божидар
- Јоксић Павла Душан
- Јоксић Витомира Радоје
- Маринковић Ненада Триф
- Марјановић Адама Радисав
- Милијановић Илије Радоје
- Милијановић Ранка Драгомир
- Милијановић Павла Боривоје
- Милијановић Петра Марко
- Милијановић Марка Десимир
- Милијановић Рајка Сретен
- Михаиловић Јована Миливоје
- Михаиловић Миливоја Драгољуб
- Петровић Спасоја Милић
- Петровић Милића Чедомир
- Петровић Павла Живко
- Петровић Матеје Илија
- Поповић Живојина Живан
- Поповић Живана Младен
- Поповић Младена Анђелија
- Рашић Стевана Мијаило
- Рашић Павла Велимир
- Савић Живка Милорад
- Стефановић Димитрије
- Стекић Павла Драгомир
- Стекић Митра Драгољуб
- Степановић Исаила Милутин
- Степановић Исаила Љубомир
- Танасијевић Максима Јанко
- Танасијевић Радована Димитрије
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б „Venceslav Glisic: TEROR I ZLOCINI NACISTICKE NEMACKE U SRBIJI 1941-1945”. www.znaci.net. Архивирано из оригинала 22. 01. 2019. г. Приступљено 8. 6. 2018.
- ^ а б в „Biblioteka”. www.znaci.net. Приступљено 8. 6. 2018.
- ^ Пантић, Драгољуб-Драга (1995). Ноћ каме. Београд. стр. бр.143.