Извор странице Ослобођење Врања 1878. године

{{Инфокутија Војни сукоб|
| битка          = Ослобођење Врања 1878. године
| део            = [[српско-турски ратови (1876—1878)|српско-турских ратова]]
| слика          = Borba za vranje-sr.svg
| величина_слике = 300п
| опис_слике     = Ослобођење Врања 1878. године
| датум          = [[26. јануар]]—[[31. јануар]] [[1878]].
| локација       = [[Врањска каза]], [[Нишки санџак]], [[Османско царство]]
| резултат       = 
{{зас|Кнежевина Србија}} Српска победа;
*Ослобођење Врања након 422 године власти под Отоманским царством;
*Повлачење отоманске војске ка [[Куманово|Куманову]];
*Велика миграција муслиманских и јеврејских цивила из Врања и околине;
| узрок          = 
| територија     = 
| цивилне жртве  = 
| страна1        = {{застава|Кнежевина Србија}}
| страна2        = {{застава|Османско царство}}
| заповедник1    = {{зас|Кнежевина Србија}} Генерал [[Јован Белимарковић]] <br /> {{зас|Кнежевина Србија}} Потпоручник [[Степа Степановић]] (Добровољачки пољанички батаљон)
| заповедник2    = {{зас|Османско царство}} Дивизијски генерал [[Асаф-паша]]<br /> {{зас|Османско царство}} Бригадни генерал Ибрахим-паша<br /> {{зас|Османско царство}} Бригадни генерал Есад-паша<br /> {{зас|Османско царство}} Дибралија (Арбанашким јединицама)
| јединице1      = [[Шумадијски корпус]] (12 батаљона и један ескадрон коњице) <br /> [[Добровољачки корпус]] (1.500 бораца заједно са устаницима)
| јединице2      = 12 пешадијских батаљона <br /> 2 ескадрона [[konjica|коњице]] <br /> 3.000 [[башибозук]]а
| јачина1        = 8.500 војника <br /> 22 [[топ]]а
| јачина2        = 15.000 војника <br /> 8 топова
| губици1        = '''Регуларна војска''' <br /> 122 погинулих <br /> 229 рањених <br />'''Устаници''' <br /> 85 погинулих <br /> 70 рањених <br /> '''Укупно: 506''' <br /> ''[[Ослобођење Врања 1878. године#Губици|(види више)]]''
| губици2        = 630 погинулих <br /> 1.236 рањено <br /> '''Укупно: 1.866''' <br /> ''[[Ослобођење Врања 1878. године#Губици|(види више)]]''
| подаци         = 
}}
'''Ослобођење Врања 1878. године''' представља једну од завршних етапа ослобођења српских земаља од османске власти. После почетка [[Други српско-турски рат|Другог српско-турског рата]], војска [[кнежевина Србија|кнежевине Србије]] је покренула офанзиву на територији данашње [[Јужна Србија|јужне Србије]]. После [[Грделичка битка|Грделичке битке]] је успела да провали у [[Масуричка котлина|Масуричку котлину]], чиме јој се пут за Врање практично отворио. Истовремено су букнули бројни устанци широм јужне Србије, па и у самој околини Врања, а српска команда је, да би се повезала са устаницима у [[Пољаница|Пољаници]], послала потпоручника [[Степа Степановић|Степу Степановића]] са задатком да оснује устанички батаљон, који је одиграо веома важну улогу у ослобођењу.

Српским снагама је командовао генерал [[Јован Белимарковић]] и биле су распоређене дуж десне стране [[Јужна Морава|Јужне Мораве]], док је османским снагама командовао дивизијски генерал [[Асаф-паша]]. Његове снаге биле су распоређене дуж леве стране Јужне Мораве. Борба за ослобођење је званично почела [[26. јануар]]а, када су српске снаге почеле да се пребацују на леву страну Мораве и кулминирала је великом битком [[31. јануар]]а, у којој је учествовало око 22.000 војника, а завршила се српском победом и заплењивањем бројне османске опреме.

У борби за ослобођење се, поред Степе Степановића, истакао и потпоручник Стојичевић који је погинуо у борбама на Девотину, као и [[мајор]] [[Радомир Путник]], који је био задужен за потеру за османским војницима који су после битке бежали према [[Прешево|Прешеву]] и [[Бујановац|Бујановцу]].

После [[Санстефански споразум|Санстефанског споразума]], Врањанци су, уплашени да не потпадну под управу [[Кнежевина Бугарска|кнежевине Бугарске]], послали писмо српском кнезу [[Милан Обреновић|Милану Обреновићу]] с молбом да не повлачи српску војску из Врања. Међутим, после [[Берлински конгрес|Берлинског конгреса]] Врање је и званично постало део Србије.

