Извор странице Иконопоштовање

{{хришћанство}}
{{distinguish|Обожавање икона}}

'''Поштовање икона''', односно '''иконофилија''' (''иконофилство'') или '''иконодулија''' (''иконодулство''), представља хришћанско [[Теологија|теолошко]] учење о поштовању [[икона]]. Учење је утврђено на [[Седми васељенски сабор|Седмом васељенском сабору]], одржаном [[787]]. године у [[Цариград]]у, а касније је потврђено и на помесном Цариградском сабору, одржаном [[843]]. године.{{sfn|Острогорски|1969|p=}}

На поменутим саборима одбачено је [[иконоборство]], које је тежило ка потпуном уништењу икона. Такође је одбачена и [[иконолатрија]], која је представљала другу крајност, оличену у претераном ''обожавању'' икона. Тим поводом, [[Православна црква]] је стала на становиште да иконе треба поштовати, али не и ''обожавати'', пошто се тиме запада у [[идолопоклонство]]. „Правилним“ поштовањем светих икона, побожност се посредством ликова представљених на иконама усмерава према Богу, као једином извору сваке благодати. Такво учење о поштовању икона, поред Православне цркве, прихвата и [[католичка црква|Римокатоличка црква]], као и поједине [[протестантизам|протестантске]] цркве.

== Историја ==
[[Датотека:Evangelist Luka pishustchiy ikonu.jpg|270px|мини|Јеванђелист Лука осликава икону Богородице]]
Након што су римски [[пагани|паганизам]], добровољно или присилно, прихватили хришћанство, навикнути на обожавање кипова и слика, почели су осликавати најпре Христа, а затим и друге људе. Како су свеци заменили богове, а [[Исус]] (врховног) [[Бога]], иконе су замениле кипове и постале општеприхваћене.
Слике [[Христос|Христа]], [[Богородица|Богородице]], [[светац]]а и библијских сцена познате су у [[Хришћанство|хришћанству]] још од [[2. век|II века]]. До [[4. век|IV века]] зидови хришћанских цркава били су украшени таквим сликама. [[Василије Велики|Свети Василије Велики]], у знак сећања на мученика Варлаама, охрабрује уметнике да осликају подвиге светитеља. [[Јован Златоусти|Свети Јован Златоуст]] пише о иконама [[Мелетије Антиохијски|Мелетија Антиохијског]] и [[Теодорет Кирски|Теодорета Кирског]] који се продају у Риму.

Током [[3. век|III века]], због активног прогона хришћана иконе су прикривене и веома симболичне. Главна симболичка слика Христа били су Јагње и Риба.

Током [[8. век|VIII века]], када су многи хришћани одлучили судити по Библији, где Бог категорички забрањује прављење кипова, а самим тим и икона, дошло је до појаве [[Иконоборство|иконоборства]] у [[Византијско царство|Византијском царству]], што је кулминирало [[726]]. године забраном употребе икона од стране византијског цара [[Лав III Исавријанац|Лава III]] (717-741), који је издао више едиката против поштовања икона у периоду (726-729). Након вишедеценијских сукоба две стране, спор је коначно решен на Седмом васељенском сабору где је обожавање и икона и клањање њима дозвољено, а иконоборство осуђено као јерес:

{{Цитат|Ми се држимо неизменљиво свих Црквених завештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког живописа, јер је сагласно историји јеванђељске проповеди, ради потврђивања истинитог а не привидног очовечења Бога Логоса, и служи једнакој истоветној користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно да имају и узајамне појаве.
Пошто је то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве — јер знамо да је то предање Духа Светога Који обитава у њој — одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се паралелно са знаком Часног и Животворног крста постављају часне и свете иконе — које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала — у светим Божијим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима: икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, и Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у иконичним изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих оригинала. И да се овима једнако одаје целивање и почасно поклоњење али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама, тако да и у част ових чинимо принос кађења и светлости, као што је то био побожан обичај и у древних (Хришћана). Јер част која се одаје икони (лику) прелази на оригинал (прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан.
Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: „Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена“ (Соф 3,14-15; Вар 3,13).
Оне пак који се дрзну да другачије (о овиме) мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују Црквена предања и измишљају неку новину; или одбацују нешто од онога што је Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног крста или живописање икона или свете мошти мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима — (за такве), ако су Епископи или клирици, наређујемо да се свргну, а ако су монаси да се одлуче од Причешћа. 
Орос Седмог васељенског сабора}}

Прве недеље [[Часни пост|Часнога поста]], слави се као Недеља православља као спомен на [[Седми васељенски сабор]], одржан у [[Никеја|Никеји]] [[787]]. године кад је, закључцима овога сабора, означена победа над иконоборством и поновно успостављање иконопоштовања.

== Види још ==
* [[Иконоборство]]
* [[Иконолатрија]]

== Референце ==
{{reflist}}

== Литература ==
* {{Cite book|ref=harv|last=Острогорски|first=Георгије|authorlink=Георгије Острогорски|year=1969|title=Историја Византије|location=Београд|publisher=Просвета|url=https://books.google.com/books?id=glVoAAAAMAAJ}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Острогорски|first=Георгије|authorlink=Георгије Острогорски|title=О веровањима и схватањима Византинаца|year=1970|location=Београд|publisher=Просвета|url=https://books.google.com/books?id=GlRoAAAAMAAJ}}

== Спољашње везе ==
* [https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom3-2/57/ Јустин Поповић: Свете иконе]
* [http://www.pravoslavie.ru/srpska/92019.htm Олег Стењајев: Зашто православни верници поштују иконе?]

{{нормативна контрола}}

[[Категорија:Историја хришћанства]]
[[Категорија:Историја Византије]]
[[Категорија:Иконоборство]]
[[Категорија:Православље]]