Роман

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Romanopisac)

Роман је дугачак приповедни текст написан у прози. Према подели на књижевне родове, роман спада у епику, тачније убраја се као књижевна врста у епској поезији у прози.[1] Формалне особености романа је тешко прецизно дефинисати, али је у начелу у питању сложена, обимнија наративна форма, како у погледу количине текста, тако и у погледу опсега збивања које описује.

Овај жанр је био описан као форма која има „континуирану и свеобухватну историју од око две хиљаде година“,[2] која води порекло из класичне Грчке и Рима, из средњовековне и ране модерне романтике, и из традиције новела. Касније је једна италијанска реч кориштена за приповедку да би правила разлика од романа. Таква тенденција је присутна у енглеском језику од 18. века. Ијан Ват је у свом раду The Rise of the Novel предложио 1957. године да је роман први пут настао почетком 18. века.

Романса је блиско повезана са дугим прозним наративом. Волтер Скот ју је дефинисао као „фиктивну нарацију у прози или стиху; чији интерес се усмерава на чудесне и необичне инциденте“, док су у роману „догађаји смештени у обичан ток људских догађаја и савременог стања друштва“.[3] Међутим, многе романсе, укључујући историјске романсе Скота,[4] Емили Бронтејеве Орканске висове[5] и Херман Мелвилов Моби Дик,[6] се исто тако фреквентно називају новелама, и Скот описује романсу као „сродан термин“. Романса, како је овде дефинисана, не би се требала мешати са жанром фикције љубавних романси или романтичним романом. Други европски језици не праве увек разлику између романсе и новеле: „новела је le roman, der Roman, il romanzo“.[7]

Дефиниција жанра[уреди]

Мадам Помпадур проводи поподне са књигом, 1756.

Роман је дугачак, фикциони наратив који описује интимна људска искуства. Роман у модерној ери обично користи стил литерарне прозе, а развој прозног романа у то време је био поспешен иновацијама у штампарству, а увођењем јефтиног папира, у 15. веку.

Садашња енглеска (и шпанска) реч за дуготрајан рад прозне фикције потиче од италијанске речи novella за „нов“, „вест“, или „кратку причу о нечему новом“ од латинске речи novella, именица у једнини користи бесполну множину речи novellus, деминутива речи novus, са значењем „нов“.[8] Знатан број европских језика користи речи romance (као што је у француском, холандском, руском, румунском, српском, данском, шведском и норвешком „роман“; у финском romaani; у немачком Roman; у португалском romance и у италијанском romanzo) за дугачке нарације.

Измишњена прича[уреди]

Усредсређеност на фикциону причу се најчешће цитира као препознатљива карактеристика романа у односу на историографију. Међутим, то може да буде проблематичан критеријум. Током раног модерног периода аутори историјских нарација често укључују налазе укорењене у традиционалним веровањима како би украсили садржај текста или додали кредибилитет мишљењу. Историчари би исто тако изумевали и састављали говоре у дидактичке сврхе. Романи, с друге стране, могу приказати друштвену, политичку и личну стварност места и периода са јасноћом и детаљима који се не налазе у историјским радовима.

Литерарна проза[уреди]

Док су проза пре него стихови постала стандард модерног романа, преци модерног европског романа укључују стиховну епику у романским језицима јужне Француске, посебно оних Кретјена де Троа (касни 12. век), и у средњоенглеском (Џефри Чосерове (1343 - 1400) Кентерберијске приче).[9] Чак и у 19. веку, фикциони наративи у стиху, као што су Бајронов Дон Жуан (1824), Александар Пушкинов Евгеније Оњегин (1833), и Браунингова Аурора Ли (1856), се надмећу са прозним новелама. Викрам Сетова Златна капија (1986), састављена од 590 онењигијанских строфа, је новији пример романа у стиху.[10]

Садржај: интимно искуство[уреди]

И у Јапану из 12. века и у Европи 15. века, прозна фикција је створила интимне читатељске ситуације. С друге стране, епски стихови, укључујући Одисеју и Енејиду, су рецитовани одабраној публици, иако је ово било интимније искуство од извођења представа у позориштима.

Нови свет индивидуалистичке моде, личних ставова, интимних осећања, тајне анксиозности, „опхођења“ и „галантности“ проширио се у романима и везаној прозној романси.

