К2

С Википедије, слободне енциклопедије
За чланак о истоименом поп бенду, погледајте К2 (група)
Хималајска планина
К2
Географија
ЛокацијаПакистан, Кина
МасивКаракорум

К2 (Хималајска планина) (урду کے ٹو, кин: 乔戈里峰) је са 8.611 m надморске висине други по висини планински врх на Земљи. Врх припада ланцу Каракорум, који се наставља на Хималаје. Врх К2 се протеже преко границе Пакистана и Кине у региону Кашмир. Тачније, налази се између области Гилгит-Балтистан у пакистанској Северној територији и Таџичког аутономног округа Такскорган у Аутономној области Синкјанг, у Кини и прва је већа планина која почиње венац „Хималаје”.[1][2]

Когир је назив којим Кинези називају врх К2. Стандардни облик мандаринског језика врх К2 назива Ћаогели фенг[3]. У Урду, врх се зове Ламба пахар, у преводу „Висока планина“. Многи локални, као и хинди назив за планину су: Дапсанг, Кечу и Чогори[4] (последње у преводу значи „Краљ планина“), док је у западном делу света ова планина позната под именом Хималајска планина. Сматра се једном од најтежих и најопаснијих планина за алпинистичке успоне, те је позната и као „Дивља планина” (Savage Mountain) услед једне од највиших стопа смртности међу пењачима на планинама вишим од 8000 m. Од свака четири алпиниста који су се попели на врх, један је погинуо.[5]

Назив[уреди | уреди извор]

Оригинална скица Томаса Монтгомерија из 1856.

Назив К2 произлази из записа кориштеног током Великог тригонометријског мерења. Томас Монтгомери, приликом прегледа ланца Каракорум са планине Харамук, око 130 миља јужније, скицирао је најистакнутије врхове, и привремено их назвао К1, К2, К3, К4 и К5.[6][7]

Током Великог тригонометријског мерења уобичајена је била пракса именовања новооткривених планина локалним именима, кад год је то било могуће,[8] те је откривено да је К1 локално познат као Машербрум, K3 је nazvan Широки врх, а К4 и К5 Гашербрум II и Гашербрум I. Вероватно услед изолованости и удаљености од насељених места, за К2 није пронађено локално име. Планина није видљива из Асколеа, последњег села на југу, или из најближег насеља на северу, те је тек једва видљива с краја ледника Балторо, након којег од локалних се људи ретко ко упућивао.[9] Име Чогори, изведено из две речи балти језика, chhogo (велико) и ri (планина) (شاہگوری) предложено је као локални назив, али докази раширеног кориштења тог имена били су оскудни. Можда је то било сложено име које су измислили западни истраживачи[10] или једноставно збуњени одговор на питање „Како се то зове?”[9] То међутим, чини темељ имена Qogir (поједностављени кинески: 乔戈里峰, традиционални кинески: 喬戈里峰, пинјин: Qiáogēlǐ Fēng) којим Кинеске власти службено називају планину. Предложени су и други локални називи, укључујући Ламба Пахар („висока планина” на Урду) и Дапсанг, али нису у раширеној употреби.[9]

У недостатку локалног назива, предложено је име Монт Годвин-Остин, у част Хенрија Годвин-Остина, једног од првих истраживача тог подручја. Премда тај назив није прихватило Краљевско географско друштво[9] био је уписан на неколико карти, те се и данас повремено користи.[11]

Монтгомеријева је ознака, К2, ради тога и даље име по којему је планина позната. Данас се такође користи и у језику Балти, изведеницама Kechu ili Ketu[10][12] (Урду: کے ٹو). Италијански пењач Фаско Марејни, тврдио у свом извештају успона на Гашербрум IV, да иако К2 своје име дугује случају, одсечена и безлична природа тог назива савршено је прикладна за тако удаљену и захтевну планину. Закључио је да је то...[13] „само гола кост имена, саме стене и лед, олуја и понор. Ни не покушава звучати људски. То су атоми и звезде. Поседује огољеност света пре првог човека - или опустошеност планете након последњег.”

