Едвард I Плантагенет

Из Википедије, слободне енциклопедије
Едвард I Дугоноги Плантагенет

Едвард I Плантагенет
Едвард I Плантагенет

Датум рођења 17. јун 1239.
Место рођења Вестминстерска палата, Лондон (Енглеска)
Датум смрти 7. јула 1307.
Место смрти Браф бај Сендс (Енглеска)
Титула Краљ Енглеске
Период 1272—1307.
Претходник/ци Хенри III Плантагенет
Наследник/ци Едвард II Плантагенет
Порекло и породица
Династија Плантагенет
Отац Хенри III Плантагенет
Мајка Елеанора Провансалска
Супружник/ци Елеанора Кастиљска
Маргарета Француска
Потомство Едвард II Плантагенет
Хенри Енглески
Елеонора, грофица Бара

Едвард I Дугоноги Плантагенет (енг. Edward Longshanks; Вестминстерска палата, Лондон, 17. јун 1239Браф бај Сендс, 7. јула 1307) је био енглески краљ од 1272—1307. године. Био је најстарији син Хенрија III.

Едвард I је учествовао у неуспешном Осмом крсташком рату од 1271—1272. године, када се вратио у Енглеску да наследи оца.

Његова владавина остаће упамћена као буђење националне свести при чему је он ојачао круну у односу на племство. Подстицао је развој парламента.

Освојио је Велс 1277. године, и гушио је велике буне Велшана против енглеске власти. Освојио је и Шкотску 1296, али је касније Шкотска повратила самосталност.

Протерао је Јевреје 1290. који ће се вратити тек 1655.

Умро је у походу на Роберта I који се прогласио краљем Шкотске. Наследио га је Едвард II Плантагенет.

Борба против пораста црквеног земљопоседа[уреди]

Не само да се краљевска власт није обарала на феудалну експлоатацију, већ ју је, напротив, чувала и штитила права сениора. Али је Едвард настојао да спречи пораст економског и политичког утицаја крупних феудалаца, у првом реду духовних. Најважнија његова мера у том правцу био је статут »о духовњацима«, или о »мртвој руци« (1279 г.). Тај статут имао је да учини крај порасту црквених земљопоседа. XII и XIII век били су доба огромног пораста црквеног земљопоседа. Повећавају се поседи старих бенедиктинских манастира. Сем тога, у Енглеској се појављује мноштво нових монашких редова, који су стално стицали нове земље. Огромне су поседе стицали духовно-ритерски редови Темплара и Хоспиталаца. За владе Хенриха III продиру у Енглеску просјачки редови, доминиканци и фрањевци. Црква се није либила никаквих средстава да повећа своје земље и приходе. Фалсификовање повеља, парничење по судовима, застрашивање богатих људи (особито жена) мукама у паклу, лажна чуда, зеленаштво — све су то били уобичајени методи којима се служило свештенство и нарочито монаси. Земља коју би они стекли постајала је »мртва рука«; она није подлежала отуђивању и заувек је остајала у рукама црквене установе која ју је стекла. Сем тога, те су земље биле обично слободне од ма какве дажбине. Статут о »мртвој руци« забранио је свим црквеним установама даље стицање земљишних поседа без нарочите краљеве дозволе. На тај начин Едвард зауставља пораст црквеног богатства и утицај и у исто време спречавао смањивање краљевских прихода.

Развитак трговине и зеленаштва[уреди]

Да би се развила прекоморска трговина која краљу доноси велике приходе, Едвард I је издао »Трговачку повељу« (1303 г.). Та је повеља потврђивала страним трговцима право да слободно долазе у Енглеску, да увозе и извозе робу и завела за њих одређене извозне и увозне царине. Те су царине биле више од оних које су плаћали енглески трговци. Посебним актом утврђен је начин исплаћивања дугова. Тај акт показује како су се у Енглеској развијали кредитни послови. У Енглеску притиче зеленашки капитал из Италије и Јужне Француске. Развија се и локално зеленаштво. Једна од последица тога било је протеривање Јевреја из Енглеске, вршено уз страшна насиља. Јевреје су пљачкали, убијали и давили у мору. Од 16 хиљада Јевреја који су протерани из Енглеске мало их је доспело до француских обала.

Освајања[уреди]

Едвард је водио освајачку политику, усмерену пре свега против његових најближих суседа — Велса и Шкотске. Велшка планинска племена успешно су се супротстављала англо-саском и нормандиском освајању. 1282 г. Едвард је с великом војском кренуо да освоји Велс. После тешке и опасне борбе убијен је велшки вођ Левелин, а остали велшки кнежеви принуђени су да се потчине Енглезима. Земље »бунтовника«, који су учествовали у рату са Енглезима, биле су конфисковане, а у Велс су се населили енглески барони и саградили замкове. Од времена освајања Велса наследник енглеског престола, добио је титулу »принца од Велса«.