Историја[уреди]

Генеза романа као жанра изузетно је комплексна и може се пратити чак до неких облика античке књижевности, али се ипак сматра да роман почиње да наликује свом модерном облику у ренесанси, услед све веће доминације прозе и развоја штампе.

Античко доба[уреди]

Настао је још у старој Грчкој у 2. веку и повезан је с развојем филозофије. Тематика приватног живота и интимних осећаја обрађује нови облик, који су антички теоретичари назвали приповешћу о особама, а која је данас добила назив роман.

Од грчких романа сачувани су углавном они који обрађују љубавну тематику: обично се описују измишљени ликови, и то заљубљени пар који се мора растати, а затим након многих пустоловина и мука поново налазе једно друго и настављају сретан живот. Најважнији од сачуваних античких грчких романа јесу Харитонова (Χαρίτων, 2. век) Историја о Хереји и Калироји (Τὰ περὶ Χαιρέαν καὶ Καλλιρρόην) те Ефеске приче (Ἐφεσιακά) Ксенофонта из Ефеса (Ξενοφῶν, 2. век). Средином 2. века, роман постаје један од облика софистичке прозе, како се најбоље види из дела Лонга (Λόγγος, 2–3. век), аутора пастирског љубавног романа Дафнис и Хлоја (Δάφνις καὶ Χλόη).[11] Новина у приказу љубавних згода састоји се ту у томе што је за позадину радње узета пастирска средина и што се уместо уобичајених лутања и пустоловина описују етапе откривања љубавних осећаја. Међу софистичке романе припадају још Хелиодорове (Ἡλιόδορος, 3. век) Етиопске приче о Теагену и Хариклеји и Приче о Леукипи и Клитофонту Ахилеја Татија (Ἀχιλλεὺς Τάτιος, 3. век).

У антици постоје историјски романи (роман о Троји, о Александру Великом), утопистички романи (романи о Питагорејцима) и авантуристички и љубавни романи који су највише утицали на даљи развој романа; комично-сатирични романи приказују стварност, критикују је и пародирају, као и постојећу књижевност (Петронијев „Сатирикон“ и Апулејев „Златни магарац“).

Средњи век[уреди]

У средњем веку постоји роман у стиху, обично античке или витешке, узвишене тематике и стила. Неки од њих су: Роман о Тристану и Изолди, Александрида (Роман о Александру Великом), Руманац Тројски (Роман о Троји). Током хуманизма и ренесансе појављују се витешки роман, пикарски роман и пастирски роман. Витешки роман потиче из средњег века, а главни је лик витез који поштује кодекс части и превладава низ препрека како би остварио племенити подвиг посвећен господару или изабраној дами. Пикарски роман развија се у 15. веку, а прати лик анонимног обичног човека, луталице и варалице (picaro) који се лукавством и досетљивошћу провлачи кроз живот. Пастирски роман јавља се почетком 16. века, а утемељитељ му је Јакопо Санизаро својим делом Аркадија iz 1504. године. Врхунац ренесанснога романа чини Дон Кихот шпанског писца Мигела де Сервантеса.[12] Такође се јавља и фантастично сатирични роман, на пример Раблеов роман Гаргантуа и Пантагруел.

Модерно доба[уреди]

Госпођа Ла Фајет „Принцеза де Клев” (1678), прича о жени која живи за своју љубав и бори се за њу без обзира на цену, први је психолошки роман и један од првих модерних романа. Његов утицај се осећа у 18. веку (Манон Леско, Опасне везе), а утицао је и на Русоа, Стендала, Толстоја („Ана Карењина”), Вирџинију Вулф, Фокнера, Џојса и друге;

Реализам[уреди]

Грађански роман приказује свакодневни живот једне породице без посебних заплета, то је зачетак реалистичког романа (Балзак, Чехов);

Комични роман, као породични роман или пародија (Шарл Солер „Настрани пастир“ – јунак замишља да је пастир и критикује појаве у друштву).

Роман у 18. веку се усмерава на човека – појединца, велича обичан живота. Написан је као биографија, аутобиографија или прича о нечијем животу. У другој половини 18. века, са Русоом, роман постаје доминантан жанр у виду исповести – испитивање себе, да би се свака индивидуа сусрела са собом.

