Папска држава

Не поистовећивати са Ватиканом.

Папска држава Stato della Chiesa
Застава Грб
Папска држава 1815. после Наполеонових ратова
Географија
Континент		Европа
Регија		Апенини
Престоница		Рим
Друштво
Службени језик		латински, италијански, окситански
Религија		Римокатоличка
Политика
Облик државе		Теократска апсолутистичка монархија
— Папа		Папа Стефан II (први)
		Папа Пије IX (последњи)
Историја
Постојање
— Оснивање		754.
— Укидање		1870.
Догађаји
— Оснивање		754.
— Независност од Светог римског царстава		1177.
— Крај Папске државе		20. септембар 1870.

Папска држава или Папске земље (итал. Stato della Chiesa) је име историјске италијанске државе која је постојала од 754. до 1870. Службени назив био је Patrimonium Sancti Petri. Град Ватикан је минијатурна држава наследник Папске државе.

Историја

Рана историја

Пипин Мали је средином 8. века освојио већи део северне Италије и поклонио простор бившег Равенског егзархата римокатоличком папи Стефану II. Овај историјски акт је познат као Пипинов поклон. Карло Велики је 781. кодификовао и одредио територије на којима Папа има суверенитет. Територија је обухватала Рим и околину, али и Равену, Пентаполис и Војводство Беневенто, Тоскану, Корзику, Ломбардију и још неке градове. Сарадња папства и Каролиншке династије је кулминирала 800. када је Папа Лав III крунисао Карла Великог за првог германског „Цара Римљана“ (Augustus Romanorum). Међутим, у прва три века постојања Папске државе, Папа није имао ефективну контролу над целом државом, нити је било јасно да ли је Папска држава независна у односу на Свето римско царство.

У 10. веку, цар Отон I је склопио уговор са Папом по којем је Папској држави потврђен суверенитет и независност. Ово питање је и даље остало предмет сукоба папства и царства, све до око 1300. када је независност Папе превагнула.

Од 1305. до 1378, Папе су становале у Авињону, у јужној Француској. Папска држава је тада само формално била под њиховом контролом. Град Авињон је био део Папске државе, и остао њен посед све до Француске револуције.

Папска држава на врхунцу моћи

Током Ренесансе, територија Папске државе се проширила, највише под Папама Александром VI и Јулијем II. Папе су постале једне од најважнијих италијанских световних владара, поред своје улоге у Цркви. У пракси, већином папских поседа су владали месни принчеви. Тек у 16. веку су Папе успоставиле потпуну контролу над својим територијама.

На врхунцу територијалне експанзије, у 18. веку, Папска држава је обухватала већину централне Италије: Лациј, Умбрију, Марку, Равену, Ферару, Болоњу и делове Ромање. Такође је укључивала енклаве у јужној Италији и околину Авињона у Француској.

Доба револуција

У периодима 1796—1800. и 1808—1814, француска револуционарна армија је претворила Папске поседе у Римску републику, а касније у део Француске.

Италијански национални револуционари су 1849. прогласили Римску републику, док је Папа Пије IX побегао из Рима. Француске трупе Луј Наполеона Бонапарте и Аустрије су поразиле револуционаре и вратиле Папу на власт.

Уједињење Италије — крај Папске државе

Године 1860, држава ујединитељ Италије — Сардинија, припојила је Болоњу, Ферару, Умбрију, Марку и Беневенто Италији. Ове територије су биле приближно две трећине Папске државе. Под папском контролом је остао регион Лациј у околини Рима. Тако је покренуто Римско питање, т. ј. питање суверенитета над градом Римом.

Папски суверенитет у Риму је штитио француски гарнизон. Овај гарнизон се повукао јула 1870. због избијања Француско-пруског рата. У септембру, Италија је објавила рат Папској држави и освојила Рим 20. септембра. Папа Пије IX се повукао из своје уобичајене резиденције Палате Квиринале у Ватикан и прогласио се заробљеником.

Касније, 1929, Папа Пије XI формално се одрекао поседа Папске државе и потписао Латерански споразум са Италијом, којим је формирана држава Град Ватикан. Ова држава је суверена територија Свете Столице, која је сама по себи субјект међународног права.

