Хипоцитратурија — разлика између измена
Започет нови чланак Хипоцитратурија |
(нема разлике)
|
Верзија на датум 16. јануар 2012. у 13:48
Хипоцитратурија је поремећај у коме је излучивање цитрата из организма мање од 1,7 ммол. Јавља се у приближно 50% болесника са калцијумским каменцима у мокраћном систему [1].
Као инхибитор кристализације цитрат са калцијумом ствара растворљиво једињење и спречава везивање калцијума са фосфатима и оксалатима[2][3]
Цитрат је органски анјон који представља интермедијални продукт метаболизма свих ћелија у организму [4].
Цитрат доспева гломеруларном филтрацијом у проксимални тубул бубрега где се 75% његове количине реапсорбује на нивоу проксималних тубула бубрега [1].
Цитрат се секретује као нормалан састојак урина у количини до 3 mmol на дан [1].
Механизам инхибиторног дејства цитрата састоји се у везивању јона (Ca) (калцијума) тако да се 70% калцијума (Ca) у мокраћи искључује из кристализације или инхибира нуклеација кристала калцијум-оксалата (CaOx) и калцијум-фосфата (CaP) [5][6].
Етиологија
Код већине болесника узрок хипоцитратурије је непознат. Као могући и основни узрок хипоцитратурије наводи се ацидоза или ретенција киселина. Ови механизми су одговорни за хитоцитратурију у [7]:
- дисталној реналној ацидози
- хроничној дијареји (проливу)
- хипокалемији узрокованој тиазидима
- стањима после дуготрајне физчке активности (лактатна ацидоза)
- инфекцијама мокраћног система
Хипоцитратурија може бити и последица великог уноса натријума, што доводи до метаболичке ацидозе и редукције екскреције цитрата.
Обилан унос протеина животињског порекла може допринети оптерећењу киселинама чиме се снижава екскреција цитрата [8].
Извори
- ^ а б в Anoia, EJ; Paik, ML; Resnick, MI (2009). „Chapter 7: Anatrophic Nephrolithomy”. Ур.: Graham, SD; Keane, TE. Glenn's Urologic Surgery (7th изд.). Philadelphia: Lippincott Williams & Wilkins. стр. 45—50. ISBN 9780781791410.
- ^ Clayden Jonathan, Nick Greeves, Stuart Warren, Peter Wothers (2001). Organic chemistry. Oxford, Oxfordshire: Oxford University Press. ISBN 0-19-850346-6.
- ^ Morrison Robert Thornton, Boyd Robert Neilson (2006). Organic chemistry. Engelwood Cliffs, New Jersey: Prentice Hall. ISBN 8120307658..
- ^ McMurry John E. (1992). Fundamentals of Organic Chemistry, 3rd, Belmont: Wadsworth. ISBN 0-534-16218-5.
- ^ Coe, FL; Evan, A; Worcester, E (2008). „Chapter 114: Kidney stone disease”. Ур.: Marks, AR; Neill, US. Science in medicine: the JCI textbook of molecular medicine. Part II: Kidney and urinary tract (1st изд.). Sudbury, Massachusetts: Jones and Bartlett Publishers. стр. 898—908. ISBN 9780763750831.
- ^ Hoppe, B; Langman, CB (2003). „A United States survey on diagnosis, treatment, and outcome of primary hyperoxaluria”. Pediatric Nephrology. 18 (10): 986—91. PMID 12920626. doi:10.1007/s00467-003-1234-x.
- ^ Moe, OW (2006). „Kidney stones: pathophysiology and medical management” (PDF). The Lancet. 367 (9507): 333—44. PMID 16443041. doi:10.1016/S0140-6736(06)68071-9.
- ^ Coe, FL; Evan, A; Worcester, E (2005). „Kidney stone disease”. The Journal of Clinical Investigation. 115 (10): 2598—608. PMC 1236703
. PMID 16200192. doi:10.1172/JCI26662.
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |