Папа Гргур IV — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
мНема описа измене
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Робот: додато {{Commonscat|Gregorius IV}}; козметичке измене
Ред 20: Ред 20:
'''Гргур IV''' (латински: Gregorius IV; око 795 - 25. јануар 844) је био 101. [[папа]] од октобра 827. године до своје смрти<ref>Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 1913.</ref>.
'''Гргур IV''' (латински: Gregorius IV; око 795 - 25. јануар 844) је био 101. [[папа]] од октобра 827. године до своје смрти<ref>Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 1913.</ref>.


==Рани живот==
== Рани живот ==
Гргур је био син римског патриција Јована<ref>Mann, pg. 190; DeCormenin, pg. 218</ref>. У црквену службу ступио је током понтификата папе [[Паскал I|Паскала I]]. Гргур је био кардинал Базилике Светог Марка у Риму<ref>Mann, pg. 189</ref>. Као и његов претходник, Гргур је изабран од стране племства. Једногласно је изабран као најдостојнији да преузме титулу епископа Рима. Упркос противљењу, Гргур је постављен за папу у Латеранској палати након одржаних избора октобра 827. године<ref>Hughes, Philip, History of the Church, Vol II (1948), pg. 183</ref>. Освећење је, међутим, одложено до 29. марта 828. године када је избор Гргура за папу потврђен од стране светоримског цара [[Луј II|Луја II]]. Ово одлагање је у складу са документом познатим као ''Constitutio romana'' кога је 817. године донео [[Лотар I]]<ref>Levillain, pg. 644</ref>. У складу са овим документом, католичка црква стављена је у подређени положај у односу на Каролиншко царство. Избор папе није могао бити пуноважан без присуства цара.
Гргур је био син римског патриција Јована<ref>Mann, pg. 190; DeCormenin, pg. 218</ref>. У црквену службу ступио је током понтификата папе [[Паскал I|Паскала I]]. Гргур је био кардинал Базилике Светог Марка у Риму<ref>Mann, pg. 189</ref>. Као и његов претходник, Гргур је изабран од стране племства. Једногласно је изабран као најдостојнији да преузме титулу епископа Рима. Упркос противљењу, Гргур је постављен за папу у Латеранској палати након одржаних избора октобра 827. године<ref>Hughes, Philip, History of the Church, Vol II (1948), pg. 183</ref>. Освећење је, међутим, одложено до 29. марта 828. године када је избор Гргура за папу потврђен од стране светоримског цара [[Луј II|Луја II]]. Ово одлагање је у складу са документом познатим као ''Constitutio romana'' кога је 817. године донео [[Лотар I]]<ref>Levillain, pg. 644</ref>. У складу са овим документом, католичка црква стављена је у подређени положај у односу на Каролиншко царство. Избор папе није могао бити пуноважан без присуства цара.


