Sol-gel
Sol-gel postupak je pogodan za pripremu homogene keramike, stakla i mešavina na niskim temperaturama. Počev od molekularnih prekurzora, može da se dobije jedna neorganska mreža putem reakcija hidrolize i polimerizacije na niskim temperaturama. Svaki korak u procesu može da se kontroliše i modifikuje da bi se dobio specifičan materijal sa boljim karakteristikama kao što je veća površinska oblast, veća homogenost i čistoća, bolja mikrostrukturna kontrola metalnih čestica. Primene sol-gel postupka su u oblasti katalize i dobijanja keramičkih vlakana.
U jednom tipičnom sol-gel procesu, sastojci se mešaju kako bi se dobio homogen rastvor koji se zatim pretvara u gel i dobija se visoko porozni oksid. Ako se dodaje punilo, može da se dobije smeša. Određeno jedinjenje, rastvarač i temperature pretvaranja u gel kao i katalizator mogu da se promene. Ove promene mogu drastično da utiču na vreme pretvaranja u gel kao i na karakteristike gela.
Naprostiji sol-gel metod jeste pripremanje SiO2. Skoro sav eksperimentalan i teorijski rad u sol-gel nauci se zasniova na SiO2. Silikat ester se prvo hidrolizuje, a potom kondenzuje na sobnoj temperature. Hidrolizom se dobijaju monomerske jedinice hidroksida koji čine aktivni sadržaj rekacije polikondenzacije.[1]
Tipovi
[уреди | уреди извор]- Najdetaljnije istraživani sol-gel materijal je SiO2 dobijen od tetraetil orto silikata (TEOS) ili tetrametil orto silikata (TMOS). Pomenuto jedinjenje se koristi za formiranje monolita.
- Drugi tip gela se dobija iz sola koji se sastoji od koloidne suspenzije od silicijum-dioksida koji se dobija postupkom drugačijim od direktne hidrolize organometalnih jedinjenja. Na primer takvi solovi mogu da se sastoje od dispergovane silicijumske kiseline ili raspršeni amorfni silicijum dioksid ( mikrosilika) dobijenog hidrolizom na plamenu SiCl4. Sol-gel proces se odvija raspršivanjem polisilicijumove kiseline i destabilizacijom sola dodavanjem formamida ili određenih drugih aditiva. Sol dobijen raspršavanjem silika-sola u nepolarnom sredstvu se gelira uz pomoć odgovarajućeg agensa za geliranje koji deprotonizira silanol grupe prekrivajući površinu čestica.Gelovi drugog tipa se stežu vrlo malo tokom sušenja i mogu da se formiraju bez pukotina u komade značajnih dimenzija. Nažalost, sastav stakla koji se dobija s ovim gelovima je ograničen na čisti ili skoro čisti silicijum-dioksid zbog slabe reaktivnosti raspršenih čestica silicijum-dioksida sa drugim hemikalijama.
Reference
[уреди | уреди извор]- ^ „Procesiranje i primena keramičkih materijala”. Tehnološko-metalurški fakultet. Архивирано из оригинала 26. 03. 2017. г. Приступљено 25. 3. 2017.
Literatura
[уреди | уреди извор]- M.Srećković, Lj.Vulićević,V.Rajković, Ž.Tomić, Guide of laser damages on the surface of some modern materials, Čačak 2004.
- A. Goldman, Modern Ferrite Technology, , Pitsburg, USA,. (2nd изд.). ISBN 978-0-387-28151-3.
- Vladimir V. Srdić. Procesiranje novih keramičkih materijala. Univerzitet u Novom Sadu, Tehnološki fakultet, Novi Sad, 2004.
- Colloidal Dispersions, Russel, W.B., et al., Eds., Cambridge University Press (1989)
- Glasses and the Vitreous State, Zarzycki. J., Cambridge University Press, 1991
Spoljašnje veze
[уреди | уреди извор]- International Sol-Gel Society
- The Sol-Gel Gateway Архивирано на сајту Wayback Machine (6. септембар 2005)