СвифтоваГуливерова путовања“ и Волтеров „Кандид“ су романи у којима се спајају различити жанрови. Комбиновањем панорамског љубавног и психолошког, долази до појаве образованог романа чија је тема развој човекове личности. То је новина у 18. веку. Јунаци су индивидуализовани, условљени пореклом, средином, личношћу, као и временом и местом радње који су одређени.

Ричардсон ствара епистоларни роман, док Филдинга занима сам феномен приповедања и отвара питање два времена - време приче и време приповедања; Дефо први ствара јунака који је одговоран за своју судбину.

Популарно гледиште јесте да је СервантесовДон Кихот“ први модерни роман, али је савремени развој жанра знатно комплекснији и не може се везати за један текст.[13]

Обично се сматра да су се прозне форме, налик ономе што се обично назива романом, развиле током шеснаестог и седамнаестог века, да би до истинског успона романа дошло у осамнаестом веку, почев од опата Превоа у Француској и Дефоа у Енглеској, а затим у делима писаца као што су Филдинг, Ричардсон, Стерн, Мериво, Русо итд. У деветнаестом веку роман постаје несумњиво доминантна књижевна форма.

У даљем развоју романа приповедач постаје „вођа илузије“ и њен стваралац, „бог свог свемира“, а приповедачки глас стално комуницира са читаоцем; и аутор и читалац су упућени на текст.

Врсте романа[уреди]

Постоје многе врсте романа: аутобиографски, биографски, фантастични и научнофантастични, пустоловни, авантуристички, криминалистички, љубавни, дечији, историјски, хумористични, публицистични, сатирични и слично.[14]

Класични роман[уреди]

У ренесанси роман долази до већег изражаја, те се у потпуности развија онакав каквог данас познајемо као класични роман. Најпознатији ренесансни роман је Дон Кихот шпанског писца Мигела де Сервантеса из 1605. године. Роман је заправо пародија на витешке романе који су тада били популарни.

Карактеристике[уреди]

  • чврста фабула
  • хронолошки след догађаја
  • дуже време радње
  • једноставност
  • свезнајући приповедач у трећем лицу

Подела[уреди]

  • према теми: друштвени, породични, психолошки, историјски, пустоловни, љубавни, витешки, криминалистички, дечји, ...
  • према тону: хумористички, сатирични, дидактични, херојски, сентиментални
  • према постојању: класични, модерни и савремени роман.
  • према форми:
    • лика - структуром доминирају повезани ликови (или један лик)
    • збивања - збивање уједињује оно што роман обрађује
    • простора - битна веза је неки замишљени или стварни простор
    • ланчани (ступњевити) - приче се као делови романа надовезују једна на другу, завршетак једне је почетак друге
    • прстенасти - једна уоквирена прича која обухваћа све остале, неки догађај омогућује оквир унутар којег се приповеда цели роман
    • паралелни - неколико прича се развија успоредно
    • роман-река - обухваћа циклус повезаних романа

Модерни роман[уреди]

Модерни роман се јавља у 20. веку и вуче корене у делу Ф.М. Достојевског Злочин и казна, а први прави модерни роман је циклус У трагању за изгубљеним временом Марцела Пруста. Он у свом делу ствара посебну врсту романа (монолошко-асоцијативни роман - роман есеј и роман струје свести), улази у свет подсвести те развија технику солилоквијума (унутрашњи монолог, говор о себи објективно и хладно). Такође, уводи психолошко време (унутарње, различито од стварног).

Карактеристике[уреди]

  • психолошко (субјективно) време (у стварности обично неколико дана или сати)
  • репродукција човекове свести
  • унутарњи, приповједни монолог (солилоквијум)
  • тежиште на лику, а не на догађају (због што бољег откривања човековог унутрашњег света)
  • дефабулативност (фабула слаби или нестаје, радња без узрочно последичне везе, зависи од субјективних доживљаја лика)
  • честе теме су трагање за животним смислом, промишљање о себи, питања о свету и његову смислу
  • приповедач је непоуздан и субјективан, приповеда у првом лицу једнине
  • језик филозофије, симбола (метајезик)

Подела[уреди]

