Пређи на садржај

Екстензиван тип пољопривреде

С Википедије, слободне енциклопедије
Херџицк овце у екстензивном брдском узгојном систему, Лејк Дистрикт, Енглеска. Овце се слободно пењу до неограђеног планинског подручја.
Екстезивна пољопривреда у Индонезији

Екстезиван тип пољопривреде присутан је од почетка развоја аграрне производње. Одликује се претежно природном производњом, коришћењем примитивних средстава за рад, малим приносима по хектару и грлу стоке и великом утрошњом људске радне снаге.

Овај тип производње тренутно је заступљен у следећим деловима Србије: делови Косова и Метохије, планински крајеви централне Србије и погранично подручје према Бугарској.

Континуирана испаша оваца или говеда је широко распрострањен екстензивни пољопривредни систем, са ниским инпутима и резултатима.

Екстензивна пољопривреда најчешће подразумева узгој оваца и говеда у областима са ниском пољопривредном продуктивношћу, али укључује узгој пшенице, јечма, уља за јело и других житарица у областима као што је басен Мари—Дарлинг у Аустралији. Овде, због екстремне старости и сиромаштва земљишта, приноси по хектару су веома мали, али раван терен и веома велике фарме значе да су приноси по јединици рада високи. Номадско сточарство је екстреман пример екстензивне пољопривреде, где сточари селе своје животиње да би користили храну од повремене сунчеве светлости.[1][2]

Географија

[уреди | уреди извор]

Екстензивна пољопривреда се налази у деловима средње географске ширине већине континената, као и у пустињским регионима где вода за усеве није доступна. Природа екстензивне пољопривреде значи да захтева мање падавина него интензивна пољопривреда. Фарма је обично велика у поређењу са бројем запослених и новцем који се на њу троши. Године 1957, већина делова Западне Аустралије имала је пашњаке тако сиромашне да је могла да се подржава само једна овца на квадратну миљу.[3]

Као што је потражња довела до основне поделе ратарских и сточарских делатности, ове области се такође могу поделити у зависности од падавина у региону, типа вегетације и пољопривредне активности унутар подручја и многих других фактора у вези са овим подацима.

Предности

[уреди | уреди извор]

Екстензивна пољопривреда има низ предности у односу на интензивну пољопривреду:

  • Мање рада по јединици површине је потребно за обрађивање великих површина, посебно зато што су скупе измене земљишта (као што је терасирање) потпуно одсутне.
  • Механизација се може ефикасније користити на великим, равним површинама.
  • Већа ефикасност рада значи генерално ниже цене производа.
  • Добробит животиња је генерално побољшана јер се животиње не држе у загушљивим условима.[4][5]
  • Мањи захтеви за уносима као што су ђубрива.
  • Ако се животиње напасају на травњацима који су пореклом из датог локалитета, мање је вероватно да ће бити проблема са егзотичним врстама.
  • Локална околина и земљиште нису оштећени прекомерном употребом хемикалија.
  • Коришћењем машина и научних метода пољопривреде остварују се велике количине усева.
  • Животиње које се узгајају на већим површинама се ефикасније развијају.

Недостаци

[уреди | уреди извор]

Екстензивна пољопривреда може имати следеће проблеме:[6]

  • Краткорочно гледано, приноси имају тенденцију да буду много нижи него код интензивне пољопривреде.[7][8][9]
  • Велики захтеви за земљиштем ограничавају станиште дивљих врста (у неким случајевима чак и веома ниске стопе залиха могу бити опасне), као што је случај са интензивним узгојем.

Некада се сматрало да екстензивна пољопривреда производи више метана и азот-оксида по kg млека него интензивна пољопривреда.[10] Једна студија је проценила да је угљенични „отисак“ по милијарду kg (2,2 милијарде lb) млека произведеног 2007. године био 37 процената од еквивалентне производње млека из 1944. године.[11] Међутим, једна новија студија Центра за међународну сарадњу у истраживању пољопривреде за развој[12] утврдила је да екстензивни системи сточарства мање утиче на животну средину од интензивних система.[13]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Kerven, Carol; Robinson, Sarah; Behnke, Roy (2021). „Pastoralism at Scale on the Kazakh Rangelands: From Clans to Workers to Ranchers”. Frontiers in Sustainable Food Systems. 4. ISSN 2571-581X. doi:10.3389/fsufs.2020.590401Слободан приступ. 
  2. ^ „Foraging: Characteristics of livelihood”. www.coursehero.com. Приступљено 2022-11-23. 
  3. ^ Wadham, Sir Samuel; Wilson, R. Kent and Wood, Joyce (1957) Land Utilization in Australia (3rd edition), Melbourne University Press.
  4. ^ Grandin, Temple (2013). „Animals are not things: A view on animal welfare based on neurological complexity” (PDF). Trans-Scripts 3: An Interdisciplinary Online Journal in Humanities And Social Sciences at UC Irvine. UC Irvine. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 8. 2014. г. Приступљено 20. 12. 2013. 
  5. ^ Hewson, C.J. (2003). „What is animal welfare? Common definitions and their practical consequences”. The Canadian Veterinary Journal. 44 (6): 496—99. PMC 340178Слободан приступ. PMID 12839246. 
  6. ^ Thomas, Tyrone (2000) My Environmental Exposé, Hill of Content, pp. 42–50; ISBN 0-85572-301-7
  7. ^ Encyclopædia Britannica, revised and updated by Amy Tikkanen. „'s definition of Intensive Agriculture”. britannica.com. 
  8. ^ Lichtfouse, Eric; Navarrete, Mireille; Debaeke, Philippe; Souchère, Véronique; Alberola, Caroline, ур. (2009). Sustainable Agriculture (PDF). Dordrecht: Springer. стр. 5. ISBN 978-90-481-2665-1. doi:10.1007/978-90-481-2666-8. 
  9. ^ „Sustainable Intensification for Smallholders”. Project Drawdown (на језику: енглески). 2020-02-06. Приступљено 2020-10-16. 
  10. ^ Johnson, K. A.; Johnson, D. E. (1995). „Methane emissions from cattle”. Journal of Animal Science. 73 (8): 2483—92. PMID 8567486. doi:10.2527/1995.7382483x. 
  11. ^ Capper, J. L.; Cady, R. A.; Bauman, D. E. (2009). „The environmental impact of dairy production: 1944 compared with 2007”. Journal of Animal Science. 87 (6): 2160—7. PMID 19286817. doi:10.2527/jas.2009-1781Слободан приступ. Архивирано из оригинала 21. 09. 2017. г. Приступљено 27. 12. 2022. 
  12. ^ „CIRAD in a nutshell”. CIRAD. Приступљено 30. 1. 2021. 
  13. ^ Vigne, M. (2014). „Efficiency of livestock systems in harsh environment. Perspective - Development strategies”. Centre de coopération internationale en recherche agronomique pour le développement. Приступљено 30. 9. 2022. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]