Епитет — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
м r2.7.1) (Робот додаје: csb:Epitet
м r2.7.1) (Робот додаје: nn:Epitet, sl:Ukrasni pridevek
Ред 57: Ред 57:
[[nl:Epitheton]]
[[nl:Epitheton]]
[[no:Epitet]]
[[no:Epitet]]
[[nn:Epitet]]
[[pl:Epitet]]
[[pl:Epitet]]
[[pt:Epíteto]]
[[pt:Epíteto]]
Ред 62: Ред 63:
[[ru:Эпитет]]
[[ru:Эпитет]]
[[sk:Epiteton]]
[[sk:Epiteton]]
[[sl:Ukrasni pridevek]]
[[fi:Epiteetti]]
[[fi:Epiteetti]]
[[sv:Epitet]]
[[sv:Epitet]]

Верзија на датум 14. фебруар 2012. у 15:59

Епитет (из грчког језика ἐπίθετονепитетон, неутрално од ἐπίθετοςepithetos, "атрибуирано, додато"[1]) је реч (најчешће придев) која стоји уз именицу и ближе је одређује, означавајући неку њену особину.

Атрибути

У граматичком погледу то су атрибути. Примери: сиромашан човек, љубазна особа, лепа девојка, оловни облаци. Овај последњи епитет "оловни" прелази у једну другу фигуру - метафору, јер, у ствари, представља скраћено поређење: Облаци су тешки као олово = оловни облаци.

Именице

Не тако ретко епитет може бити и именица, која је, уствари, поименичени придев. Примери: лепота девојка (лепа девојка), ђул (ружа) башта, спомен чесма, див човек итд. Под утицајем енглеског језика данас је оваквих епитета све више: интернет кафе, плазма телевизор, колор телевизор, контакт програм, бисер огрлица (уместо исправног бисерна огрлица) итд.

Прилози уз глаголе

Поред придева и именица епитети су и прилози уз глаголе. Примери: стидљиво питати, громогласно причати, тихо беседити, силно запињати итд.

Стални епитети

Овим појмом означавамо епитете у народној књижевности, јер се увек понављају чак и онда кад очито не означавају праву особину. Тако, рецимо: љуба је вјерна и онда кад се из стихова види да је неверна, грло је бијело и код црног Арапина, његове су русе (плаве) косе; бритка сабља, тешка топузина, копље убојито итд.

А кад чула Анђелија млада,
Боље скаче на ноге лагане
И пошета мало наприједа,
Полу бритке узимала ћорде,
Увија је свиленим јаглуком,
Да бијеле не нагрди руке,
Па ево је к два добра јунака.
Увија се около јунака,
Не удара да од Бога нађе!
Не удара силна Благајлију,
Него бана, свога господара,
Удари га по десну рамену,
Нагрди му у рамену руку.
А завиче Страхинићу бане:
„Анђе моја, да од Бога нађеш

Литература