Литература

•  Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Херберман, Чарлс, ур. (1913). „States of the Church”. Католичка енциклопедија. Њујорк: Роберт Еплтон. 
• Chambers, D. S. (29. 9. 2006). Popes, Cardinals and War: The Military Church in Renaissance and Early Modern Europe. Bloomsbury Academic. ISBN 1-84511-178-8. CS1 одржавање: Формат датума (веза). [sic]
• De Cesare, Raffaele (1909). The Last Days of Papal Rome. London: Archibald Constable & Co. 
• De Grand, Alexander J. (2004). Fascist Italy and Nazi Germany: The "fascist" Style of Rule. Psychology Press. ISBN 978-0415336314. 
• Domenico, Roy Palmer (2002). The Regions of Italy: A Reference Guide to History and Culture. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0313307331. 
• Elm, Kaspar; Mixson, James D. (2015). Religious Life between Jerusalem, the Desert, and the World: Selected Essays by Kaspar Elm. BRILL. ISBN 978-9004307780. 
• Fischer, Conan (2011). Europe between Democracy and Dictatorship: 1900 - 1945. John Wiley & Sons. ISBN 978-1444351453. 
• Gross, Hanns (2004). Rome in the Age of Enlightenment: The Post-Tridentine Syndrome and the Ancien Régime. Cambridge, England: Cambridge University Press. ISBN 978-0521893787. 
• Hanlon, Gregory (2008). The Twilight Of A Military Tradition: Italian Aristocrats And European Conflicts, 1560-1800. Routledge. ISBN 978-1135361433. 
• Hanson, Paul R. (2015). Historical Dictionary of the French Revolution (2nd изд.). Rowman & Littlefield. стр. 252. ISBN 978-0810878921. „Comtat Venaissin and Avignon were annexed by France.” 
• Kleinhenz, Christopher (2004). Medieval Italy: An Encyclopedia. Routledge. ISBN 978-1135948801. 
• Levillain, Philippe (2002). The Papacy: Gaius-Proxies. Psychology Press. ISBN 978-0415922302. 
• Luther, Martin (1521). Passional Christi und Antichristi. Reprinted in W.H.T. Dau. At the Tribunal of Caesar: Leaves from the Story of Luther's Life. 1921. . St. Louis: Concordia. (Google Books)
• Menache, Sophia (2003). Clement V. Cambridge, England: Cambridge University Press. стр. 142. ISBN 978-0521521987. 
• Roessler, Shirley Elson; Miklos, Reny (2003). Europe 1715-1919: From Enlightenment to World War. Rowman & Littlefield Publishers. ISBN 978-0742568792. 
• Ruggiero, Guido (2014). The Renaissance in Italy: A Social and Cultural History of the Rinascimento. Cambridge, England: Cambridge University Press. ISBN 978-1316123270. 
• Spielvogel, Jackson J. (2013). Western Civilization: A Brief History (8th изд.). Cengage Learning. ISBN 978-1133606765. 
• Treadgold, Warren T. (1997). A History of the Byzantine State and Society. Stanford University Press. ISBN 978-0804726306. 
• Tucker, Spencer C. (2009). A Global Chronology of Conflict: From the Ancient World to the Modern Middle East [6 volumes]. ABC-CLIO. ISBN 978-1851096725. 
• Waley, Daniel Philip (1966). Rearder, Harry, ур. „A Short History of Italy: From Classical Times to Present Day”. University Press. „1332 John XXII vicars.” 
• Watanabe, Morimichi (2013). Izbicki, Thomas M.; Christianson, Gerald, ур. Nicholas of Cusa – A Companion to his Life and his Times. Ashgate Publishing. ISBN 978-1409482-536. 
• Adiele, Pius Onyemechi (2017). The Popes, the Catholic Church and the Transatlantic Enslavement of Black Africans 1418-1839. Georg Olms Verlag. .
• Aradi, Zsolt. (1955). The Popes The History Of How They Are Chosen Elected And Crowned. Farrar, Straus And Cudahy. 

