Пређи на садржај

Привремени васкуларни приступ за хемодијализу

С Википедије, слободне енциклопедије
Привремени васкуларни приступ за хемодијализу (интервентна хирургија)
Централни ендовенски катетер

Привремени васкуларни приступ за хемодијализу једна је од метода у нефрологији која се најчешће употребљава код болесника који имају акутну бубрежну иснсуфицијенцију, и за које је предвиђено трајање хемодијализе до шест месеци.[1][2][3][4]

Код болесника код којих је дијагностички доказано постојање терминалне фазе бубрежне болести, (акутна или хронична инсуфицијенција бубрега), најважније је обезбедити приступ крвотоку како би се несметано могли спроводити поступци хемодијализе.[5] Методе приступа крвотоку деле се на привремене и трајне.[6] Приступ крвотоку служи за пречишћавање крви болесника уз помоћ негативног притиска и крвне пумпе. Крв пролази кроз одговарајући дијализатор, уклањају се штетни продукти метаболизма и вишак течности, а затим се пречишћена крв враћа у крвоток болесника. У току поступка хемодијализе проток крви треба да износи између 300—400 ml/min. На описани начин обезбеђује се квалитетно снабдевање болесника дијализатом, а свако одступање има негативне последице за болесника на дијализи.

Начин извођења

[уреди | уреди извор]
Пласман катетера за дијализу у подкључну вену

Код ове методе болеснику се имплантирају нетунелирани централни ендовенски катетери, који се постављају у велике вене (нпр југуларну - v. jugularis interna, подкључну - v. subclavia, бутну - v. femoralis). Катетер пласира лекар, уз асистенцију медицинске сестре/техничара у асептичним условима, уз обавезну примену локалне анестезије. Катетер се уводи у крвни суд уз непрестану ултразвучну контролу како би се избегла пункција припадајуће артерије и како би се избегле нежељене компликације.[7]

Катетери могу бити једнолуминални, ређе дволуминални, различитих дужина (најчешће од 15—24 cm ), осим код деце, када је њихова дужина нешто краћа. Након имплантације катетера, „златни стандард” налаже да се обавезно обави контролна рендгенски снимак грудног коша како би се видела позиција врха катетера.

Понекад се централни венски катетер као привремена метода примењује код болесника који болују од терминалне фазе бубрежне инсуфицијенције, а изузетно код афункционалности неког другог трајног васкуларног приступа.[8]

Врсте

[уреди | уреди извор]

Привремени приступ

[уреди | уреди извор]

Централни венски катетери који се користе за привремени приступ обично се користе мање од 21 дана. Ове врсте катетера су обично мање величине, постављене директно у вену и имају два или три лумена. Трећи лумен је користан за давање течности, антибиотика, лекова или контраста без потребе за проналажењем других места за интравенски приступ. Овај тип катетера је користан за брзо покретање венског приступа за пацијенте са акутном бубрежном инсуфицијенцијом ради дијализе пре него што се убаци трајни катетер за дуготрајан приступ.[9]

Стални приступ

[уреди | уреди извор]

Лумени овог типа катетера су већи, имају манжетну која се пласира испод коже даље од места венске инсерције са само два лумена. Смер катетера испод коже помаже у спречавању уноса инфекције у крвоток, као што се дешава код привремених катетера.[9]

Компликације

[уреди | уреди извор]

Неки уобичајени кварови катетера за дијализу укључују згрушавање, инфекцију и савијање. Једна од најчешћих грешака уметања катетера за тунелску хемодијализу је неуспех да се лоцира артеријски екстремитет катетера медијално и венски уд бочно. Ово се мора урадити, јер већина катетера има меморију у пластици, што ће довести до тога да катетер покуша да поврати свој природни прави облик.