  • роман-есеј - тип модерног романа у којем се епско приповедање надопуњује осећајима и асоцијацијама
  • струје свијести - модерни роман који нема праве радње, приповедач је у првом лицу и говори о властитом унутарњем свету у монологу
  • идеја - ослобођен потчињености стварности, у њега улази све
  • филозофски - филозофија се популаризује помоћу књижевног дела у које је преточена
  • експериментални - истражују се и реализирају различити начини изражавања и структурирања, све је потчињено конструктивној и деструктивној реинтерпретацији

Савремени роман[уреди]

Савремени или постмодерни роман настаје 60-их и 70-их година 20. века. Дело се почиње третирати као промењиво, вишезначно, структура која је потпуно отворена читатељу и његовој интерпретацији. У постмодерном роману укида се историјски ток, а сама прича се гради из фрагмената те из других прича и жанрова, спајају се разни пријашњи стилски правци. Избегава се апсолутни крај, губе се границе, прича стоји између реалног и имагинарног. Тако настају многи ситнији, обично национални правци, зависно од избора жанрова и стила.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Књижевни родови и врсте, riznicasrpska.net, 10. децембар 2010. Приступљено: 18. фебруара 2016.
  2. Margaret Anne Doody, The True Story of the Novel. New Brunswick, NJ: Rutgers University Press, 1996, rept. 1997, p. 1. Retrieved 25 April 2014.
  3. "Essay on Romance", Prose Works volume vi, p.129, quoted in "Introduction" to Walter Scott's Quentin Durward, ed. Susan Maning. Oxford: Oxford University Press, 1992, p.xxv. Romance should not be confused with harlequin romance.
  4. "Introduction" to Walter Scott's Quentin Durward, ed. Susan Maning, pp.xxv-xxvii.
  5. Moers, Ellen. Literary Women: The Great Writers[1976] (London: The Women’s Press, 1978)
  6. [1] Robert McCrum, "The Hundred best novels: Moby Dick", The Observer, Sunday 12 January 2014.
  7. Doody (1996). стр. 15.
  8. Britannica Online Encyclopedia [2] accessed 2 August 2009
  9. Doody (1996). стр. 18-3, 187.
  10. Doody (1996). стр. 187.
  11. Henderson, Jeffrey (2009). Longus: Daphnis and Chloe; Xenophon of Ephesus: Anthia and Habrocomes. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press: Loeb Classical Library. стр. 4. ISBN 978-0-674-99633-5. 
  12. Merriam-Webster's Encyclopedia of Literature. Kathleen Kuiper, ed. 1995. Merriam-Webster, Springfield, Mass.
  13. КЊИЖЕВНИ РОДОВИ – ЕПИКА, Селена Т., gramatikaiknjige.wordpress.com, 22. јул 2013. Приступљено: 18. фебруара 2016.
  14. Књижевни родови, Петар Јокић, tabanovic.com. Приступљено: 18. фебруара 2016.

Литература[уреди]

