Vazdušna evakuacija ranjenika i bolesnika u NOB

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Vazdušna evakuacija ranjenih partizana iz Bele Krajine u Italiju sa aerodroma Otok u Sloveniji

Vazdušna evakuacija ranjenika i bolesnika u NOB bio je za ono vreme najsavremeniji i najkomforniji način zbrinjavanja ranjenika i bolesnika, koji je masovnije počeo da se primenjuje uz pomoć Saveznika od 1944. godine. Tako je spaseno više hiljade ranjenika i izbegnuta tragedija ranjenika iz mnogih bitaka na mnogim lokacijama u okupiranoj Jugoslaviji.[1]

Značaj[уреди | уреди извор]

Evakuacija ranjenika savezničkim avionima imala je tri značajna cilja:

  • Omogućavanje da se u stacionarnim i bezbednim uslovima u Italiji ranjenicima pruži stručno lečenje i realizuju osnovni medicinski zahtev, stacionarnog lečenja — puna nega i nekretanje do potpune rehabilitacije;
  • Rasterećenje krupnih operativnih jedinica od velikog broja ranjenika koji su te jedinice vodili sa sobom i time ograničavale svoju manevarsku i opštu borbenu sposobnost;
  • Spašavanje života ranjenika sa improvizovanih aerodroma, ispred nosa neprijatelja koji je svim silama nastojao da ih uništi, angažovanjem velikih snaga koje su ponekad i uspevale da prodru i do samih bolnica, nemilosrdno uništavajući zatečene bolesnike i ranjenike.[2]

Istorija[уреди | уреди извор]

Savezničke vazduhoplovne snage za potrebe sanitetske službe NOV i PJ imale su svoju prvu primenu za dostavljanje pomoći u sanitetskom materijalu i opremi padobranima.
Priprema ranjenih partizana za vazdušni transport februara 1945.

Potreba za uređenje i održavanje većeg broja aerodroma na oslobođenim teritorijama u NOB nastala je posle Teheranske konferencije, kada su predstavnici SAD, SSSR i Velike Britanije doneli odluku da se pomogne NOB u Jugoslaviji, u kojoj je između ostalog stajalo:

Partizani u Jugoslaviji treba da budu potpomognuti ratnim materijalom i snabdevanjem do najvećeg mogućeg stepena, a takođe i operacijama komandosa.[3]

Na osnovu ove odluke upotreba vazduhoplova savezničkih snaga za potrebe sanitetske službe NOV i PJ našla je svoju prvu primenu za dostavljanje pomoći u sanitetskom materijalu i opremi jedinicama NOV i PJ. Prevoženje materijalne pomoći jedinicama NOV i POJ počelo je novembra 1943. i trajalo je do maja 1945. godine. Za to vreme prevezeno je savezničkim transportnim avionima oko 14.563 tone materijala.[4]

Onda se 1944. godine krenulo i sa masovnijom evakuacijom ranjenika i bolesnika u južnu Italiju avionima, što je bilo brže i sigurnije, jer je saveznička avijacija sve više sticala prevlast u vazduhu.

Tada se pristupilo popravljanju postojećih i izradi novih aerodroma i letelišta, koji su služili za sletanje, prihvat i poletanje savezničkih aviona; za baziranje 1. i 2. jugoslovenske eskadrile i za baziranje jedinica Grupe vazduhoplovnih divizija. U toku NOB uređeno je i izgrađeno više od 60 aerodroma. Najviše ih je bilo u Vojvodini, užoj Srbiji, zatim u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Aerodromi su uređivani i obezbeđivani zavisno od doba godine i od materijalnih sredstava kojima se raspolagalo. U 1943. i 1944. aerodromi su uređivani na brzinu, ograničenih razmera, sa primitivnom tehničkom opremom, u nekim slučajevima veoma blizu neprijateljskih prednjih linija. Krajem 1944. i u toku 1945. aerodromi su se uređivali, obezbeđivali i održavali tako da su jedinice avijacije na njima nesmetano bazirale i sa njih izvršavale evakuaciju ranjenika i bolesnika i povremeno baziranje. Aerodrom na ostrvu Visu je bio najbolje opremljen, jer je imao kompletnu meteorološku stanicu, zemaljska navigaciona sredstva i poletno-sletnu stazu od čeličnih ploča, koja je omogućavala sletanje teških bombardera. Aerodrom je bio branjen sa tri baterije PA oruđa i sa nekoliko PA mitraljeza. Već od avgusta 1944. aerodrom na Visu je branila i lovačka avijacija.[5]

