Zatvor Vladimir
Zatvor Vladimir (Rusija) predstavlja sumorno zdanje iz 1783. godine koje je Katarina Velika podigla za smeštaj političkih zatvorenika. Danas je to zatvor u kojem kaznu služe najteži prestupnici.
Karakteristike
[уреди | уреди извор]Staljinov sin Vasilij Džugašvili, disident Natan Šaranski i američki pilot Frensis Geri Pauer neki su od poznatijih bivših stanara Centralnog zatvora "Vladimir". Danas je on i jedna vrsta bizarnog muzeja. Posetioci ne mogu da uđu u deo sa zatvorenicima, ali ih sprovode kroz bunkere u kojima su izloženi lični predmeti čuvenih bivših zatvorenika. Daleko od očiju posetilaca, uslovi su surovi kao i ranije. Među zatvorenicima su rašireni tuberkuloza i HIV i postoje indicije o veoma raširenom zlostavljanju.[1]
Istorija
[уреди | уреди извор]Početkom 1921., ubrzo nakon dolaska boljševika na vlast, Vladimir Central postao je prvi od nekoliko zatvora posebne namene, namenjenih zatvaranju protivnika režima.
Vladimirski zatvor kasnije je bio dio sistema "posebnih logora i zatvora" organizovanih na temelju rezolucije Veća ministara SSSR-a br. 416-159 od 21. februara 1948. "O organizaciji logora Ministarstva unutarnjih poslova sa strogim režimom za držanje posebno opasnih državnih neprijatelja". Rezolucija je proširila raspon političkih zatvorenika za pritvor u Vladimiru, uključujući špijune, sabotere, teroriste, trockiste, menjševike, esere, anarhiste, etničke nacionaliste, bele emigrante, učesnike drugih antisovjetskih organizacija i one s vezama s bilo kakvim antisovjetskim ili neprijateljskim aktivnostima. Posljednji službeni naziv zatvora bio je "Vladimirski specijalni zatvor MGB-a SSSR-a".
Nakon raspada Sovjetskog Saveza, zatvor je postao redovni pritvorski objekt. Godine 1996. na području zatvora otvoren je muzej o zatvoru Vladimir.
Zatvor Vladimir bio je dugi niz godina najveći zatvor u Rusiji, s kapacitetom za maksimalno 1220 pritvorenika. Od tada ga je nadmašio zatvor Kresty-2, koji je ponovno otvoren 2017. s više nego dvostruko većim kapacitetom od zatvora Vladimir.[2]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Nikolić, Kron, Zlatko, Leposava (2011). Totalne ustanove i deprivacije: knjiga o čovjeku u nevolji. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja. стр. 156—157. ISBN 9788683287550.
- ^ „EXILES: Vladimir's Voice”. TIME.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 13. 10. 2012. г. Приступљено 2026-01-24.
Ovaj članak je klica. Možete doprineti Vikipediji tako što ćete ga proširiti.