Искористивши смрт шкотског краља Александра III (1285 г.), који је остао без наследника, и борбом за престо између аристократских родова, Едвард је потчинио себи Шкотску. Многи су шкотски феудалци подржавали власт енглеског краља, видећи у њему ослонац за коначно претварање шкотских сељака у кметове. Али је сељаштво устало против угњетавања енглеских намесника и шкотских феудалаца. Сељачком устанку пришли су градови, црква и један део ритера. Устанак, који је назван »ратом за неза-висност«, завршен је поразом Енглеза и обновом независности Шкотске (1314 г.). Све плодове победе побрало је шкотско племство. Експлоатација сељака, који су на својим лећима изнели сав терет устанка, само је повећана. Шкотланћане је против Енглеза подржавао француски краљ Филип IV.

Састав парламента и јачање његових права[уреди]

За ратове Едварда I било је потребно доста новаца, и он је често морао да се обраћа парламенту. Али новчане помоћи које је парламенат одобравао нису биле довољне. Краљ је тражио све могуће изворе прихода изнад сума које му је одобравао парламенат. Он је рачунао да ће их понајпре добити од трговаца који тргују вуном и од богатог свештенства. Едвард је шест пута повећао извозне царине на вуну; понекад би просто реквирирао залихе вуне. Свештенство је морало да краљу плати огромне порезе. 1297 г. умало да није дошло до сукоба с баронима. Краљ је морао да учини уступке. Пристао је да изда статут »De tallagio non concedendo« (О неодобравању пореза). У том је статуту краљ обећао да у краљевини неће купити никакве порезе без сагласности парламента и да неће вршити принудне реквизиције. На тај начин, утврђено је крајем XIII века главно право парламента — право разрезивања порезâ.

Средином XIV века почео се парламенат делити на два дома, горњи дом или дом лордова и доњи, или скупштину. У горњем дому заседали су врхови феудалног друштва — архиепископи, епископи, опати великих манастира и најкрупнији барони. Горњи дом представља директног наследника великог већа из XI и XII века. У доњем дому заседали су ритери и грађани. Ритери су бирани на скупштинама по грофовијама (по два ритера из сваке грофовије) јавним гласањем. Енглеске грофовије слале су у парламенат 74 ритера. Едвард I позивао је у парламенат по два представника из 165 енглеских градова. Сваком граду је било препуштено да по свом нахођењу доноси правила о изборима. У већини случајева у изборима је учествовао само мали привилеговани горњи слој.

За разлику од француских државних сталежа, где су сва три сталежа заседала одвојено, у енглеском парламенту ритери су заседали у истом дому с буржоазијом. На тај начин, између ритера и буржоазије у Енглеској није било непрелазне преграде као у Француској. Узрок томе лежи у раном развитку робно-новчаних односа на енглеском селу. Енглески се феудалац бавио трговином и у њој није видео ништа нечасно. Енглески феудалци, нарочито ритери, нису експлоатисали само рад зависних сељака већ и најамни рад надничара. Међутим, француски је феудалац живео искључиво од феудалне ренте. За њега се човечанство делило на племените — господу, који добијају феудалну ренту, и на прост народ, који је плаћа. Међу последње он је убрајао и грађане. У Енглеској није било оне огорчене борбе између феудалаца и грађана, која је оштро поделила сталеже на континенту. Ако се не узме у обзир бројчано мали горњи слој феудалне класе, у Енглеској се није образовала затворена и наследна племићка каста као у Француској. Сваки слободни земљопоседник, без обзира на своје порекло, могао је, и чак је био дужан да постане ритер, ако његов годишњи приход износи 20 фунти стерлинга. Стога је енглеско племство попуњавано људима из других сталежа. У исто време, пропали племић, који би изгубио свој земљопосед, самим тим је испадао из редова племства. Енглеско племство апсорбовало је најснажније елементе из других сталежа и избацивало из своје средине све ослабљене елементе. Тим се објашњава његова необична виталност и способност прилагођавања. Отсуство оштре границе и непомирљивог непријатељста између ритера и грађана одваја енглески парламенат од француских државних сталежа и објашњава различитост њихове судбине, далеко већу политичку улогу и виталност парламента.

У XIV веку расте утицај парламента и шире се његове компетенције. Парламенат учвршћује право да потврђује и непосредне и посредне порезе. Крајем XIV века парламенат добија контролу над трошењем сума добијених од пореза. Расте и законодавна власт парламента. Статуте (законе) издаје краљ и горњи дом понекад на захтев скупштине. У XV веку сагласност оба дома на статут постаје обавезна.

Локални судови[уреди]

Током XIV века постепено нестају феудалне курије за слободне људе. Остају само властелинске курије за вилане. Сваки значај губе и судске скупштине сатнија и грофовија. Функције тих установа прелазе делом на краљевске судове општег права, делом на локалне судије. Установа локалних судија учвршћује се у Енглеској у XIV веку. Постављао их је краљ из редова утицајних земљопоседника у грофовији. Њихове главне функције су биле да чувају мир, угушују немире и хапсе кривце, другим речима судско-полициско обезбеђење интереса владајуће класе у унутрашњости.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Хенри III
Енглески краљеви
(12721307)
Наследник:
Едвард II
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}