Цигани и пси (видео-инсталација)
Цигани и пси је уметничка видео-инсталација уметника Зорана Тодоровића, представљена на 50. Октобарском Салону у Београду. Куратор је била тадашња директорка Музеја Савремене уметности Бранислава Анђелковић. чији је оснивач и покровитељ град Београд. Изложба је одржана у Музеју историје Југославије.[1]
Изложба[уреди | уреди извор]
Видео рад је изведен као улична интервенција, на тај начин што су деца која просе и градски пси луталице носили скривене микро камере, снимајући сегмене сопствене свакодневнице, односно, неке њене симптоматичне моменте. Рад је први пут јавни приказан у виду двоканалне видео инсталације 2009. године, у МСУ Војводине у Новом Саду, под идентичним називом. Наслов је дат као део функционалне конструкције рада, и конципиран је да створи одређене претпоставке и очекивања код публике, која би на том основу требала да протумачи визуелни садржај који јој је предочен.[2]
Визуелни садржај је међутим, концепцијски и технички реализован са пуно шума и нејасноћа, те не пружа превише инфромација о догађају који је снимљен. Ову информацијску празнину је попуњавала публика, уписујући сопствени садржај у слику зависно од позиције коју сваку посебице заузима у односу на расистички политички код. Други речима, дискурзивни и афективни карактер рада задобио је значење и друштвену препознатљивост у зависности од тога какав је садржај публика учитала у рад. [2]
Снимак[уреди | уреди извор]
Аутор рада је у продукцији користио минијатурну камеру, који је носило једно или више деце, која су навођена на прошњу, као и пси луталице. Рад су, након излагања, пропратила полемика на мејлинг листи Друге Сцене
Сам видео је лош, са доста поприлично хаотичног кретања камере. Дете се не види, виде се друга деца и једном рука детета. Види се и доста аутомобила, чује се некакав шум од разговора, неколико руку које преко тек отвореног прозора пружају неке паре детету. На другом видео раду, приказан је веома лош снимак кретања пса, који повремено ухвати неку фигуру особе. Такође, може се приметити да је у окружењу, по неким претпоставкама, неких људи ромске националности. Такође, нека тамнија дечија рука се нашла испред камете и и прелази преко крзна.
Текст који стоји на изложби говори о субвертији друштвених норми, са тоном херојства и одбацивања политичке коректности и критици доминантно расистичког окружења.[3]
Дебата и анализе рада[уреди | уреди извор]
Након излагања на 50. Октобарском салону, изазвана је дебата као одговор на сам рад у самим политичким, активистичким и уметничким круговима, која се углавном одвијала преко електронске поште, блогова, дневних новина или аналитичких текстова. Један од најзначајнијих теоријских анализа је текст Мултикултуралност, медији, уметност у држави ванредног стања" Николе Дедића, који је добио престижну националну награду из области ликовне критике Лазар Трифуновић.[4]
Културни центар Рекс, 2012. године, покреће још један талас полемике у форми међународне конференције која се односила на институционални третман рада Цигани и пси, који се пре свега тицао домена уметности и права. НА крају дебате, текстови су прикупљени и објављени.[1]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Дебата о институционалном третману рада "Цигани и пси" Зорана Тодоровића: текстови учесника и учесница писани након дебате у Културном центру Рекс 27. априла 2012. Београд: Фонд Б92. 2014. стр. 3. ISBN 9788689891010.
- ^ а б Тодоровић, Зоран. Цигани и пси 2 - Симптоми и трагови јавне рецепције. Београд: ПроАртОрг. стр. 12—15. ISBN 978-86-80146-00-3.
- ^ „Cigani i psi – javna recepcija | SEEcult.org”. www.seecult.org. Приступљено 2020-12-23.
- ^ Aleks, Piše:; Ćuk, ra. „„Cigani i psi“ je hrabar rad”. Dnevni list Danas (на језику: српски). Приступљено 2020-12-23.
