Токугава Нариаки
| Токугава Нариаки | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Токугава Нариаки | |||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||
| Датум рођења | 4. април 1800. | ||||||||||||
| Место рођења | Едо, | ||||||||||||
| Датум смрти | 29. септембар 1860. (60 год.) | ||||||||||||
| |||||||||||||
Токугава Нариаки (徳川 斉昭, 4. април 1800 — 29. септембар 1860) био је јапански даимјо који је владао области Мито (сада префектура Ибараки) и активан политичар током краја Едо периода.
Биографија[уреди | уреди извор]
Вођа клана[уреди | уреди извор]
Нариаки је био трећи син Токугаве Харутошија, седме генерације даимјоа области Мито кога је наследио старији Нариакин брат пре него што је вођство, 1829. године, коначно прешло у његове руке.[1] Нариаки је био један од лидера који су подржавали Соно џои покрет као и саветник шогуната по питањима националне одбране.[2]
Званичник шогуната[уреди | уреди извор]
Нариаки је био задужен за одбрану Јапана од стране иностраних земаља који су својим деловањем обарали излоациону (сакоку) политику. Сматрао је да шогунат треба да ојача своју војску и сукоби се странцима који повређују територијални простор Јапана, што се тада косило са мишљењем Ии Наосукеа. Нариаки је подржавао цара и залагао се за рестаурацију царског режима. Остао је запамћен и као особа која је проширила школу Митогаку коју је основао Токугава Мицукуни. Написао је документ „Јапан, одбаци западњаке“ 1853. године и у њему изнео десет разлога зашто би Јапан требало да остане изолован од остатка света. Говорио је да Јапанци имају избор између рата и мира али ако се странци уплету у послове Јапана, земља треба да изабере рат.
Нариаки и Наосуке су се директно сукобили у мишљењима ко би требало да наследи шогуна Ијесаду с тим што је Нариаки фаворизовао свог сина Јошинобуа док је Наосуке тражио да то буде Токугава Ијемочи.
Заоставштина[уреди | уреди извор]
Године 1841, Наријаки је изградио башту Каираку, познату по лепоти која је и дан данас сачувана. Три године касније (1844) повлачи се и место даимјоа препушта сину Јошиацуу. Од срчаног удара умире 1860. у својој 60 години.
Троје његових синова држало је високе позиције пред крај Едо периода. Јошинобу је постао петнаести и последњи шогун Јапана, Јошиацу је био даимјо области Мито, а Икеда Јошинори вођа провинције Инаба (област Тотори).[3]
Породица[уреди | уреди извор]
- Отац: Токугава Харутоши
- Жена: Арисугава Јошико (1804–1893)
- Деца:
- Токугава Јошинобу
- Токугава Акитаке
- Мацудаира Акикуни
- Мацудаира Јоријуки
- Мацудаира Тадаказу
- Икеда Мочимаса
- Икеда Јошинари
- Кицурегава Цунауџи
- Токугава Садако
- Мацудаира Такеакира
- Цучија Шигенао
- Мацудаира Наојоши
- Токугава Јошиацу
- Мацудаира Нобунори
Дела[уреди | уреди извор]
Постхумно објављена:
- Кодокан ки (弘道館記 Kōdōkan ki) (1937).
- Меикун ипаншо (明君一斑抄 Meikun ippanshō) (1910–1911).
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „徳川斉昭[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 20. 12. 2016. г. Приступљено 20. 06. 2017. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
- ^ McOmie, William The Opening of Japan, 1853–1855 (Folkstone, Global Oriental, 2006) pp. 138.
- ^ Beasley, William. (1955). Select Documents on Japanese Foreign Policy, 1853–1868. стр. 11 n3.
Види још[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Beasley, William G. . Select Documents on Japanese Foreign Policy, 1853–1868. London: Oxford University Press. [reprinted by RoutledgeCurzon, London, 2001. 1955. ISBN 978-0-19-713508-2. (cloth)]
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Академске | |
| Људи | |
| Остале | |
