Pesme umrloj deci (Gustav Maler)

PESME UMRLOJ DECI, kantata za mecosopran i orkestar.

Opšti pogled

Ovo je zrelo, ali po svojoj snazi dramatično i jedno od najpotresnijih dela ikada pisanih u muzičkoj literaturi. Ciklus je pisan na stihove pesnika Fridriha Rikerta (1788 - 1866), iz njegove istoimene zbirke, gde pesnik oplakuje smrt svoje dvoje dece, umrle od šarlaha. Ta je zbirka mešavina uzvišenog i banalnog, a Maler je sa sebi svojstvenom pesničkom obdarenošču, iz nje odabrao pet najboljih i istakao ih umešnim redosledom i efektnom, rafinisanom muzikom ispunjenom bolom i dostojanstvenim mirenjem sa sudbinom. Ciklus je komponovan tokom 1901. i 1902. godine,a premijerno izveden u Beču 29. januara 1905. godine. Znači u vreme relativno sretnog perioda života ispunjenog venčanjem sa Almom Šindler i rođenjem ćerki Marije i Ane. Međutim, Marija umire 13. jula 1907. godine u Majernigu (kao i Rikertova deca, od šarlaha), pa je u psihološkom pogledu vreme nastanka ove kantate veoma interesantno - Malera je zasigurno moralo rukovoditi nesvesno predosećanje da će i on sam iskusiti bol gubitka deteta. Kantata je jedan beskrajni perpetuum mobile, čiji je kolovođa smrt, koja je učinila svoje. Nakon pete pesme, može se i odmah nanovo početi sa prvom. Kantata ukupno traje 27 minuta.

Analiza dela

Prva je pesma Pa ipak sjajno sunce sja. Ona nam donosi sažetu filozofiju prirode. Počinje je oboa, potcrtana sudbinskim timbrom zvončića. U noći je jedno dete umrlo, a sunce ujutru ipak svima sja, kao da u noći ne beše zla. Ti pozdravi suncu, ipak su slabi: u središnjem delu pesme, jedan kraći intermeco u orkestru oživljava nalet silnoga bola. U završnici pesme, susreću se dva dramatična udara gonga. Druga je pesma Sada vidim zašto me gledaš tim mračnim pogledom. Počinju je dva udara u orkestru, koja simbolizuju grumenje zemlje koje pada, prekrivajući mali kovčeg. A otac u svom bolu priziva prošlost. I tako se bol polako gubi u izmaglici vremena i peva se o nekadašnjem sjaju dečjih očiju, koje ako ikada ugasnu, na njih podseća sjaj sa noćnog nebeskog svoda. Treća je pesma jedna setna uspavanka, Kad Tvoja majčica, koja peva o uspomenama koje su ostale u dečjoj sobi. Zvuci violončela dočaravaju suze usamljenih roditelja. Četvrta pesma priziva povratak dece: Često mislim. To je jedan Marš Anđela, koga uz glas predvode violine i koji se sve više tonalno podiže i nestaje u daljini. Peta i finalna pesma je Po ovom vremenu. Kroz oluju i pljusak, prikazanu u divljem mahnitanju orkestra, u glasu se još jednom rasplamsava vatra bola: Naka deca dođu kroz oluju i pljusak. No, jednim majstorkim kompozicionim obrtom, oluja se pretvara u rezignaciju. Najpre u glasu, a zatim i u orkestru potcrtanom smirenim timbrom čeleste, do svesti dolazi mir savladanog bola: Deca više nisu pod vlašću prirode i njenih strahota, već u Božjoj kući, pod zaštitom ruke Gospodnje. Finale je jedna mirna, uzvišena u svojoj melodici, Anđeoska uspavanka.

Interpretativni izazov

Za izvođače ovog dela na koncertima je od naročitog značaja, da Pesme umrloj deci izvode upravo sa muzičkim prkosnim dostojanstvom, upravo onim kakvim se podnosi neki težak gubitak. I posebno uvežbanom vokalno - instrumentalnom tehnikom. Svaka plačljivost umanjuje vrednost interpretacije ovog veoma potresnog dela.

Izvođači

Dženet Bejker-mecopsopran i Hale Orkestar iz Londona, dirigent: Džon Barbiroli

Krista Ludvig-mecocopran i Berlinska Filharmonija, dirigent: Herbert Fon Karajan

Ditrih Fišer - Diskau, bariton (Malerove vokalne cikluse ravnopravno mogu tumačiti i ženski glas mecosopran i muški bariton) i Simfonijski orkestar Radio Berlina, dirigent: Rikardo Šaji

Svetlana Serdar-mecosopran i Beogradska Filharmonija, dirigent: Uroš Lajovic.