==Понтификат==
== Понтификат ==
[[Датотека:Gregory-IV Raban-Maur.jpg|250px|мини|лево|Гргур прима књигу од Рабана Маура]]
[[Датотека:Gregory-IV Raban-Maur.jpg|250px|мини|лево|Гргур прима књигу од Рабана Маура]]
===Грађански рат у Каролиншком царству===
=== Грађански рат у Каролиншком царству ===
Понтификат папе Гргура поклапа се са грађанским ратом у [[Каролиншко царство|Каролиншком царству]] између унука [[Карло Велики|Карла Великог]] (синова [[Лудвиг Побожни|Лудвига Побожног]]), Лотара I, [[Пипин I Аквитански|Пипина I Аквитанског]] и [[Лудвиг I Немачки|Лудвига I Немачког]]. Лудвигу се 823. године родио син [[Карло Ћелави]] коме је 829. године отац преписао територије Аламанију, Алзас, Рецију и део Бургундије<ref>Karl F. Morrison, "The Gold Medallions of Louis the Pious and Lothaire I and the Synod of Paris (825)" Speculum 36.4 (October 1961:592–599)</ref>. Ове територије биле су преписане старијем Лудвиговом сину Лотару. Тако је избио грађански рат. Гргур је критиковао Карла Ћелавог због те одлуке (829. године)<ref>Mann, pg. 194</ref>. Следеће године је Гргур наложио Лују I да своју жену Јудиту ослободи заточеништва у манастиру<ref>Mann, pgs. 195-196</ref>.
Понтификат папе Гргура поклапа се са грађанским ратом у [[Каролиншко царство|Каролиншком царству]] између унука [[Карло Велики|Карла Великог]] (синова [[Лудвиг Побожни|Лудвига Побожног]]), Лотара I, [[Пипин I Аквитански|Пипина I Аквитанског]] и [[Лудвиг I Немачки|Лудвига I Немачког]]. Лудвигу се 823. године родио син [[Карло Ћелави]] коме је 829. године отац преписао територије Аламанију, Алзас, Рецију и део Бургундије<ref>Karl F. Morrison, "The Gold Medallions of Louis the Pious and Lothaire I and the Synod of Paris (825)" Speculum 36.4 (October 1961:592–599)</ref>. Ове територије биле су преписане старијем Лудвиговом сину Лотару. Тако је избио грађански рат. Гргур је критиковао Карла Ћелавог због те одлуке (829. године)<ref>Mann, pg. 194</ref>. Следеће године је Гргур наложио Лују I да своју жену Јудиту ослободи заточеништва у манастиру<ref>Mann, pgs. 195-196</ref>.


Грађански рат поново се распламсао на Ускрс 833. године. Гргур је стао на страну Лотара тражечи од њега да се измири са оцем. Намеравао је да напусти Рим и лично се придружи Лотару надајући се да ће његово присуство довести до склапања мира<ref>Mann, pgs. 197-198</ref>. Неки франачки епископи побунили су се против папе и претили су његовим свргавањем<ref>Mann, pgs. 199-200; DeCormenin, pg. 219</ref>. Војске Луја и Лотара среле су се у близини [[Колмар|Колмара]] 24. јуна 833. године. Гргур је покушао да преговара, али му то није успело. Луја су напустиле његове присталице те је он приморан на безусловну предају<ref>Mann, pgs. 202-203</ref>. Лотар је проглашен за цара, док је Луј свргнут и понижен. Гргур се након ових догађаја вратио у Рим. Луј је повратио престо 834. године<ref>DeCormenin, pg. 220</ref>. Гргур је успео да га убеди да су његове намере биле часне и да је покушао да мирно реши сукоб између Лудвига Побожног и његових синова. Након овог неуспеха, Гргур се до краја свог понтификата посветио унутрашњим црквеним питањима<ref>Levillain, pg. 644; Mann, pgs. 204-205</ref>. Неколико пута је покушавао да измири Лудвигове синове све до 843. године када је [[Верденски споразум|Верденским споразумом]] постигнут трајан мир.
Грађански рат поново се распламсао на Ускрс 833. године. Гргур је стао на страну Лотара тражечи од њега да се измири са оцем. Намеравао је да напусти Рим и лично се придружи Лотару надајући се да ће његово присуство довести до склапања мира<ref>Mann, pgs. 197-198</ref>. Неки франачки епископи побунили су се против папе и претили су његовим свргавањем<ref>Mann, pgs. 199-200; DeCormenin, pg. 219</ref>. Војске Луја и Лотара среле су се у близини [[Колмар]]а 24. јуна 833. године. Гргур је покушао да преговара, али му то није успело. Луја су напустиле његове присталице те је он приморан на безусловну предају<ref>Mann, pgs. 202-203</ref>. Лотар је проглашен за цара, док је Луј свргнут и понижен. Гргур се након ових догађаја вратио у Рим. Луј је повратио престо 834. године<ref>DeCormenin, pg. 220</ref>. Гргур је успео да га убеди да су његове намере биле часне и да је покушао да мирно реши сукоб између Лудвига Побожног и његових синова. Након овог неуспеха, Гргур се до краја свог понтификата посветио унутрашњим црквеним питањима<ref>Levillain, pg. 644; Mann, pgs. 204-205</ref>. Неколико пута је покушавао да измири Лудвигове синове све до 843. године када је [[Верденски споразум|Верденским споразумом]] постигнут трајан мир.