Saveznički transportni avioni imali su tokom izvršenja zadatka potrebnu zaštitu lovačke avijacije, dok su jedinice NOVJ birale i pripremale teren za poletno-sletnu stazu, podesno, skrovito mesto za prikupljanje ranjenika u blizini aerodroma i vršili neposrednu fizičku zaštitu oko šireg reona aerodroma.

Za izvršenje ove vrste transporta ranjenika od velike važnosti bilo je kontinurano sproveđenje svih aktivnosti i mera zaštite, kao što su konspiracija, maskiranje i precizna sinhronizacija cele akcije, iz vazduha i sa zemlje. Obeležavanje poletno-sletnih staza, uređaji za noćno letenje, navigaciona i druga obezbeđenja partizani su izrađivali prema mogućnostima i potrebama. Svetlosne linije za noćno letenje bile su pomoću fenjera, petrolejki ili najprimitivnije — loženje vatri. Na teritoriji Srbije, čak i u oktobru 1944, svetlosna linija za noćno sletanje bila je od naloženih vatri.[6] Danju se poletno-sletna staza obeležavala obično belim platnima, a u nedostatku ovih upotrebljavana su i druga sredstva. Platna su se postavljala na ćoškovima početka i završetka piste i uzduž sa obe strane. Kada nije bilo platna, ćoškovi početka i završetka piste su se plitko prekopavali. To je rađeno i uzduž strana piste. Za označavanje pravca i mesta dodira zemlje pri sletanju služilo je slovo „T". Ono je bilo takođe od belog platna, a zimi na snegu od crnog ili crvenog.

Budući da je radio-stanica na aerodromima i terenima bilo vrlo malo, veza sa avionima u vazduhu i dozvola za sletanje i bacanje materijala održavala se svetlosnom signalizacijom.

Jedan od najizrazitijih primera spasavanja ranjenika, bila je evakuacija sa aerodroma Brezna u Crnoj Gori. Na tom aerodromu bilo je koncentrisano 1.000 ranjenika, koji su čekali dolazak aviona. Neprijatelj je za tu aktivnost NOV i PJ saznao i, uz žestoke borbe sa partizanskim jedinicama koje su branile aerodrom, približio se na domet brdskih topova i artiljerijskom vatrom nastojao je da po svaku cenu zauzme aerodrom. U 9 časova ujutru 22. avgusta 1944. stigli su prvi saveznički avioni i do 20,30 časova uveče preuzeli 1.059 ranjenih pripadnika NOV i PJ i 16 savezničkih avijatičara. Neprijatelj nije prodro do aerodroma, a jedinice NOV i PJ, oslobođene evakacijom ranjenika, već su sutradan prešle u napad, razbile njemačke snage i krenule u pobedonosni pohod prema Srbiji.[7]
Ukrcavanje ranjenog partizana u saveznički vazduhoplov sa jednog aerodroma u Sloveniji 1945.
Evakuacija majki sa bebama iz jednog konspirativnog porodilišta vazduhoplovima u Italiju

Transportna grupa Štaba vazduhoplovstva NOV i PJ[уреди | уреди извор]

Junkers Ju 52
Avro Anson
Lisunov Li 2

Nakon osnivanja Transportne grupe Štaba vazduhoplovstva NOV i PJ, koja je imala dve eskadrile: transportnu i eskadrilu za vezu, i partizanski piloti su se priključili saveznicima u evakuaciji ranjenika i bolesnika i dostavi sanitetskog materijala.

Letački sastav Transportne grupe sačinjavali su: piloti i mehaničari eskadrile za vezu Vrhovnog štaba, letači i tehničko osoblje školovano u SSSR-u, navigatori i radisti sa svršenih kurseva na aerodromu Zemun i tehničko osoblje školovano u Alžiru.[8]

Prilikom formiranja Transportna grupa je imala jedan transportni „Ju—52" (zaplenjen kod Nikšića oktobra 1944). U aprilu su dobijena dva laka transportna aviona tipa „avro-anson" i „proktor", a početkom maja još jedan zaplenjeni tromotorni „Ju—52".

Transportna grupa je bila pojačana i sa dva sovjetska dvomotorna aviona tipa „Li-2”, koji su bazirali na aerodromu Zemun.[9] Tako je Transportna grupa do kraja rata raspolagala sa 12 aviona.

Transportna grupa je odigrala značajnu ulogu u snabdevanju 6. korpusa NOV i PJ, koji se nalazio na teritoriji Slavonije. On je operisao u pozadini neprijatelja — stalno opkoljen jakim snagama, koje su bile prinuđene da odstupaju baš preko teritorije koju je on držao. Zato je dostava pomoći i evakuaciji ranjenika transportnim avionima, bila od izuzetnog značaja za borbene uspehe 6. korpusa NOV i PJ.[10]

Problemi[уреди | уреди извор]

I pored svih preduzetih mera bilo je i neuspelih pokušaja vazdušne evakuacije, ali u tim akcijama nijedan saveznički vazduhoplov nije stradao u vazduhu ili na zemlji od dejstava neprijatelja na prostoru Jugoslavije.

Među češćim problemima navedeni su:

  • nepovoljna meteorološka situacija, magla, sneg, slaba vidljivost, jak vetar
  • iznenadno otkazivanje dolaska vazduhoplova iz nedovoljno jasnih razloga

Neprijatelj je svim sredstvima nastojao sprečiti evakuaciju vazdušnim putem, bilo bombardovanjem aerodroma, bilo dejstvom kopnenih snaga u pokušaju zauzimanja područja oko aerodroma. Ipak, u većini slučajeva okupatorske i kvislinške snage nisu ostvarile svoje ciljeve.

Rezultati[уреди | уреди извор]

Sa ukupno 35 improvizovanih aerodroma sa područja pod kontrolom i iz sastava NOV i PJ, tj. NOVJ, evakuisano je 20.968 ranjenika, bolesnika, dece, žena i staraca. Od ovog broja za Italiju je evakuisano 17.575, dok je 3.393 evakuisano avionima na aerodrome Zemun i Zadar.[7]

Izvori[уреди | уреди извор]

  1. ^ Dimić, Milorad; Fabijan, S.; Dimić K. (2000). Primena vazduhoplova vojske Jugoslavije u vazdušnom transportu bolesnika. Beograd: XIV kongres lekara Srbije i Kongres lekara otadžbine i dijaspore. стр. 194.
  2. ^ D. Otović, dr J. Nikić »Vazdušne bitke za ranjenike«. Beograd, 1987, str. 65.
  3. ^ Oslobodilački rat knj. 1, str. 632—638.
  4. ^ Arhiv VII, kut. 2, 24; f. 1; kut. 2099, f. 1, 2, 3, 4, 5
  5. ^ Arhiv VII, kut. 2021, reg. br. 11/1.
  6. ^ Arhiv VII, kut. 111, reg. br. 4—1; kut. 15, reg. br 2/4.
  7. ^ а б Dr Alfred NIK Zaštita ranjenika i bolesnika u Narodnooslobodilačkom ratu Архивирано на сајту Wayback Machine (10. новембар 2020), www.znaci.org, str. 296-297
  8. ^ Mirnodopska arhiva KRV. Vazduhoplovstvo u NOR, str. 235
  9. ^ Vazduhoplovstvo u NOR. str. 235 i 249—253.
  10. ^ Vazduhoplovstvo u NOR, str. 253 i 254.

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Vazdušna_evakuacija_ranjenika_i_bolesnika_u_NOB&oldid=26791373”