  • Erwin Rohde Der Griechesche Roman und seine Vorläufer (1876) [un-superseded history of the ancient novel] (немачки)
  • Lukács, Georg (1971) [1916]. The Theory of the Novel. trans. Anna Bostock. Cambridge: M.I.T. Press. 
  • Bakhtin, Mikhail. About novel. The Dialogic Imagination: Four Essays. Ed. Michael Holquist. Trans. Caryl Emerson and Michael Holquist. Austin and London: University of Texas Press, 1981. [written during the 1930s]
  • Watt, Ian (1957). The Rise of the Novel: Studies in Defoe, Richardson and Fielding. Berkeley: University of Los Angeles Press.  Watt reads Robinson Crusoe as the first modern "novel" and interprets the rise of the modern novel of realism as an achievement of English literature, owed to a number of factors from early capitalism to the development of the modern individual.
  • Burgess, Anthony (1963). The Novel To-day. London: Longmans, Green. 
  • Burgess, Anthony (1967). The Novel Now: A Student's Guide to Contemporary Fiction. London: Faber. 
  • Ben Edwin Perry The Ancient Romances (Berkeley, 1967) review
  • Richetti, John J. (1969). Popular Fiction before Richardson. Narrative Patterns 1700–1739. Oxford: OUP. 
  • Burgess, Anthony (1970). "Novel, The" – classic Encyclopædia Britannica entry.
  • Miller, H. K., G. S. (1970) Rousseau and Eric Rothstein, The Augustan Milieu: Essays Presented to Louis A. Landa (Oxford: Clarendon Press, 1970). ISBN 0-19-811697-7
  • Arthur Ray Heiserman The Novel Before the Novel (Chicago, 1977) ISBN 0-226-32572-5
  • Madden, David; Charles Bane; Sean M. Flory (2006) [1979]. A Primer of the Novel: For Readers and Writers (revised изд.). Lanham, MD: Scarecrow Press. ISBN 0-8108-5708-1.  Updated edition of pioneering typology and history of over 50 genres; index of types and technique, and detailed chronology.
  • Spufford, Margaret, Small Books and Pleasant Histories (London, 1981).
  • Davis, Lennard J. (1983). Factual Fictions: The Origins of the English Novel. New York: Columbia University Press. ISBN 0-231-05420-3. 
  • Spencer, Jane, The Rise of Woman Novelists. From Aphra Behn to Jane Austen (Oxford, 1986).
  • Armstrong, Nancy (1987). Desire and Domestic Fiction: A Political History of the Novel. New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-504179-8. 
  • McKeon, Michael (1987). The Origins of the English Novel, 1600–1740. Baltimore: Johns Hopkins University Press. ISBN 0-8018-3291-8. 
  • Reardon, Bryan, ур. (1989). Collected Ancient Greek Novels. Berkeley, CA: University of California Press. ISBN 0-520-04306-5. 
  • Hunter, J. Paul (1990). Before Novels: The Cultural Contexts of Eighteenth-Century English Fiction. New York: Norton. ISBN 0-393-02801-1. 
  • Ballaster, Ros (1992). Seductive Forms: Women's Amatory Fiction from 1684 to 1740. Oxford: Clarendon Press. ISBN 0-19-811244-0. 
  • Doody, Margaret Anne (1996). The True Story of the Novel. New Brunswick, N.J.: Rutgers University Press. ISBN 0-8135-2168-8. 
  • Relihan, Constance C. (ed.), Framing Elizabethan fictions: contemporary approaches to early modern narrative prose (Kent, Ohio/ London: Kent State University Press, 1996). ISBN 0-87338-551-9
  • "Reconsidering The Rise of the Novel," Eighteenth Century Fiction, Volume 12, Number 2-3, ed. David Blewett (January–April 2000).
  • McKeon, Michael, Theory of the Novel: A Historical Approach (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 2000).
  • Josephine Donovan, Women and the Rise of the Novel, 1405–1726 revised edition (Palgrave Macmillan, 2000).
  • Simons, Olaf (2001). Marteaus Europa, oder, Der Roman, bevor er Literatur wurde: eine Untersuchung des Deutschen und Englischen Buchangebots der Jahre 1710 bis 1720. Amsterdam: Rodopi. ISBN 90-420-1226-9.  A market study of the novel around 1700 interpreting contemporary criticism.
  • Inger Leemans, Het woord is aan de onderkant: radicale ideeën in Nederlandse pornografische romans 1670–1700 (Nijmegen: Vantilt, 2002). ISBN 90-75697-89-9.
  • Price, Leah (2003). The Anthology and the Rise of the Novel: From Richardson to George Eliot. London: Cambridge University Press. ISBN 0-521-53939-0.  from Leah Price
  • Rousseau, George (2004). Nervous Acts: Essays on Literature Culture and Sensibility (Basingstoke: Palgrave Macmillan, 2004). ISBN 1-4039-3454-1
  • Roilos, Panagiotis, Amphoteroglossia: A Poetics of the Twelfth-Century Medieval Greek Novel (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 2005).
  • Mentz, Steve, Romance for sale in early modern England: the rise of prose fiction (Aldershot [etc.]: Ashgate, 2006). ISBN 0-7546-5469-9
  • Rubens, Robert, "A hundred years of fiction: 1896 to 1996. (The English Novel in the Twentieth Century, part 12)." Contemporary Review, December 1996.
  • Schmidt, Michael, The Novel: A Biography (Cambridge, MA: Belknap Press, 2014).
  • Schultz, Lydia, "Flowing against the traditional stream: consciousness in Tillie Olsen's 'Tell Me a Riddle.'" Melus, 1997.
  • Steven Moore, The Novel: An Alternative History. Vol. 1, Beginnings to 1600: Continuum, 2010. Vol. 2, 1600–1800: Bloomsbury, 2013.

Спољашње везе[уреди]