== Позадина и припреме ==
[[Други српско-турски рат]] је отпочео [[13. децембар|13. децембра]] [[1877]]. године. По ратном плану [[Војска Кнежевине Србије|Војске Кнежевине Србије]], за почетак ратовања као поприште операција биле су одређене реке [[Нишава]], [[Топлица (река)|Топлица]] и [[Јужна Морава]] у [[ниш]]ко-[[Лесковац|лесковачком]] пределу. У току ратовања, са повољним развитком борби против Османлија и бројним успесима српске војске, [[Устанци у Јужној Србији|устаничких покрета]] и револуционарних стремљења, операционо подручје српске војске проширено је на цео [[Јужна Морава|Јужноморавски слив]], све до [[Прешево|Прешева]] и [[Прешевска Моравица|Прешевске Моравице]], и преко [[Витина|Витине]] на [[Биначка Морава|Биначкој Морави]] ка [[Косово|Косову]] и [[Метохија|Метохији]].{{sfn|Врховна команда|1878|p=123-126}}

Српска регуларна војска, уз помоћ Добровољачког корпуса и месних устаника, освојила је [[Сурдулица|Сурдулицу]] и [[Владичин Хан]] [[23. јануар]]а [[1878]]. године, као и [[Власина|власинска]] села чиме је било ослобођено становништво [[Масуричка котлина|Масуричке котлине]]. Добровољачки корпус српске војске је из [[Прибој]]а [[24. јануар]]а упутио једну своју групу официра и подофицира у српска села дуж врањског подручја која су још увек била под османском контролом са задатком да подстичу народ на устанак.{{sfn|Вукановић|1978|p=123-126}}

Према наређењу команданта Прве шумадијске дивизије, [[потпоручник]] [[Степа Степановић]] је [[25. јануар]]а 1878. године из Прибоја отишао у [[Пољаница|Пољаницу]], како би преузео команду устаничких снага и извршио напад на османске снаге с леђа. Том приликом је била образована Добровољачка чета од бораца [[Крагујевачка бригада|Крагујевачке бригаде]] на чијем челу се налазио потпоручник Степановић. Његов задатак је био да формира батаљон и да га добро наоружа. {{sfn|Скоко|Опачић|1990|p=81-82}} Он се повезао са вођама српских месних устаника: Василијем Поповићем, Стојиљком Поповићем и Симеоном Стојиљковићем, и разделио оружје. Образован је Устанички батаљон из пољаничких села: [[Големо Село|Големог Села]], [[Градња|Градње]], [[Студена (Врање)|Студене]], [[Крушева Глава|Крушеве Главе]], [[Тумба (Врање)|Тумбе]], [[Дреновац (Врање)|Дреновца]], [[Сикирје|Сикирија]], [[Власе (Врање)|Власа]] и других.{{sfn|Вукановић|1978|p=123-126}}

Јаке снаге Добровољачког корпуса српске војске пошле су из Прибоја ка [[Врањска Бања|Врањској бањи]] као претходница Шумадијског корпуса. Једна чета добровољаца наишла је на турске ратне положаје код Бање коју је бранила чета регуларне [[Турска војска|турске војске]] уз помоћ око 200 наоружаних османских и [[албанци|албанских]] грађана. Како је том приликом дошло до сукоба, у помоћ српској чети стигао је и један добровољачки батаљон, па су турске јединице разбијене и натеране у бекство ка Врању. Тако је [[26. јануар]]а 1878. године ослобођена [[Врањска Бања]], а том приликом је погинуло 28 османских и 6 албанских војника. Српске снаге су тада заузеле мост на Јужној Морави који је био важан стратегијски чвор за пребацивање српских јединица ка Врању.{{sfn|Вукановић|1978|p=123-126}}

== Почетак борбе за ослобођење ==
Истог дана је почела и борба за ослобођење Врања. Одред устаника из врањског краја је, са четом Добровољачког корпуса, прешао са десне на леву обалу Јужне Мораве с намером да продре у позадину османских борбених јединица надомак Врања. Чета је имала задатак да изврши извиђање османских снага и прикупи податке о њима. Ради бољег успеха и заваравања противника, јединица је обукла униформе погинулих Османлија и успешно се приближила Врању, где је са једног [[брег]]а сакупила податке о положајима османске војске и о њеној целокупној [[тврђава|фортификацији]]. Међутим, кад су Османлије открили њено присуство дошло је до окршаја и српски војници били су принуђени на повлачење, приликом ког су претрпели незнатне губитке.{{sfn|Поповић|1950|p=548.}}

У току [[27. јануар]]а, српске јединице и одреди устаника концентрисале су своје снаге од правца предела Пољанице и [[Врањска котлина|Врањске котлине]] и то од Бање и Прибоја, где је била концентрисана главнина снага српске војске. Ради успешнијег командовања, истог дана је главни штаб Шумадијског корпуса премештен из [[лесковац|Лесковца]] у [[Владичин Хан]].{{sfn|Вукановић|1978|p=25}} До мањих борби је дошло на [[Пашин Говедарник|Пашином Говедарнику]] и [[Попово Гумно|Поповом Гумну]]. Турске јединице су тада потиснуте према Врању, а српска војска је заузела село [[Моштаница (Врање)|Моштаницу]], мост на [[Јужна Морава|Јужној Морави]] и пут који води за село [[Корбевац]] — веома важна чворишта. Охрабрена овим успехом, српска војска је почела да окупља своје снаге на прилазима Врању, а командант Шумадијског корпуса генерал [[Јован Белимарковић]] одлучио је да постепеним нападима на османску војску опколи Врање а потом да изврши и директан напад на саму османску посаду у Врању.{{sfn|Врховна команда|1878|p=123-124}}{{sfn|Илић|1977|p=156}}

