Аста Нилсен

С Википедије, слободне енциклопедије

Аста Ниелсен
Пуно имеАста Софи Амали Нилсен
Друга именаДи Аста
Датум рођења(1881-09-11)11. септембар 1881.
Место рођењаВестербро
 Данска
Датум смрти24. мај 1972.(1972-05-24) (90 год.)
Место смртиФредериксберг
 Данска
ДржављанствоДанско
Занимањеглумица
Активни период1902–1936
ОрганизацијаКраљевско данско позориште
Супружник
  • Урбан Гад (в. 1912 —  р. 1918)
  • Фердинанд Вингард (в. 1919 —  р. 1923)
  • Андерс Кристијан Тед (в. 1970)
ПартнерГрегори Хмара (1923–1936)

Аста Ниелсен (дан. Asta Nielsen; Вестербро, 11. септембар 1881 — Фредериксберг, 24. мај 1972) је била данска глумица, позната је као једна од највећих европских звезди немог филма, односно као једна од првих филмских звезда уопште.[1] Посебну популарност је уживала у Немачкој где се за њу користио једноставни надимак Die Asta. Несклоност Холивуду и звучном филму су довели до њеног повлачења у приватни живот 1930-их.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Asta Sofie Amalie Nielsen (срп. Аста Ниелсен) се родила у Вестерброу као дете ковача и праље. Родитељи су јој због сиромаштва и потраге за послом често морали селити. У доби од 18 година је примљена као студенткиња уДански краљевски театар. Године 1901. је затруднела и родила ћерку по имену Јеста, којој никада није открила име оца, и коју су одгајали њена мајка и старија сестра. Дипломирала је 1902. и започела позоришну каријеру. Пажњу је привукла својим необичним лицем којим су доминирале велике црне очи и дечачким стасом; међутим, њен успех на позорници је био ограничен ониме што део биографа и историчара сматра непривлачним, превише дубоким и неравномерним гласом.

Ниелсен је, с друге стране, те своје квалитете могла далеко боље користити у медију немог филма, а већ у свом првенцуАмбис или бездану Урбана Гада је развила и нови, далеко реалистичнији глумачки стил. Филм је доживео огроман успех и Асту Ниелсен учинио популарном не само у домовини него и у Русији и Немачкој. Након само четири филма јој је немачки филмски продуцент Паул Давидсон позвао њу и Гада (с којим се венчала 1912. године) да се прикључи његовој компанији.[2] Тада је добила нови студио.[3] Компанија је држала европска права на све Нилсенове филмове. Она је постала „сјајна међународна филмска звезда”, позната једноставно као Die Asta (Аста), са годишњим хонораром од 85.000 марки само 1914. године.[4][5]

У Немачкој је остала и радила на филму све док се нису почели правити звучни филм ови. Нова технологија се показала некомпатибилним њеном стилу, те је након само једног звучног филма Unmögliche Liebe одлучила да престане да снима. Након доласка на власт нацисти су покушали да је ангажују; министар пропаганде Јозеф Гебелс јој је аранжирао аудијенцију с Хитлером који јој је понудио властити филмски студио. Ниелсен је то одбила и вратила се у домовину 1936. Тамо се посветила изради колажа и писању. Током Другог светског рата је настојала свој углед и популарност искористити како би финансијски и на други начин помогла прогоњеним Јевреј има;[6] међу њима се нашао и знаменити књижевник Виктор Клемперер.