Ако је артеријски суд постављен бочно, то ће довести до тога да артеријски улаз лебди уз зид вене, или чак уз ивицу улаза у преткомору. Ово има исти ефекат као црево усисивача којим се усисава завеса. Ово доводи до лошег протока крви и може натерати особље на дијализи да обрне проток, користећи венски екстремитет катетера као артеријски. Ово ће довести до неефикасније дијализе, јер ће доћи до мешања крви из катетера (чишћење исте крви, поново).

Катетер за дијализу мора имати инфузију од 30цц или више да би линија била отворена. Интравенску течности од 30 мл на сат треба применити ако се користе за инфузију.

Фистуле против катетера

[уреди | уреди извор]

Хируршки створене артериовенске фистуле су пожељније у односу на катетере код пацијената са хроничном бубрежном инсуфицијенцијом,[10] јер је ризик од инфекција (нпр ендокардитис, бактеремија), хоспитализације и смрти мањи.[3][4]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Weijmer MA, ter Wee PM. Temporary Vascular Access for Hemodialysis reatment. In: Ronco C, Levin NW (eds). Hemodialysis Vascular Access and Peritoneal Dialysis Access. Contrib Nephrol. Basel, Karger. 142  94–111.
  2. ^ Huijbregts, H. J.; Blankestijn, P. J. (2006). „Dialysis access--guidelines for current practice”. European Journal of Vascular and Endovascular Surgery : The Official Journal of the European Society for Vascular Surgery. 31 (3): 284—287. PMID 16500586. S2CID 34907432. doi:10.1016/j.ejvs.2005.12.004. 
  3. ^ а б McGill, R. L.; Marcus, R. J.; Healy, D. A.; Brouwer, D. J.; Smith, B. C.; Sandroni, S. E. (2005). „AV fistula rates: Changing the culture of vascular access”. The Journal of Vascular Access. 6 (1): 13—17. PMID 16552677. S2CID 38406016. doi:10.1177/112972980500600104. 
  4. ^ а б Allon M, Daugirdas J, Depner TA, Greene T, Ornt D, Schwab SJ (март 2006). „Effect of change in vascular access on patient mortality in hemodialysis patients”. Am J Kidney Dis. 47 (3): 469—77. 
  5. ^ Ortega T, Ortega F, Diaz-Corte C, Rebollo P, Ma Baltar J, Alvarez-Grande J (2005). „The timely construction of arteriovenous fistula: a key to reducing morbidity and mortality and to improving cost management”. Nephrol Dial Transplant. 20: 598—603. .
  6. ^ NKF-K/DOQUI Clinical Practice Qudelines for Vascular Access: Update 2000. Am J Kidney Dis. 37: 137—81. 2001.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  7. ^ Ash SR. (2001). „The evolution and function of central venous catethers for dialysis”. Semin Dial. 14 (6): 416—24. PMID 11851926. doi:10.1046/j.1525-139x.2001.00105.x. .
  8. ^ Mickley, V. (2002). „Central venous catheters: Many questions, few answers.”. Nephrol Dial Transplant. 17: 1368—73. 
  9. ^ а б Bream, Peter (2016-03-22). „Update on Insertion and Complications of Central Venous Catheters for Hemodialysis”. Seminars in Interventional Radiology (на језику: енглески). 33 (01): 031—038. ISSN 0739-9529. doi:10.1055/s-0036-1572547. 
  10. ^ Huijbregts, H.J.T.A.M.; Blankestijn, P.J. (2006). „Dialysis Access—Guidelines for Current Practice”. European Journal of Vascular and Endovascular Surgery (на језику: енглески). 31 (3): 284—287. doi:10.1016/j.ejvs.2005.12.004. 

Литертура

[уреди | уреди извор]
  • Weijmer MA, ter Wee PM. Temporary Vascular Access for Hemodialysis reatment. In: Ronco C, Levin NW (eds). Hemodialysis Vascular Access and Peritoneal Dialysis Access. Contrib Nephrol. Basel, Karger. 142  94–111

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Привремени_васкуларни_приступ_за_хемодијализу&oldid=28356084”