Пређи на садржај

Њорд

С Википедије, слободне енциклопедије

Њорд (старoнорвешки Njörðr, чије значење / етимологија није позната) један је од главних богова у божанском племену Ванир. Такође је и један од Есир богова, јер им је послат током рата између Есира и Ванира, заједно са сином Фрејром и кћерком Фрејом и тамо остао талац (у Млађој Еди је често сврставан међу Есире). Мајка Фрејра и Фреје је Њордова неименована сестра која је, на основу неких описа, вероватно Нертус или еквивалентна богиња. После рата настањује се у Ноатуну (староскандинавски Nóatún = бродоградилиште) месту између неба и мора[1].

Њорд чезне за морем.

Њорд представља ветар и елементе мора, али је, као и други Ванири, у првом реду бог плодности; у религији Викинга био је посебно повезан са богатством, плодношћу, морем и морским путевима; покровитељ је пловидбе, риболова и лова на морске животиње.[2][3] Изрека норвешких народа описивала је изузетно имућне људе „богатим као Њорд“.[3]

Њорд се највише помиње у Прозној Еди (књига Гилфагининг, поглавље 23) где се описује венчање Њорда и Скади. Скади, припадница џинова Јотуна, дошла је код Есира тражећи одштету због убиства свог оца Тијазија. Добила је могућност да изабере једног од богова за свога мужа. Она је грешком изабрала Њорда, мислећи да је он Балдр. Њихов брак био је кратак и нескладан. Половину су провели у кући Скади у снежним планинама, које Њорд није могао да поднесе; другу половину су провели у Њордовој кући, која се налазила на обали. Скади такође није могла да поднесе атмосферу Њордовог дома, па су се разишли.

Након Одинове смрти, Њорд је постао владар Швеђана. Умро је од болести и пре смрти посветио се Одину и тако постао предак Инглинга најстарије знане скандинавске династије шведског порекла. Његова моћ прешла је на његовог сина Фрејра.

То је отприлике све што преживели извори говоре о Њорду. Упркос мањку литерарних извора, други извори указују да је Њорд био веома цењен бог међу Норвежанима.[4]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Joël H. Georges Dumézil (1973): Du mythe au roman. La Saga de Hadingus. In: Annales. Economies, sociétés, civilisations.28ᵉ année, N. 1, pp. 142-145[мртва веза]
  2. ^ Snorri Sturluson. The Prose Edda. Gylfaginning 23.
  3. ^ а б Turville-Petre, E.O.G. 1964. Myth and Religion of the North: The Religion of Ancient Scandinavia.
  4. ^ Simek, Rudolf. 1993. Dictionary of Northern Mythology. Translated by Angela Hall.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • McCoy, Daniel (2016): The Viking Spirit: An Introduction to Norse Mythology and Religion. Kindle Edition