Ради реализације Белимарковићевог плана, команда Шумадијског корпуса је 28. јануара издала наређење да се заузму борбени положаји. Смедеревској бригади је наређено да као претходница наступа уз Јужну Мораву. Главне снаге ове бригаде су се налазиле у селу Прибоју, док су истурена одељења била у селу [[Мазараћ]]у. Ова бригада је заузела положај за борбу од Моштаничког моста на Јужној Морави, до околине села [[Бресница (Врање)|Бреснице]] и [[Ранутовац|Ранутовца]]. Један батаљон ове бригаде је заузео положај изнад Бање и [[Корбевац|Корбевца]]. На десној страни Јужне Мораве налазио се Добровољачки корпус, коме је био придодат један батаљон Смедеревске бригаде.{{sfn|Врховна команда|1878|p=123-124}}{{sfn|Илић|1977|p=156}} Устанички одреди из Власине, [[Масурица|Масурице]] и [[Власотинце|Власотинца]] приступили су Добровољачком корпусу, знатно појачавајући нападну моћ Шумадијског корпуса. Друга Шумадијска дивизија је из [[Ветерница|Ветернице]] и [[Лесковачко поречје|Поречја]] продрла у Пољаницу, како би опколила османске снаге утврђене у Врању. Истовремено, штаб Шумадијског корпуса је кренуо из Владичиног Хана у село [[Стубал (Владичин Хан)|Стубал]].{{sfn|Врховна команда|1878|p=26}}

== Битка за Врање ==
=== Српске снаге и распоред ===
Команда Шумадијског корпуса се [[29. јануар]]а састала у [[Прибој Врањски]]у како би размотрила план за напад на Врање и како би се извршио распоред јединица према османским положајима. Одлучено је да главни правац напада буде Бреснички и Моштанички вис. Јединице српске ослободилачке војске су биле дупло мање од османских јединица. Шумадијски корпус је бројао 7.000 бораца сврстаних у 12 батаљона, с једним ескадроном [[konjica|коњице]], док је артиљерија имала 22 [[топ]]а. Томе свакако треба додати и Добровољачки корпус који је имао око 1.500 бораца, као и одреде устаника из врањског подручја.{{sfn|Вукановић|1978|p=29}}
[[Датотека:Jovan Belimarkovic 1889 Jovanovic.jpg|мини|десно|Генерал Јован Белимарковић, командант српских оружаних снага код Врања.]]
Прва пољска батерија заузела је положај код планине Два брата, где се укопала и заузела положај на обалама [[Јужна Морава|Јужне Мораве]] и путу Врање — Владичин Хан. Затим, Четврта батерија је била укопана на вису изнад Бресничког потока. У резерви се налазила Трећа батерија, смештена испод села Моштанице.{{sfn|Врховна команда|1878|p=126-127}}{{sfn|Поповић|1950|p=548.}}{{sfn|Илић|1977|p=156}}

Београдска бригада је била стационирана између села Моштанице и [[Бресница (Врање)|Бреснице]]. Друга шумадијска дивизија, са неким јединицама Добровољачког корпуса и устаника, добила је задатак да се упути према османским одбрамбеним положајима на планини [[Пљачковица|Пљачковици]]. Други лепенички батаљон, две чете [[Инжењерија|инжењераца]] и два [[брдски топ|брдска топа]] су били пребачени у село [[Дреновац (Врање)|Дреновац]]. Крагујевачки и Колубарски батаљони, ојачани устаничким одредима из Пољанице, [[konjica|коњицом]] и инжењерцима, запосели су положаје код [[Бељаница|Бељанице]] и [[Девотин]]а, испред Пљачковице. Рудничка бригада је била распоређена као резерва у [[Мазараћ]]у и Моштаници, док је Четврти батаљон ове бригаде (исто као резерва) био смештен на Поповом гумну; Други артиљеријски пук и коњица налазили су се као као резерва у Прибоју.{{sfn|Врховна команда|1878|p=126-127}}{{sfn|Поповић|1950|p=548.}}{{sfn|Илић|1977|p=156}}

У извештају команде Шумадијског корпуса од [[28. јануар]]а [[1878]]. стоји да су на положају код Моштанице и Прибоја, уз регуларну војску, узели учешћа у борбама и „придошли устаници из [[Трн]]а и Власотинца под командом поручника Соколова“ који су се 29. јануара придружили српским јединицама у борбама код села [[Кумарево (Врање)|Кумарева]]. Према врањској народној традицији, био је образован и одред од устаничких бораца из Врања и приградских насеља. По месту формирања, одред је носио име Кумаревски одред и био је састављен од врањских занатлија, трговаца, варошке сиротиње, [[земљорадња|земљорадника]] и [[надничар]]а.{{sfn|Врховна команда|1978|p=29}}

Све наведене јединице, а нарочито артиљерија, морале су да заузму наведене положаје у току ноћи како Османлије не би открили њихове положаје и припреме за напад. Целе ноћи (између 28. и 29. јануара) вршиле су се припреме, била је подељена храна, резервна [[муниција]], обновљене су припреме за [[пољска болница|пољску болницу]] и прихватање рањеника и понегде је била извршена и попуна потребног људства. Штаб Шумадијског корпуса је издао наредбу да се спреми резервни положај код Мазараћа, ако српска војска буде принуђена на повлачење.{{sfn|Врховна команда|1978|p=29}}{{sfn|Поповић|1950|p=548}}{{sfn|Илић|1977|p=157-159}}

=== Османске снаге и распоред ===
Османска одбрана Врања износила је око 15.000 бораца — 12 пешадијских батаљона, 2 коњичка ескадрона, 8 топова и око 3.000 арбанашких бораца. Командант одбране Врања је био [[дивизијски генерал]] [[Асаф-паша]], а осталим јединицама командовали су бригадни генерали Ибрахим-паша и Есад-паша, док је [[Албанци|албанским]] јединицама ([[башибозук|башибозуцима]]) командовао Дибралија. Османска војска је била наоружана најсавременијим пушкама „[[Пибоди-Мартини]]“ и „Круповим“ топовима.{{sfn|Врховна команда|1978|p=126;130—131}}{{sfn|Поповић|1950|p=342}}{{sfn|Илић|1977|p=157-159}}{{sfn|Милићевић|1844|p=299}}

Једно од главних утврђења турских одбрамбених положаја била је планина [[Пљачковица]], према којој је надирала Друга шумадијска дивизија српске војске. Друга важна одбрамбена стратегијска тачка османске војске било је брдо [[Чеврљуге]], према ком су биле усмерене јединице Прве шумадијске дивизије и Добровољачког корпуса.{{sfn|Врховна команда|1978|p=126;130—131}}{{sfn|Илић|1977|p=158-159}} Код села [[Ранутовац|Ранутовца]] и на планини [[Два брата]], османска војска је имала рововска утврђења, а на Чеврљугама и Пљачковици била су још већа стратегијска утврђења. Војска је била тако постављена да је покривала оружаном ватром све прилазе ка Врању из свих праваца.{{sfn|Вукановић|1978|p=28}}

Дужина фронта се простирала на око 10 километара. Међутим, Османлије нису могли да покрију сваку одбрамбену тачку, јер нису имали довољно снага и одбрамбене моћи, па су због тога запосели само одређене положаје и на њима сконцентрисали снаге. Ови османски положаји нису били међусобно повезани, а и средства нису била задовољавајућа, па се веза одржавала помоћу [[курир]]ске службе. Ободи ранутовачке шуме били су добро утврђени рововима, који су се простирали према селу [[Моштаница (Врање)|Моштаници]]. Најбоље утврђен и најбоље повезан положај османске војске била је линија Чеврљуге — Два брата дужине око 2 км. То је била најчвршћа одбрамбена тачка Врања и његове османске посаде.{{sfn|Вукановић|1978|p=28}}

=== Битка ===
Команда Шумадијског корпуса желела је да напад отпочне тачно у подне [[29. јануар]]а. Међутим, како су турске извиднице откриле припреме српске војске за напад, предухитриле су је и у 10.30 часова кренуле у офанзиву, која је била извршена са свих турских положаја истовремено: код села [[Ранутовац|Ранутовца]], са планине Два брата, из Врања и са Чеврљуга. Када су турске јединице доспеле на 300—500 [[метар]]а испред борбених линија српске војске, командант Прве шумадијске дивизије је издао наредбу да [[артиљерија]] са целог фронта отвори паљбу на надолазеће турске јединице, након чега је под заштитом артиљерије у напад кренула и пешадија. Жестоке борбе су се водиле непрекидно око три часа и српске јединице су биле заустављене услед јаких турских напада.{{sfn|Врховна команда|1878|p=126-127}}{{sfn|Илић|1977|p=161—166}}
[[Датотека:Stepa Stepanovic younger.jpg|мини|Потпоручник [[Степа Степановић]] је одиграо важну улогу у ослобођењу Врања. Устанички батаљон којим је командовао не само што је успео да ослободи Пољаницу, већ је напао турске снаге с леђа код Девотина и Грота, чиме је доста допринео слабљењу морала Турака.]]
Око 14 часова турске јединице су успеле да потисну српску војску у средишту фронта и заузму положај Камен на десној обали Бресничког потока, пошто је Космајски батаљон, који је бранио тај положај, био десеткован и принуђен да се повуче ка Моштаничкој коси. Командант Прве дивизије је, да би зауставио напредовање турске војске и повратио изгубљене положаје, убацио резерву: два батаљона (Други грочански и Први подунавски батаљон) и Трећу пољску батерију.{{sfn|Врховна команда|1878|p=126-127}}{{sfn|Илић|1977|p=161—166}}

У то време, на борбене положаје код Врања био је постављен командант Шумадијског корпуса, генерал [[Јован Белимарковић]], који је преузео непосредну команду над српском војском. Основни план генерала Белимарковића је био да се прикупе подаци о томе да ли су у напад укључене све јединице османске војске или је известан део војске остављен као резерва. Према прикупљеним подацима испоставило се да су Османлије ангажовали целокупну војну структуру која им је била доступна. Због тога је српска команда одлучила да се изврши напад са положаја [[Кумарево (Врање)|Кумарево]] — [[Шупљи камен]] — [[Топлац]] — [[Каталенац]] на турске положаје код [[Златокоп]]ског моста. Код моста су била ушанчена два табора са око 2.000 османских војника и једним топом.{{sfn|Вукановић|1978|p=30}}

Како су главне османске снаге биле сконцентрисане на брду Чеврљуге, генерал Белимарковић је издао наредбу команди Прве шумадијске дивизије да се припреми за напад и освајање Чеврљуге. За напад на Чеврљуге је био ангажован и Моравски батаљон Рудничке бригаде. Настао је прави двобој између српске и османске артиљерије који је трајао неколико сати. Затим су уследили непрекидни јуриши српске пешадије, појачане резервним јединицама, а губици су били знатни на обе стране. Османска војска је претрпела нападе како фронтално, тако и бочно, и била је принуђена (око 16 часова) да одступи са предњих положаја, док су српске јединице наставиле са нападима с циљем да се противник спречи да заузме нове одбрамбене положаје. Након тога јединице Другог гружанског батаљона и једна чета Добровољачког корпуса освојиле су положај Ћвик и Чеврљуге. После победе у [[Грделичка битка|Грделичкој бици]], ово је био највећи успех српске војске којим је срушена османска одбрана испред Врања.{{sfn|Врховна команда|1878|p=128}}{{sfn|Илић|1977|p=161—166}}{{sfn|Поповић|1950|p=537 и 542}}

Српске снаге су заузеле село [[Ранутовац]], а истовремено турске јединице су напале са Пљачковице српске положаје у селу [[Струганица|Струганици]], с намером да окруже Прву шумадијску дивизију. Међутим српске јединице су одбиле турске нападе, вративши их на првобитне положаје. Турске јединице су нападале и са Пљачковице и [[Крстиловица|Крстиловице]] Другу шумадијску дивизију у чијем је саставу дејствовао и одред устаника код [[Девотин]]а под командом Степе Степановића.{{sfn|Вукановић|1978|p=32}}

Напад у правцу Врања је настављен [[30. јануар]]а. У 9 часова српски војници су успели да на рукама изнесу један топ изнад [[Белановце|Белановца]], на планини [[Грот]]. Са ове висине су топовском паљбом тукли турске положаје изнад Девотина. Затим је чета под командом Степе Степановића напала турске одбрамбене јединице на [[Гоч]]у. Истовремено су им се придружиле и две чете Другог лепеничког батаљона под командом потпоручника Стојичевића. После два часа крвавих борби, турске снаге напуштају положаје на Гочу и Девотину (потпоручник Стојичевић је погинуо у бици).{{sfn|Врховна команда|1878|p=128-129}}

Штаб Шумадијског корпуса је издао, у току дана, наређење Другој дивизији да нападне и разбије турске одбрамбене јединице на Пљачковици. За тај напад су спремљена два брдска и два лака топа. Топови су постављени за доста кратко време надомак Пљачковице. Када су турске јединице приметили српске војнике, безуспешно су покушавали да их одбију пушчаном паљбом. Српске јединице не само да су се задржале на датим положајима, већ су им се и приближили на око 200 метара и отворили паљбу на њих. Борба се водила неколико сати, али је услед мрака прекинута.{{sfn|Вукановић|1978|p=32-33}}

Генерал Јован Белимарковић је издао наређење да се све пешадијске јединице у току ноћи 30. и [[31. јануар]]а утврде на задатим положајима, а да се артиљерија постави на нова погодна места, како би што успешније дејствовала према непријатељу. Активирана је целокупна резерва и усмерена на полазне положаје. Као појачање, на Кумаревску чуку пребачена су још два топа и њима је стављено у задатак да 31. јануара изврше артиљеријску паљбу на Врање и позадину турске војске. У заповести је зацртано и формирање лако покретног одреда, који би разбијеног непријатеља гонио, не дозвољавајући му да се концентрише и постави нове положаје за одбрану. За команданта тог одреда именован је мајор [[Радомир Путник]]. У одред су ушле јединице Првог рудничког батаљона и Добровољачког корпуса, са једним [[ескадрон]]ом коњице, а придодата су им и два топа.{{sfn|Вукановић|1978|p=32-33}}

У ноћи између 30. и 31. јануара, турске јединице су се повукле са положаја Чеврљуге и Камен, јер је команда турске војске одлучила да ове трупе заузму положаје између Суводолског потока и Врањске реке. Ови положаји су били добри за одбрану Врања, а повлачење турске војске је било непознато српским јединицама. Ујутру 31. јануара Команда Шумадијског корпуса је издала наређење да српска војска крене у напад са циљем заузимање и ослобођење Врања. Међутим, истовремено је турска војска покушала да заузме положаје на Суводолу и дошло је до ратног окршаја на отвореном пољу.{{sfn|Врховна команда|1878|p=128-130}}

Турци су били изненађени видевши како српска војска наступа ка Суводолу, што је довело до страха и панике у њиховим редовима. Српске извиднице су биле присебније, па су отворили ватру пре турске извиднице. Истовремено је српска артиљерија отворила ватру са Кумаревске чуке на турску пешадију. Турци су имали знатне губитке и почели су да се повлаче према Врању, где се нису задржали. Без велике борбе, у току тог дана српска војска је после кратких пушкарања коначно ослободила Врање. Прве су у град ушле јединице Добровољачког корпуса, заједно са устаницима из околине.{{sfn|Врховна команда|1878|p=128-130}}

== Последице ==
Врањанци су срдачно дочекали ослободилачку војску, а варош је била искићена [[застава]]ма и [[ћилим]]има. Око 13 часова 31. јануара 1878. умарширао је свечано генерал Јован Белимарковић са командом Шумадијског корпуса, а Врање је Српској војсци предао истакнути турски феудалац Рамиз-паша Хусејинпашић. Генерал Белимарковић је прихватио предају и том приликом је обећао врањским Турцима имовинску сигурност и личну слободу, што је унето у акту о предаји Врања. Међутим, забележено је да је дошло до пљачке како турских, тако и српских радњи. Генерал Белимарковић је краћим говором поздравио Врањанце, захвалио им се на помоћи преко устаничких одреда и честитао им ослобођење. После тога су се сви сакупили и отишли у [[Саборна црква у Врању|Саборну цркву]] на благодарење, где је [[протојереј]] И. Петровић поздравио ослободиоце Врања. Истог дана је Белимарковић одредио команданта вароши, коме су поверене оружане јединице, са циљем да се старају о безбедности свих грађана. Погинули ослободиоци Врања су сахрањени на врањском гробљу, док су рањени делимично задржани у врањској болници на лечењу, а делимично послати у лесковачку болницу.{{sfn|Вукановић|1978|p=34}}

Истог дана (31. јануара) је одред Радомира Путника кренуо је у потеру за османском војском која се повлачила према [[Бујановац|Бујановцу]] и [[Прешево|Прешеву]]. Одред је напао делове османске војске и изазвао панику међу турским избеглицама, које су се повлачили заједно са војском. Одбрамбене јединице османске војске на Пљачковици и Крстиловици су биле необавештене о паду Врања, тако да су оне наставиле борбу. Врховна команда је у помоћ српским јединицама код Крстиловице послала Крагујевачки батаљон и Посавски батаљон са задатком да нападну османске јединице на Крстиловици. Такође, из Врања је послат Космајски батаљон са два топа да нападну османске јединице на Пљачковици.{{sfn|Врховна команда|1878|p=130}}{{sfn|Милићевић|1844|p=299}}

Истовремено, док се у вароши славило ослобођење, са Пљачковице је сишла групица од 20 османских војника. У вароши је настала паника, јер су варошани мислили да се османска војска вратила и извршила контранапад. Српска војска је заробила [[вод]], а од њих је сазнала да Османлије на Пљачковици не знају да је главнина њихове војске напустила Врање. Српске јединице су затим позвале преостале османске јединице да се предају, што су оне учиниле крајем тог дана и спроведене у Врање.{{sfn|Вукановић|1978|p=36}}

Шумадијски корпус, са извесним деловима Добровољачког корпуса, [[1. фебруар]]а [[1878]]. године је отпочео офанзиву према османској војсци за ослобођење осталих делова јужне Србије. У тој ослободилачкој офанзиви, 1. фебруара је ослобођен Бујановац, а [[2. фебруар]]а Прешево, манастир [[Прохор Пчињски|Свети Прохор Пчињски]] и [[Трговиште (Трговиште)|Трговиште]] са селима Врањске Пчиње. У Врању се сместио штаб Шумадијског корпуса. Једренски мир је закључен 31. јануара 1878. чиме је окончан [[Руско-турски рат (1877—1878)|Руско-турски рат]]. Састављена је комисија од османских, [[Руска Империја|руских]] и српских представника и почела је да заседа од [[10. фебруар]]а, ради постављања демаркационе линије, а њен рад је био готов [[13. фебруар]]а.{{sfn|Врховна команда|1878|p=132}}{{sfn|Илић|1977|p=172—173}} Према османским изворима, српска војска је након уласка у град уништила [[Џамија|џамије]] које су биле у њему.<ref name="Stefanovic470">{{cite journal|last=Stefanović|first=Djordje|title=Seeing the Albanians through Serbian eyes: The Inventors of the Tradition of Intolerance and their Critics, 1804–1939|url=http://ehq.sagepub.com/content/35/3/465.short|journal=European History Quarterly|volume=35|issue=3|year=2005|pages=470|ref=harv}} "According to Ottoman sources, Serbian forces also destroyed mosques in Leskovac, Prokuplje, and Vranje."</ref>

[[Санстефански споразум|Санстефански мир]] је склопљен [[3. март]]а 1878. године чиме је Врање требало да постане део [[Кнежевина Бугарска|Кнежевине Бугарске]]. Српски грађани Врања су писали кнезу Милану Обреновићу са захтевом да Врање остане под српском влашћу ([[28. фебруар]]а).{{sfn|Вукановић|1978|p=42—43}} То су исто чинили и грађани [[Трн (град)|Трна]],{{sfn|Вукановић|1978|p=46—47}} [[Пирот]]а, и врањски Турци и Албанци ([[12. март]]а 1878).{{sfn|Вукановић|1978|p=45—46}} Врање је коначно дошло под српску власт после [[Берлински конгрес|Берлинског конгреса]].

== Губици ==
=== Српски губици ===

{| border="3" cellpadding="2" style="margin:auto; width:480px;"
|- style="background:skyBlue;"
!colspan="2"|'''<big>Српски губици у живој сили</big>'''
|-
! colspan="2" style="background:#bfbfbf; text-align:center;"|Регуларна војска{{sfn|Врховна команда|1878|p=123-126}}
|-
| Погинуло || 122 
|-
| Рањено || 229 
|-
| '''Укупно''' || '''351'''
|-
! colspan="2" style="background:#bfbfbf; text-align:center;"|Устаници и добровољци{{sfn|Стојанчевић|1969|p=98—100}}
|-
| Погинуло || 85
|-
| Рањено || 79
|-
| '''Укупно''' || '''164'''
|}

Од тога 70 рањеника су из данашње [[Србија|Републике Србије]], [[Босна и Херцеговина|Босне и Херцеговине]], [[Румунија|Румуније]]; 3 рањеника из данашње [[Република Македонија|Македоније]], 4 из [[Хрватска|Хрватске]] и 2 из [[Немачка|Немачке]].{{sfn|Стојанчевић|1969|p=98—100}} Настрадали српски војници су сахрањивани на више места, али их је највише сахрањено у Моштаници (махала Осатица).<ref name="danvranja2016">{{cite news|first=I|last=M|title=Počelo obeležavanje Dana Vranja|url=http://www.juznevesti.com/Drushtvo/Pocelo-obelezavanje-Dana-Vranja.sr.html|accessdate=2. 8. 2016|newspaper=[[Južne vesti]]|date=24. 1. 2016}}</ref>

