Фландријски рат
| Фландријски рат | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део енглеско-француских ратова | |||||||||
| |||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||
 Краљевство Француска |
 ЕнглескаФландрија | ||||||||
| Команданти и вође | |||||||||
|
Филип IV Роберт II од Артоа † | Едвард I | ||||||||
Фландријски рат (енгл. Franco-Flemish War, фр. Guerre de Flandre, 1297-1305) био је сукоб између Француске и Енглеске, који је избио због покушаја француског краља да анектира Фландрију. Завршен је француском победом.[1]
Позадина[уреди | уреди извор]
Рат је избио због покушаја француског краља Филипа IV Лепог да анектира Фландрију, земљу свог вазала Гија де Дампјера (фр. Gui de Dampierre). Да би се одбранио, Ги је ступио у савез са Енглеском.[1]
Рат[уреди | уреди извор]
Енглеска интервенција (1297-1299)[уреди | уреди извор]
Енглески краљ Едвард I искрцао се у Фландрији 22. августа 1297. са 822 коњаника и 8.500 пешака. У међувремену су Французи под командом Роберта II од Артоа (фр. Robert II, le Noble, comte d'Artois) одбацили Фламанце код Фирна (фр. Furnes, хол. Veurne - Верне) 13. августа, заузели Лил и неке друге градове. Између два краља дошло је 9. октобра до примирја у Вив-Сен Бавону (фр. Vive-Saint-Bavon, хол. Sint-Baafs-Vyve) после чега су се њихове снаге повукле у Енглеску, односно Француску. Очигледно, обострано се зазирало од сукоба. Због тога је убрзо дошло до потписивања мира између Енглеске и Француске у Монтреј-сир-Меру (фр. Montreuil-sur-Mer), 19. јуна 1299.[1]
Француска окупација и устанак грађана (1330-1303)[уреди | уреди извор]
Фламанци су прекршили мир 6. јануара 1300. Одмах затим француска војска под командом Шарла од Валоа (фр. Charles de Valois) упала је у Фландрију. Отпора је било само у Ипру и Дамеу. Сам Ги де Дампјер напустио је борбу и предао се Французима. Уз помоћ крупне фламанске буржоазије, Француска је анектирала Фландрију.[1]
Међутим, еснафи Брижа дигли су се 18. маја 1302. на устанак под вођством Петра Конинка (хол. Peter Koninck). Устаници су заузели француски гарнизон Matines brugeoises и побили француске војнике и већи број њихових присталица. Убрзо се устанак проширио на целу Фландрију, осим Гента. Роберт II од Артоа поново је упао у Фландрију са 5.000 коњаника и 3.000 стрелаца, али је у бици код Куртреа 11. децембра 1302. претрпео тежак пораз. Фламанци су затим заузели Лил и Дуе (фр. Douai). Филип IV кренуо је затим лично против Фландрије, али није смео да се одлучно ангажује. Глад га је убрзо приморала на повлачење. Да би добио у времену склопио је примирје у септембру 1303.[1]
Француска победа[уреди | уреди извор]
Наредне године Филип IV поново је упао у Фландрију морем и копном. После битке код Зирикзеа (хол. Zieriksee) 10-11. августа и код Монс-ен-Певела 18. августа 1304, дошло је до закључења мира у Атис-сир-Оржу (фр. Athis-sur-Orge, хол. Athis-Mons) 1305. Ги де Дампјер пристао је на неповољне услове мира, што је касније у Фландрији довело до нових буна и устанака.[1]