===Грађевински подухвати и верска питања===
=== Грађевински подухвати и верска питања ===
Гргур је допринео архитектонском развоју Рима. Године 833 потпуно је обновио цркву Светог Марка у Риму украсивши зидове мозаицима у византијском стилу<ref>Mann, pgs. 189-190</ref>. Обновио је атријум базилике Светог Петра и пренео је у њу тело папе [[Гргур Велики|Гргура I Великог]]. Из римских катакомби пренео је у новоизграђене капеле тела [[Свети Севастијан|Светог Севастијана]], Тибуртија и Горгонија<ref>Goodson, Caroline, The Rome of Pope Paschal I (2010), pg. 278</ref>. Подигао је олтар у цркви Свете Марије у Трастеверу и основао је манастир у близини цркве<ref>Mann, pg. 218</ref>. Поправио је [[Трајанов аквадукт]] који је оштећен током понтификата папе [[Папа Лав III|Лава III]]<ref>Mann, pg. 217</ref>. Обновио је делове луке [[Остија|Остије]] оштећене приликом напада Сарацена и преименовао ју је у '''Грегориополис'''<ref>Mann, pg. 216; DeCormenin, pg. 219</ref>.
Гргур је допринео архитектонском развоју Рима. Године 833 потпуно је обновио цркву Светог Марка у Риму украсивши зидове мозаицима у византијском стилу<ref>Mann, pgs. 189-190</ref>. Обновио је атријум базилике Светог Петра и пренео је у њу тело папе [[Гргур Велики|Гргура I Великог]]. Из римских катакомби пренео је у новоизграђене капеле тела [[Свети Севастијан|Светог Севастијана]], Тибуртија и Горгонија<ref>Goodson, Caroline, The Rome of Pope Paschal I (2010), pg. 278</ref>. Подигао је олтар у цркви Свете Марије у Трастеверу и основао је манастир у близини цркве<ref>Mann, pg. 218</ref>. Поправио је [[Трајанов аквадукт]] који је оштећен током понтификата папе [[Папа Лав III|Лава III]]<ref>Mann, pg. 217</ref>. Обновио је делове луке [[Остија|Остије]] оштећене приликом напада Сарацена и преименовао ју је у '''Грегориополис'''<ref>Mann, pg. 216; DeCormenin, pg. 219</ref>.


Гргуров понтификат поклапа се са крајем [[Иконоборство|Иконоборства]] у [[Византијско царство|Византијском царству]]<ref>Mann, pgs. 212-213</ref>. Гргур је промовисао прославу празника [[Сви свети|Свих светих]] у оквиру Каролиншког царства<ref>Mann, pg. 230</ref>. Поставио је [[Ансгар|Ансгара]], "Апостола севера", на место хамбуршко-бременског архиепископа 832. године<ref>Mann, pgs. 219-220</ref>. Послао је 31. марта 837. године палијум архиепископу у [[Салцбург|Салцбургу]].
Гргуров понтификат поклапа се са крајем [[Иконоборство|Иконоборства]] у [[Византијско царство|Византијском царству]]<ref>Mann, pgs. 212-213</ref>. Гргур је промовисао прославу празника [[Сви свети|Свих светих]] у оквиру Каролиншког царства<ref>Mann, pg. 230</ref>. Поставио је [[Ансгар]]а, "Апостола севера", на место хамбуршко-бременског архиепископа 832. године<ref>Mann, pgs. 219-220</ref>. Послао је 31. марта 837. године палијум архиепископу у [[Салцбург]]у.