=== Османски губици ===

{| border="3" cellpadding="2" style="margin:auto; width:480px; "
|- style="background:skyBlue;"
!colspan="2"|'''<big>Укупни османски губици</big>'''
|-
! colspan="2" style="background:#bfbfbf; text-align:center;"|Жива сила{{sfn|Врховна команда|1878|p=123-126}}
|-
| Погинуло || 630 војника и официра 
|-
| Рањено || 1.236 војника и официра 
|-
| Заробљено || 1.635 војника и официра
|- 
| '''УКУПНО''' || '''3.549''' војника и официра
|-
! colspan="2" style="background:#bfbfbf; text-align:center;"|Заробљено оружје и војна опрема{{sfn|Врховна команда|1878|p=123-126}}
|- 
| [[Пушка|Пушке]] || 2.725 пушака (од тога 2.537 ''мартинке'')
|-
| [[Револвер]]и|| 148
|-
| Фишеклије || 1.676 
|-
| [[Метак|Меци]]|| 27.689
|-
| Ратне трубе || 33
|-
| Сандуци за муницију || 31
|}

== Заоставштина ==
{{multiple image
 | width = 200
 | direction = vertical
 | footer = Сваког 31. јануара припадници 4. бригаде копнене војске Србије полажу венац на [[Чика Митке|споменик Ослободиоцима Врања.]]
 | image1 = Čika Mitke, Vranje.jpg
 | alt1 = 
 | caption1 = 
 | image2 = Dangradavranja.png
 | alt2 = 
 | caption2 = 
}}
Прва прослава ослобођења Врања од османске власти свечано је обележена тек две година касније, [[30. јануар]]а [[1880]]. године. У спомен томе, Врањанци су послали телеграм генералу Јовану Белимарковићу у коме су му се захвалили на извојеваној слободи. Дванаест година касније, [[1. мај]]а [[1890]]. године, доделили су му диплому врањских грађана, а у телеграму су му још једном изразили захвалност за „мудро командовање српском војском, које је југу Србије донело вековно очекивану слободу.“{{sfn|Вукановић|1978|p=58—59}}

Врањанци су почели да сакупљају донације за подизање споменика палим ослободиоцима, па се тако спомиње да је [[31. јануар]]а [[1900]]. године била организована забава са [[игранка|игранком]], а улазница је био добровољан прилог за подизање споменика. Сам Белимарковић је приложио 2.000 тадашњих [[Српски динар|динара]] за изградњу тог споменика.{{sfn|Вукановић|1978|p=62—63}} Споменик је коначно откривен [[1903]]. године и у народу је познат као [[Чика Митке]].

Данас у граду постоји неколико улица које носе име које је у вези са ослобођењем (Улица 31. јануара, Улица Генерал Белимарковића и Улица Краља Милана). Од [[2008]]. године градска управа у Врању је донела одлуку да се 31. јануар обележава као Дан Врања. Тог дана се организују бројне манифестације, уручују се награде из разних области и полаже се венац на споменик, код „Чика Миткета“.<ref>{{cite web|last=|first= |title = 31. јануар први пут се слави као Дан Врања|date=30. 1. 2009|work = [[Ok radio]]|url = http://www.okradio.rs/vesti/lokalne/31-januar-prvi-put-se-slavi-kao-dan-vranja_626.html|accessdate = [[25. jun]] [[2013]].}}</ref> Између осталог обележава се ски-куп „Ђулбарс и Каце” на Бесној кобили у оквиру Дана Врања, а такође и марш „Стазама ослободилаца Врања из 1878. године.”<ref name="danvranja2016"/>

== Види још ==
* [[Српско-турски ратови]]
* [[Ослобођење Ниша од Турака]]
* [[Санстефански споразум]]
* [[Берлински конгрес]]

