Папа Гргур IV — разлика између измена
м Разне исправке |
|||
Ред 44: | Ред 44: | ||
* {{Cite book |ref= harv|last=Hughes|first=Philip|title=History of the Church|volume=II|year=1948|id=|pages=183}} |
* {{Cite book |ref= harv|last=Hughes|first=Philip|title=History of the Church|volume=II|year=1948|id=|pages=183}} |
||
* Levillain, Philippe, ''The Papacy: Gaius-Proxies'', Routledge (2002) |
* Levillain, Philippe, ''The Papacy: Gaius-Proxies'', Routledge (2002) |
||
* {{cite book|last=Mann|first=Horace K.|title=The Lives of the Popes in the Early Middle Ages, Vol. II: The Popes During the Carolingian Empire, 795-858|year=1906}} |
* {{cite book|ref= harv|last=Mann|first=Horace K.|title=The Lives of the Popes in the Early Middle Ages, Vol. II: The Popes During the Carolingian Empire, 795-858|year=1906}} |
||
* DeCormenin, Louis Marie; Gihon, James L., ''A Complete History of the Popes of Rome, from Saint Peter, the First Bishop to Pius the Ninth'' (1857) |
* DeCormenin, Louis Marie; Gihon, James L., ''A Complete History of the Popes of Rome, from Saint Peter, the First Bishop to Pius the Ninth'' (1857) |
||
Верзија на датум 24. октобар 2015. у 10:47
Гргур IV | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | између 785. и 795. |
Место рођења | Рим, Папска држава |
Датум смрти | 24. јануар 847. |
Место смрти | Рим, Папска држава |
Папа | |
Понтификат | јануар 844. - 24. јануар 847. |
Претходник | Валентин |
Наследник | Сергије II |
Гргур IV (латински: Gregorius IV; око 795 - 25. јануар 844) је био 101. папа од октобра 827. године до своје смрти[1].
Рани живот
Гргур је био син римског патриција Јована[2][3]. У црквену службу ступио је током понтификата папе Паскала I. Гргур је био кардинал Базилике Светог Марка у Риму[4]. Као и његов претходник, Гргур је изабран од стране племства. Једногласно је изабран као најдостојнији да преузме титулу епископа Рима. Упркос противљењу, Гргур је постављен за папу у Латеранској палати након одржаних избора октобра 827. године[5]. Освећење је, међутим, одложено до 29. марта 828. године када је избор Гргура за папу потврђен од стране светоримског цара Луја II. Ово одлагање је у складу са документом познатим као Constitutio romana кога је 817. године донео Лотар I[6]. У складу са овим документом, католичка црква стављена је у подређени положај у односу на Каролиншко царство. Избор папе није могао бити пуноважан без присуства цара.
Понтификат
Грађански рат у Каролиншком царству
Понтификат папе Гргура поклапа се са грађанским ратом у Каролиншком царству између унука Карла Великог (синова Лудвига Побожног), Лотара I, Пипина I Аквитанског и Лудвига I Немачког. Лудвигу се 823. године родио син Карло Ћелави коме је 829. године отац преписао територије Аламанију, Алзас, Рецију и део Бургундије[7]. Ове територије биле су преписане старијем Лудвиговом сину Лотару. Тако је избио грађански рат. Гргур је критиковао Карла Ћелавог због те одлуке (829. године)[8]. Следеће године је Гргур наложио Лују I да своју жену Јудиту ослободи заточеништва у манастиру[9].
Грађански рат поново се распламсао на Ускрс 833. године. Гргур је стао на страну Лотара тражечи од њега да се измири са оцем. Намеравао је да напусти Рим и лично се придружи Лотару надајући се да ће његово присуство довести до склапања мира[10]. Неки франачки епископи побунили су се против папе и претили су његовим свргавањем[11]. Војске Луја и Лотара среле су се у близини Колмара 24. јуна 833. године. Гргур је покушао да преговара, али му то није успело. Луја су напустиле његове присталице те је он приморан на безусловну предају[12]. Лотар је проглашен за цара, док је Луј свргнут и понижен. Гргур се након ових догађаја вратио у Рим. Луј је повратио престо 834. године[13]. Гргур је успео да га убеди да су његове намере биле часне и да је покушао да мирно реши сукоб између Лудвига Побожног и његових синова. Након овог неуспеха, Гргур се до краја свог понтификата посветио унутрашњим црквеним питањима[14]. Неколико пута је покушавао да измири Лудвигове синове све до 843. године када је Верденским споразумом постигнут трајан мир.
Грађевински подухвати и верска питања
Гргур је допринео архитектонском развоју Рима. Године 833 потпуно је обновио цркву Светог Марка у Риму украсивши зидове мозаицима у византијском стилу[15]. Обновио је атријум базилике Светог Петра и пренео је у њу тело папе Гргура I Великог. Из римских катакомби пренео је у новоизграђене капеле тела Светог Севастијана, Тибуртија и Горгонија[16]. Подигао је олтар у цркви Свете Марије у Трастеверу и основао је манастир у близини цркве[17]. Поправио је Трајанов аквадукт који је оштећен током понтификата папе Лава III[18]. Обновио је делове луке Остије оштећене приликом напада Сарацена и преименовао ју је у Грегориополис[19].
Гргуров понтификат поклапа се са крајем Иконоборства у Византијском царству[20]. Гргур је промовисао прославу празника Свих светих у оквиру Каролиншког царства[21]. Поставио је Ансгара, "Апостола севера", на место хамбуршко-бременског архиепископа 832. године[22]. Послао је 31. марта 837. године палијум архиепископу у Салцбургу.
Гргур је умро 25. јануара 844. године[23]. Сахрањен је у Базилици Светог Петра. Наследио га је папа Сергије II.
Референце
- ^ Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 1913.
- ^ Mann 1906, стр. 190.
- ^ DeCormenin 1857, стр. 218.
- ^ Mann 1906, стр. 189.
- ^ Hughes 1948, стр. 183.
- ^ Levillain, стр. 644
- ^ Karl F. Morrison, "The Gold Medallions of Louis the Pious and Lothaire I and the Synod of Paris (825)" Speculum 36.4 (October 1961:592–599)
- ^ Mann 1906, стр. 194.
- ^ Mann 1906, стр. 195–196
- ^ Mann 1906, стр. 197–198
- ^ Mann. pp. 199-200; DeCormenin. pp. 219.
- ^ Mann 1906, стр. 202–203
- ^ DeCormenin, стр. 220
- ^ Levillain. pp. 644; Mann. pp. 204-205
- ^ Mann 1906, стр. 189–190
- ^ Goodson 2010, стр. 278.
- ^ Mann 1906, стр. 218.
- ^ Mann 1906, стр. 217.
- ^ Mann. pp. 216; DeCormenin. pp. 219.
- ^ Mann 1906, стр. 212–213
- ^ Mann 1906, стр. 230.
- ^ Mann 1906, стр. 219–220
- ^ Levillain, стр. 644
Литература
- Goodson (2010). The Rome of Pope Paschal I. стр. 278. Непознати параметар
|fiirst=
игнорисан (помоћ) - Hughes, Philip (1948). History of the Church. II. стр. 183.
- Levillain, Philippe, The Papacy: Gaius-Proxies, Routledge (2002)
- Mann, Horace K. (1906). The Lives of the Popes in the Early Middle Ages, Vol. II: The Popes During the Carolingian Empire, 795-858.
- DeCormenin, Louis Marie; Gihon, James L., A Complete History of the Popes of Rome, from Saint Peter, the First Bishop to Pius the Ninth (1857)