Bauer, Stefan (19. 12. 2019). The Invention of Papal History: Onofrio Panvinio between Renaissance and Catholic Reform. Oxford University Press. ISBN 9780198807001. CS1 одржавање: Формат датума (веза)

• Buttler, Scott; Dahlgren, Norman; Hess, David (1997). Jesus, Peter & the Keys: A Scriptural Handbook on the Papacy. Santa Barbara: Queenship. ISBN 978-1-882972-54-8. 
• Chadwick, Owen (1981). The Popes and European revolution. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-826919-9. . covers 1789 to 1815
• Chadwick, Owen (1998). A history of the popes, 1830-1914. Oxford University Press. , scholarly. A history of the popes, 1830-1914. 1998. ISBN 978-0-19-826922-9. 
• Collins, Roger (2009). Keepers of the Keys: A History of the Papacy. Basic Books. ISBN 978-0-465-01195-7. 
• Coppa, Frank J (2014). The Papacy in the Modern World: A Political History.  online review
• Coppa, Frank J. ed. The great popes through history: an encyclopedia (2 vol, 2002) The great popes through history : An encyclopedia. 2002. 
• Duffy, Eamon (2006). Saints & Sinners (3 изд.). New Haven Ct: Yale Nota Bene/Yale University Press. ISBN 978-0-300-11597-0. 
• Fletcher, Stella (2017). The Popes and Britain: a history of rule, rupture and reconciliation. Bloomsbury Publishing. .
• Lascelles, Christopher (2017). Pontifex Maximus: A Short History of the Popes. Crux Publishing Ltd. .
• Mcbrien, Richard (1997). Lives of the Popes: The Pontiffs from St. Peter to John Paul II. San Francisco: Harper SanFrancisco. ISBN 978-0-06-065304-0. 
• McCabe, Joseph (1939). A History of the Popes. London.: Watts & Co. 
• Maxwell-Stuart, P. (1997). Chronicle of the Popes: The Reign-by-Reign Record of the Papacy over 2000 Years. London: Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-01798-2. 
• Norwich, John Julius (2011). Absolute Monarchs: A History of the Papacy. Random House NY. ISBN 978-1-4000-6715-2. , popular history
• O’Malley, S.J., John W. The Jesuits and the Popes: A Historical Sketch of Their Relationship (2016)
• Pennington, Arthur Robert (1882). Epochs of the Papacy: From Its Rise to the Death of Pope Pius IX. in 1878. G. Bell and Sons. 
• Rendina, Claudio (2002). The Popes: Histories and Secrets. Washington: Seven Locks Press. ISBN 978-1-931643-13-9. 
• Schatz, Klaus (1996). Papal Primacy from its Origins to the Present. Collegeville, MN. .
• Schimmelpfennig, Bernhard (1992). The Papacy. New York. 
• Toropov, Brandon (2002). The Complete Idiot's Guide to the Popes and the Papacy. Indianapolis: Alpha Books. ISBN 978-0-02-864290-1. , popular history
• Vaughan, Herbert (2018). The Medici Popes. Jovian Press. .
• Barraclough, Geoffrey (1979). The Medieval Papacy. New York: Norton. ISBN 978-0-393-95100-4. 
• Dunn, Geoffrey D., ed. The bishop of Rome in late antiquity (Routledge, 2016), scholarly essays.
• Housely, Norman (1986). The Avignon Papacy and the Crusades. Oxford University Press. .
• Larson, Atria, and Keith Sisson, eds (2016). A Companion to the Medieval Papacy: Growth of an Ideology and Institution. Brill. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза) online
• Moorhead, John (2015). The Popes and the Church of Rome in Late Antiquity. Routledge. 
• Noble, Thomas F.X. “The Papacy in the Eighth and Ninth Centuries.” New Cambridge Medieval History, v. 2: c. 700-c.900, ed. Rosamund McKiterrick (Cambridge University Press, 1995).
• Robinson, Ian Stuart (1990). The Papacy, 1073-1198: Continuity and Innovation. Cambridge. .
• Richards, Jeffrey (1979). Popes and the Papacy in the Early Middle Ages, 476-752. London. .
• Setton, Kenneth M. The Papacy and the Levant, 1204-1571 (4 vols. Philadelphia, 1976-1984)
• Sotinel, Claire. “Emperors and Popes in the Sixth Century.” in. The Cambridge Companion to the Age of Justinian, ed. Michael Maas. Cambridge University Press. 2005. .
• Sullivan, Francis (2001). From Apostles to Bishops: The Development of the Episcopacy in the Early Church. New York: Newman Press. ISBN 978-0-8091-0534-2. 
• Ullmann, Walter (1960). A short history of the papacy in the Middle Ages. 

Спољашње везе

• Papal States Coinage
• WHKMLA Historical atlas: here the page offering numerous links to maps of/containing Italy