Пређи на садржај

Чакр-паша

С Википедије, слободне енциклопедије
Младен Стојановић
Датум рођењасредином 19. века
Место рођењаГорњи СтајевацОсманско царство, модерна Србија
Датум смрти1885.
Место смртиСтари ГлогОсманско царство, модерна Србија
Узрок смртиУбиство
ДеловањеХајдук

Младен Стојановић (умро 1885), познат као Чакр-паша, био је вођа српских хајдука који је углавном био активан на османским територијама Пчињског краја и у Кумановском округу, и један од најзапаженијих хајдука у другој половини 19. века.

Као разбојник од својих тинејџерских година, Чакр-паша је напустио своју стражарску службу на српско-османској граници 1878. године и постао је злогласан наредних српских хајдука због убијања османских званичника, али и експлоатације мештана.

Преживевши српско-османски рат (1876–78), Кумановски устанак (1878) и Брсјачку буну (1880–81), његов крај догодио се 1885, након година бекства (и потраге) и од османских војника и од жандармерије, и српских граничара, кад му је друг пререзао гркљан. Након његове смрти постојале су локалне приче о њему као неустрашивом, хладном и сировом појединцу, а такође и епске песме које су га држале за храброг и лукавог хероја.

Стојановић је рођен у селу Горњи Стајевац близу Врања.[1]Надимак је добио по чекрцима који се користе за намотаје, попут оних за бунаре, за ткање и за риболов, пошто је потицао из породице која се бавила ткањем. Отац му је био Стојан (отуда и презиме), а Младен је имао два брата, старијег Стевана и млађег Анђела, и живели су у махали Метежевци. Док је његов брат Стеван био пољопривредник, мирно је живео, Младен и Анђел постали су хајдуци.[2] Већ се у тинејџерским годинама Младен сукобио с османском владом и био затворен у Врању, да би био пуштен након што је мајка преклињала да га Турци пусте на хришћански празник.[2] Младен је био активни хајдук у Пчињској регији (на Козјаку) пре 1876.[3]

Османлије су га заробиле 1876. године[2] и био је затворен у Нишкој тврђави, одакле га је српска војска ослободила;[2] придружио се војсци као добровољац у српско-османски рат (1876–78).[4] Док је био добровољац, спријатељио се са Вељаном Цветковићем Стрновским и Јаћимом Челопечким.[5] После рата, кратко је, неколико месеци, био полицајац или стражар у Врању, али је то видео понижавајућим и прешао је српско-османску границу и вратио се у разбојништво.[2] После 1878. био је активан у пограничним регионима.[4]

Како је османска влада постала нестрпљива, послали су званичнике у Београд. На захтев Порте, српска влада под Миланом Пироћанцем је прогласила Младена одметником 1882. године, а затим га је такође таквим прогласио и капетан у Врању. У јесен 1885. године га је убио његов друг Тома Станковић из Старог Глога, док се Младен бријао у шуми изнад Врањске Бање. Тома је одсечену главу однео у Врање ради доказивања.[6]

Личност и заоставштина

[уреди | уреди извор]

Чакр-паша се углавном држао у дивљини источно од Врањске Бање, на пример у селима Црни Врх и Стари Глог.[4] После 1878. имао је кућу у Старом глогу. Поседовао је винограде, а имао је и слугу. Са својом бандом продавао је стоку са обе стране границе. Прешао је границу и водио стоку у оба смера.[4]

Према речима сељана, а такође и његових пријатеља, понашао се прилично грубо. Био је непопуларан због наводног начина опхођења према женама. У Старом Глогу је отео жену Јелену, и отео две Томине рођаке, што је Тому навело да га убије.

Чакр-паша је примећен као један од најзначајнијих хајдука у другој половини 19. века.[4] Након његове смрти, имало је локалних прича о њему као о неустрашивој, хладној и каменој особи, а такође и епске песме у којима се описује као храбри и лукави јунака. Једна од песама је "Дона ћерко, мила Доне". У овој песми се Чакр-паша помиње као један од хајдука у дворишту, набрајајући мајци ко је све присутан Доне каже "Чекр од Стајовци мори, Чекр од Стајиовци". Савременици су га описивали као помало малог раста, чврсте и складне грађе, тамнокосих, продорних очију и снажних покрета.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Narodni muzej u Vranju 1992 str. 174.
  2. ^ а б в г д vojska (1876–78), Srpska; Hajduci, pobunjenici; odred (1876–78), Dobrovoljački; bendovi (1878–85), Pčinjski; rat (1876–78), Srpsko-osmanski; ustanak (1878), Kumanovski; Brsjak (1880–81), Pobuna. „Čakr-paša”. hr.wikinew.wiki (на језику: хрватски). Приступљено 2021-08-03. [мртва веза]
  3. ^ Zlatanović 2007; Narodni muzej u Leskovcu 1973str. 266; Krakov 1990 pp. 28
  4. ^ а б в г д Народни музеј у Лесковцу, стр. 266.
  5. ^ Краков 1990 стр. 28.
  6. ^ Народни музеј у Лесковцу 1973 стр. 266; Народни музеј у Врању 1992 стр. 174