Гргур је умро 25. јануара 844. године<ref>Levillain, pg. 644</ref>. Сахрањен је у Базилици Светог Петра. Наследио га је [[папа Сергије II]].
Гргур је умро 25. јануара 844. године<ref>Levillain, pg. 644</ref>. Сахрањен је у Базилици Светог Петра. Наследио га је [[папа Сергије II]].
Ред 40: Ред 40:
{{reflist|30em}}
{{reflist|30em}}


==Литература==
== Литература ==
* Levillain, Philippe, ''The Papacy: Gaius-Proxies'', Routledge (2002)
* Levillain, Philippe, ''The Papacy: Gaius-Proxies'', Routledge (2002)
* Mann, Horace K., ''The Lives of the Popes in the Early Middle Ages, Vol. II: The Popes During the Carolingian Empire, 795-858'' (1906)
* Mann, Horace K., ''The Lives of the Popes in the Early Middle Ages, Vol. II: The Popes During the Carolingian Empire, 795-858'' (1906)
Ред 53: Ред 53:


{{DEFAULTSORT:Гргур IV}}
{{DEFAULTSORT:Гргур IV}}
{{Commonscat|Gregorius IV}}

[[Категорија:Рођени 795.]]
[[Категорија:Рођени 795.]]
[[Категорија:Умрли 844.]]
[[Категорија:Умрли 844.]]

Верзија на датум 5. октобар 2015. у 22:58

Папа Сергије II
Папа Сергије II
Лични подаци
Датум рођењаизмеђу 785. и 795.
Место рођењаРим, Папска држава
Датум смрти24. јануар 847.
Место смртиРим, Папска држава
Папа
Понтификатјануар 844. - 24. јануар 847.
ПретходникПапа Валентин
НаследникПапа Лав IV

Гргур IV (латински: Gregorius IV; око 795 - 25. јануар 844) је био 101. папа од октобра 827. године до своје смрти[1].

Рани живот

Гргур је био син римског патриција Јована[2]. У црквену службу ступио је током понтификата папе Паскала I. Гргур је био кардинал Базилике Светог Марка у Риму[3]. Као и његов претходник, Гргур је изабран од стране племства. Једногласно је изабран као најдостојнији да преузме титулу епископа Рима. Упркос противљењу, Гргур је постављен за папу у Латеранској палати након одржаних избора октобра 827. године[4]. Освећење је, међутим, одложено до 29. марта 828. године када је избор Гргура за папу потврђен од стране светоримског цара Луја II. Ово одлагање је у складу са документом познатим као Constitutio romana кога је 817. године донео Лотар I[5]. У складу са овим документом, католичка црква стављена је у подређени положај у односу на Каролиншко царство. Избор папе није могао бити пуноважан без присуства цара.

Понтификат

Гргур прима књигу од Рабана Маура

Грађански рат у Каролиншком царству

Понтификат папе Гргура поклапа се са грађанским ратом у Каролиншком царству између унука Карла Великог (синова Лудвига Побожног), Лотара I, Пипина I Аквитанског и Лудвига I Немачког. Лудвигу се 823. године родио син Карло Ћелави коме је 829. године отац преписао територије Аламанију, Алзас, Рецију и део Бургундије[6]. Ове територије биле су преписане старијем Лудвиговом сину Лотару. Тако је избио грађански рат. Гргур је критиковао Карла Ћелавог због те одлуке (829. године)[7]. Следеће године је Гргур наложио Лују I да своју жену Јудиту ослободи заточеништва у манастиру[8].

