Татарска пустиња
| Татарска пустиња | |
|---|---|
 Корице књиге Татарска пустиња из 1972. | |
| Настанак и садржај | |
| Ориг. наслов | Il deserto dei Tartari |
| Аутор | Дино Буцати |
| Земља |  Италија |
| Језик | италијански |
| Тип медија | роман |
| Превод | |
| Преводилац | Сања Љибисављевић, Ив Панафје, Весна Ињац |
| Датум издавања | 1940. |
Татарска пустиња (итал. Il deserto dei Tartari) роман је италијанског писца Дина Буцатија (итал. Dino Buzzati), романописца, приповедача и новинара. Роман је написан 1940. године. Сматра се његовим најзначајнијим делом.[1]
О делу[уреди | уреди извор]
Ђовани Дрого, млади официр, распоређен је на дужност у тврђаву Бастијани. То негостољубиво здање налази се на рубу пустиње где се препричавају легенде о најезди Татара. Дрого је дан одласка замишљао као почетак свог правог живота. У тврђави Бастијани дани пролазе брзо у обављању строгих војничких дужности и не одступајући ни од каквих војничких правила.[2]
Право значење романа[уреди | уреди извор]
Роман добија своје право значење тек кад се интерпретира као промишљање о смислу живота и људске историје. Јунаци романа се грчевито држе неког замишљеног догађаја који ће преокренути ток историје тврђаве и њиховог монотоног живота. Људска егзистенција се своди на калеидоскоп спољашњих лепих, али празних појава.[2]
Стил приповедања[уреди | уреди извор]
Татарска пустиња је најпознатији Буцатијев роман, топло испричана историја о људском животу, судбини, као и нади која никад не престаје да тиња у дубини душе главног лика.[3] Роман је прожет посебним излетима у фантазију, бизарностима, а у неким случајевима и црним хумором. Стил је апстрактно-магијско-алегоричан.[1]
Ликови[уреди | уреди извор]
- Ђовани Дрого
- Капетан Ортиз
- Поручник Ангустина
- Лекар Фердинандо Ровина
- Кројач Просдоцимо
- Марија, сестра пријатеља Франческа Весковија
- Ликови из војске у тврђави Бастиани
Татарска пустиња као филм[уреди | уреди извор]
Роман је стекао додатну популарност јер је 1976. снимљен истоимени филм који је режирао Валерио Зурлини.[4]
Цитати из романа[уреди | уреди извор]
| „ | Напокон Дрого схвати и жмарци му полако клизну уз леђа. Била је то вода, пљуштање неког далеког слапа низ избочине оближњих литица. Вјетар, који је вио дугим водопадом, тајновита игра јеке, различит звук удараца о стијену производио је људски глас, и тај глас је говорио, говорио: ријечи нашег живота, које ти се чине као да ћеш их одмах разумјети, а међутим не разумијеш их никад. ... Отворила су се кућна врата и Дрого одмах осјети давни домаћи мирис као кад се, још као дјечак, враћао у град након летњих мјесеци у летњиковцу. Био је то мирис пријатељски и присан, па ипак, послије толико времена прожима његове осјећаје нешто отужно. Да, подсјећа га на далеке године, љепоту неких недјеља, веселе вечери, изгубљено дјетињство, али говори и о затвореним прозорима, задацима, јутарњем умивању, болестима, препиркама, мишевима.[1] | ” |
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Буцати, Дино (1972). Татарска пустиња. Ријека: Отокар Кершовани. стр. 200.
- ^ а б „О роману Татарска пустиња”. Модерна времена. Приступљено 2. 7. 2017.
- ^ „Буцатијев роман Татарска пустиња”. Антикваријат. Приступљено 2. 7. 2017.
- ^ „Татарска пустиња филм”. Imdb. Приступљено 2. 7. 2017.
Литература[уреди | уреди извор]
- Буцати, Дино (1972). Татарска пустиња. Ријека: Отокар Кершовани. стр. 200.
- Nerenberg, Ellen. "Tartar Control: Masculinity and Impegno in Buzzati's Il Deserto Dei Tartari." Italica 74, no. 2 (1997): 217-34. . doi:10.2307/480078. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ).
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