== Референце ==
{{reflist|30em}}

== Литература ==
{{Литература|2}}
* {{Cite book | ref= harv|last1=Стојанчевић|first1=Владимир |last2=|first2=|title=Српски народ у Старој Србији у Великој источној кризи 1876 - 1878.|url=https://books.google.rs/books?id=44gyAAAAMAAJ&printsec=frontcover&hl=sr|year=1998|publisher=Београд: Службени лист СРЈ и Балканолошки институт САНУ|isbn=86-355-0390-2|pages=408}}
* {{Cite book | ref= harv|last1=Стојанчевић|first1=Владимир|last2=|first2=|title=Југоисточна Србија у XIX веку (1804 - 1878)|url=https://books.google.com/books?id=fxEtAAAACAAJ|year=1996|publisher=Ниш: Просвета|isbn=978-86-7455-273-5|pages=592}}
* {{Cite book | ref= harv|last1=Уредник: Стојанчевић|first1=Владимир|last2=|first2=|title=Други српско-турски рат 1876 - 1878. и ослобођење Југоисточне Србије: поводом 120. годишњице [Зборник радова]|url=https://searchworks.stanford.edu/view/4752318 |year=2001|publisher=Београд: САНУ|isbn=978-86-7025-312-4|pages=157}}
* {{Cite book | ref= harv|last1=Одговорни уредник: Милић|first1=Даница|last2=Редакциони одбор: Алексић, Љиљана; Милић, Даница и Стојанчевић, Владимир|first2=|title=Србија у завршној фази велике источне кризе 1877 - 1878 [Зборник радова] |url=https://www.knjizara.com/antikvarnica/Srbija-u-zavrsnoj-fazi-velike-istocne-krize-1877-1878-383671 |year=1980|publisher=Београд: Историјски институт и Просвета|isbn=|pages=508}}
* {{Cite book | ref= harv|last1=Опачић|first1=Др Петар|last2=Скоко|first2=Др Саво|title=Српско-турски ратови 1876 - 1878|url=https://books.google.rs/books?id=WMsqAAAAMAAJ&hl=sr&source=gbs_similarbooks|year=1981|publisher=Београд: Београдски издавачко-графички завод|isbn=|pages=339}}
* {{Cite book| ref=harv| last= Опачић, Петар; Скоко, Саво| first =| last2=Вукчевић, Славко и Ратковић-Костић, Славица| first2 =| title =Битке и бојеви у Српско-турском и Црногорско-турском рату 1876 - 1878. и Српско-бугарском рату 1885. [Знамените битке и бојеви српске и црногорске војске: од Царева Лаза 1712. до Добропољске битке 1918.], Књ. 2| url =https://pravoslavnarec.com/proizvod/znamenite-bitke-i-bojevi-srpske-i-crnogorske-vojske/|year=1998| publisher =Нови Сад: Православна реч; Београд: Војноиздавачки завод|isbn=86-335-0038-8|pages=622}}
* {{Cite book | ref= harv|last1=Ђорђевић|first1=Др Владан|last2=|first2=|title=Српско-турски рат: успомене и белешке из 1876, 1877. и 1878. године - На граници, Књ. 1|url=https://www.talijaizdavastvo.rs/korpa/istorija/240-dr-vladan-djordjevic-srpsko-turski-rat-i-ii.html|year=2021|publisher=Ниш: Талија издаваштво|isbn=978-86-81800-95-9|pages=599}}
* {{Cite book | ref= harv|last1=Ђорђевић|first1=Др Владан|last2=|first2=|title=Српско-турски рат: успомене и белешке из 1876, 1877. и 1878. године - Преко границе, Књ. 2|url=https://www.talijaizdavastvo.rs/korpa/istorija/240-dr-vladan-djordjevic-srpsko-turski-rat-i-ii.html|year=2021|publisher=Ниш: Талија издаваштво|isbn=978-86-81800-95-9|pages=441}}
* {{Cite book | ref= harv|last1=Бабац|first1=Душан М. |last2=|first2=|title=Српска војска у ратовима за независност 1876 - 1878|url=https://www.korisnaknjiga.com/srpska-vojska-u-ratovima-za-nezavisnost-1876-1878--naslov-43398|year=2011|publisher=Београд: Медија центар "Одбрана"|isbn=978-86-335-0325-9|pages=247}}
* {{cite book|ref= harv|last1=Milenković|first1=Sreten|last2=Dimić|first2=Milorad|title=125 godina Vojne bolnice u Nišu|date=2004|publisher=Proleter|location=Bečej|isbn=978-86-84819-01-9|pages=116}}
* {{Cite book |ref= harv|last1=Скоко|last2=Опачић| first1 = Саво | first2 = Петар | title = Војвода Степа Степановић у ратовима Србије 1876—1918 |year=1990| publisher = БИГЗ | location = Београд |isbn=978-86-13-00453-0 | edition =}}
* {{Cite book |ref= harv|last=Вукановић|first=Татомир|title=Врање; етничка историја и културна баштина врањског гравитационог подручја у доба ослобођења од Турака 1878|publisher=[[Раднички универзитет у Врању]]|location=[[Врање]] |year=1978|oclc= |doi= |id=}}
* {{Cite book |ref= harv|last=Врховна команда|first=|title=Рат Србије са Турском за ослобођење и независност 1877—1878|publisher=Врховна команда српске војске|location=[[Београд]] |year=1878|oclc= |doi= |id=}}
* {{Cite book |ref= harv|last=Илић|first=Никола П.|title=Ослобођење јужне Србије 1877—1878|publisher=Слобода|location=[[Београд]] |year=1977|oclc= |doi= |id=}}
* {{Cite book |ref= harv|last=Стојанчевић|first=Владимир|title=Народни покрет за ослобођење и локални устанци у нишком санџаку за време српско-турског рата 1877—1878. године|publisher=Лесковачки зборник књ. 9|location=[[Лесковац]] |year=1969|oclc= |doi= |id=}}
* {{Cite book |ref= harv|last=Поповић|first=Сретен Л.|title=Путовање по Новој Србији (1878. и 1880)|publisher=Српска књижевна задруга|location=[[Београд]] |year=1950|oclc= |doi= |id=}}
* {{Cite book |ref= harv|last=Милићевић|first=Милан Ђ|title=Краљевина Србија|publisher=Нови крајеви|location=[[Београд]] |year=1884|oclc= |doi= |id=}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Попов|first=Чедомир|authorlink=Чедомир Попов|chapter=Србија 1868—1878. године|title=Историја српског народа|url=https://books.google.com/books?id=Rr1BAAAAYAAJ|volume=књ. 5, св. 1|year=1981|location=Београд|publisher=Српска књижевна задруга|pages=303-421}}
{{Литература крај}}

{{Ратови и битке које су водили Срби}}
{{Нормативна контрола}}
{{Портал бар|Историја}}  
{{Сјајан чланак}}

[[Категорија:Историја Врања]]
[[Категорија:Српско-турски ратови (1876—1878)]]
[[Категорија:1878.]]