Грађански рат поново се распламсао на Ускрс 833. године. Гргур је стао на страну Лотара тражечи од њега да се измири са оцем. Намеравао је да напусти Рим и лично се придружи Лотару надајући се да ће његово присуство довести до склапања мира[9]. Неки франачки епископи побунили су се против папе и претили су његовим свргавањем[10]. Војске Луја и Лотара среле су се у близини Колмара 24. јуна 833. године. Гргур је покушао да преговара, али му то није успело. Луја су напустиле његове присталице те је он приморан на безусловну предају[11]. Лотар је проглашен за цара, док је Луј свргнут и понижен. Гргур се након ових догађаја вратио у Рим. Луј је повратио престо 834. године[12]. Гргур је успео да га убеди да су његове намере биле часне и да је покушао да мирно реши сукоб између Лудвига Побожног и његових синова. Након овог неуспеха, Гргур се до краја свог понтификата посветио унутрашњим црквеним питањима[13]. Неколико пута је покушавао да измири Лудвигове синове све до 843. године када је Верденским споразумом постигнут трајан мир.

Грађевински подухвати и верска питања

Гргур је допринео архитектонском развоју Рима. Године 833 потпуно је обновио цркву Светог Марка у Риму украсивши зидове мозаицима у византијском стилу[14]. Обновио је атријум базилике Светог Петра и пренео је у њу тело папе Гргура I Великог. Из римских катакомби пренео је у новоизграђене капеле тела Светог Севастијана, Тибуртија и Горгонија[15]. Подигао је олтар у цркви Свете Марије у Трастеверу и основао је манастир у близини цркве[16]. Поправио је Трајанов аквадукт који је оштећен током понтификата папе Лава III[17]. Обновио је делове луке Остије оштећене приликом напада Сарацена и преименовао ју је у Грегориополис[18].

Гргуров понтификат поклапа се са крајем Иконоборства у Византијском царству[19]. Гргур је промовисао прославу празника Свих светих у оквиру Каролиншког царства[20]. Поставио је Ансгара, "Апостола севера", на место хамбуршко-бременског архиепископа 832. године[21]. Послао је 31. марта 837. године палијум архиепископу у Салцбургу.

Гргур је умро 25. јануара 844. године[22]. Сахрањен је у Базилици Светог Петра. Наследио га је папа Сергије II.

Референце

  1. ^ Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 1913.
  2. ^ Mann, pg. 190; DeCormenin, pg. 218
  3. ^ Mann, pg. 189
  4. ^ Hughes, Philip, History of the Church, Vol II (1948), pg. 183
  5. ^ Levillain, pg. 644
  6. ^ Karl F. Morrison, "The Gold Medallions of Louis the Pious and Lothaire I and the Synod of Paris (825)" Speculum 36.4 (October 1961:592–599)
  7. ^ Mann, pg. 194
  8. ^ Mann, pgs. 195-196
  9. ^ Mann, pgs. 197-198
  10. ^ Mann, pgs. 199-200; DeCormenin, pg. 219
  11. ^ Mann, pgs. 202-203
  12. ^ DeCormenin, pg. 220
  13. ^ Levillain, pg. 644; Mann, pgs. 204-205
  14. ^ Mann, pgs. 189-190
  15. ^ Goodson, Caroline, The Rome of Pope Paschal I (2010), pg. 278
  16. ^ Mann, pg. 218
  17. ^ Mann, pg. 217
  18. ^ Mann, pg. 216; DeCormenin, pg. 219
  19. ^ Mann, pgs. 212-213
  20. ^ Mann, pg. 230
  21. ^ Mann, pgs. 219-220
  22. ^ Levillain, pg. 644

Литература

  • Levillain, Philippe, The Papacy: Gaius-Proxies, Routledge (2002)
  • Mann, Horace K., The Lives of the Popes in the Early Middle Ages, Vol. II: The Popes During the Carolingian Empire, 795-858 (1906)
  • DeCormenin, Louis Marie; Gihon, James L., A Complete History of the Popes of Rome, from Saint Peter, the First Bishop to Pius the Ninth (1857)


Папа
827-844


Папа Гргур IV на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Папа_Гргур_IV&oldid=11314196”