Односи и смрт[уреди | уреди извор]

Нилсен је имала четири дуготрајне везе и била је разведена два пута. Године 1912, она се удала за данског филмског режисера Урбана Гада након филма који су заједно снимили у Немачкој 1911. године с циљем формирања филмског стуја у њиховом власништву.[7] Они су се развели 1919. године, након чега се Нилсен удала за шведског бродоградитеља Фредија Виндгарда.[7] Тај брак је био краткотрајан и завршио се разводом средином 1920-их. Нилсен се заљубила у руског глумца Грегорија Хмара кога је упознала путем заједничког пријатеља Георга Брандеса. Они су отпочели дуготрајни неформални брак који је трајао од 1923. годне до касних 1930-ох.[7] Нилсен је започела однос са данским колекционаром уметничких дела Кристијаном Тедом при крају 1960-их, са којим се упознала при трговини сопстевеним уметничким делима. Године 1970, у својој 88. години живота, Нилсон се удала за 77-годишњег Теда.[7] Нилсен је умрла у својој 90. години дана 25. маја 1972. године.

Оставштина[уреди | уреди извор]

Спомен плоча за Асту Нилсен у Фасаненстрасе 69, у Шарлотенбургу.

Белгијанац Пол ван Остајжен укључио је експресионистичку песму „Аста Нилсен“, захвалницу Нилсеновој сензуалности, у своју збирку из 1921. Bezette Stad (Окупирани град).[8][9]

Јоаким Рингелнац, који је био чест гост у Нилсеновом дому, написао је песме „Über Asta Nielsen“ (за своју збирку Reisebriefe eines Artisten)[10] и „Asta Nielsen weiht einen Pokal“ 1929.[11]

Играни филмови[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Morris 1996.
  2. ^ Elsaesser: A second life: German cinema’s first decades; page 85
  3. ^ Jensen, Jytte (30. 6. 2010). Butler, Cornelia H., ур. Modern Women: Women Artists at the Museum of Modern Art. The Museum of Modern Art. стр. 88-91. ISBN 978-0870707711. 
  4. ^ Bock, Hans-Michael; Bergfelder, Tim (2009). The Concise Cinegraph: Encyclopaedia of German Cinema. Berghahn books. стр. 80. ISBN 978-1-57181-655-9. Приступљено 11. 2. 2012. 
  5. ^ Ingram, Susan; Sark, Katrina (2011). Berliner Chic: A Locational History of Berlin Fashion. Intellect books. стр. 119. ISBN 978-1-84150-369-1. Приступљено 11. 2. 2012. 
  6. ^ Klemperer 2001.
  7. ^ а б в г Allen, Julia K. (25. 8. 2013). Icons of Danish modernity: Georg Brandes and Asta Nielsen. University of Washington Press. стр. 127—227. ISBN 9780295804361. 
  8. ^ McKernan, Luke (14. 7. 2014). „Asta Nielsen”. Picturegoing. Приступљено 7. 5. 2018. 
  9. ^ Vaessens, Thomas (14. 3. 2001). A. Prins; B. Brandt; T. Stevens; T.F. Shannon, ур. 'The downtrodden Christ in each and every one of us' Modernity, Modernism & Metaphysical Aspirations: Paul van Ostaijen's poetry. The Low Countries and the New World(s). стр. 187—198. ISBN 978-0-7618-1945-5. Архивирано из оригинала 12. 11. 2018. г. Приступљено 05. 02. 2023. 
  10. ^ Ringelnatz, Joachim (1928). „Über Asta Nielsen”. Reisebriefe eines Artisten (на језику: немачки). Berlin: Ernst Rowohlt Verlag. Приступљено 7. 5. 2018. 
  11. ^ Ringelnatz, Joachim (1929). Das Gesamtwerk in sieben Bänden. Band 1: Gedichte. Berlin: Ernst Rowohlt. 
  12. ^ Eric Rentschler. German Film & Literature. Routledge, 2013.
  13. ^ Hans-Michael Bock and Tim Bergfelder. The Concise Cinegraph: An Encyclopedia of German Cinema. Berghahn Books.
  14. ^ Kuhn, Annette; Radstone, Susannah, ур. (1990). The Women's Companion to International Film. University of California Press. ISBN 978-0-520-08879-5. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Аста Нилсен на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аста_Нилсен&oldid=27673524”