Географски положај[уреди | уреди извор]

К2 је смештен у северозападном Каракоруму. Таримска седиментарна завала је северни руб ланца, док на југу граничи с Малим Хималајима. Вода која се топи из великих ледника јужно и источно од К2, користи се за пољопривреду у долинама и значајно доприноси регионалној опскрби свежом водом. Ланац Каракорум лежи дуж јужног краја Евроазијске тектонске плоче и састоји се од древних седиментних стена (старих више од 390 милиона година). Ти су слојеви били пресавијени, збијени под притиском и помешани с гранитном масом када се пре више од 100 милиона година Индијска плоча сударила са Евразијом..[14][15]

К2 је тек 22. планина према топографској истакнутости, независном мерењу висине планине, јер је део истог проширеног уздигнутог подручја (укључујући Каракорум, Тибетанску завалу и Хималаје) као и Монт Еверест, те је могуће пратити пут од К2 до Евереста који се не спушта испод 4594 м (у горњем Мустангу) надморске висине. Многи други нижи врхови према тој су дефиницији знатно самосталнији.

Међутим, К2 је познат по свом локалном рељефу и укупној висини. Уздиже се преко 3000 м изнад глацијалне долине у дну планине. Посебно је изузетна чињеница да се ради о правилно стрмој пирамиди, са стрмим падинама у свим смеровима. Северна страна је најстрмија, уздиже се преко 3200 m изнад ледника К2 у само 3000 m хоризонталне удаљености. У већини смерова, уздиже се преко 2800 m на мање од 4000 m.[16]

Историја освајања[уреди | уреди извор]

Европски извиђачки тим је планину први пут у потпуности осмотрио 1856. године на челу са Хенри Хејвершам Годвин-Остеном. Томас Монтгомери је био члан тима који је врх назвао К2, јер је био други врх у ланцу Каракорум који су видели, а пре тога име планине било је Хималајска планина. Остали врхови су првобитно били названи К1, К3, К4 и К5, али су касније преименовани у Машербрум, Широку Врх, Гашербрум II и Гашербрум I (по истом реду).

Први озбиљни покушај да се освоји врх К2 су организовали и покушали 1902. године Оскар Екенштајн и Алистер Краули. Али након пет озбиљних и јако скупих покушаја, ни један члан тима није успео. Верује се да је овај неуспех био узрок недовољне физичке припреме, међуљудских односа и лоших временских услова - од 68 дана које су провели на К2 (до тада је то био рекорд проведеног времена на таквој висини), само је осам дана било ведро време[17].

Први људи који су освојили врх К2 били су италијани Ашиле Компањони и Лино Лачедели 31. јула 1954. Следећа експедиција је стигла на врх тек 23 године касније (јапанска експедиција 1977), делом и због рата у региону.

До краја 2007. регистровано је 280 људи који су стигли до врха К2, од њих 7 жена[18]. Укупно је 77 људи погинуло у покушају успона на врх, што К2 чини другим врхом по смртности алпиниста после Анапурне.

Првог августа 2008, у највећој незгоди на падинама К2[19][20], страдало је 11 алпиниста, међу њима и Дрен Мандић из Србије.

Дана 16. јануара 2021. године, врх је први пут освојен током зиме.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Text of border agreement between China and Pakistan” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 11. 2. 2012. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  2. ^ „K2”. Britannica.com. Приступљено 23. 1. 2010. 
  3. ^ ЦИА подаци - Пакистан Архивирано на сајту Wayback Machine (3. јул 2015), Приступљено 8. 4. 2013.
  4. ^ K2 вести, Приступљено 8. 4. 2013.
  5. ^ „K2 list of ascents and fatalities” (PDF). 8000ers.com. Приступљено 23. 1. 2010. 
  6. ^ Curran 1995, стр. 25 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFCurran1995 (help)
  7. ^ „What makes K2 the most perilous challenge a mountaineer can face?”. independent.co.uk/. 
  8. ^ Најочитији изузетак од овог правила је Монт Еверест, чији је локални назив Чомолунгма вероватно био познат, али је игнорисан како би се одало признање Џорџу Евересту. Curran 1995, стр. 29–30 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFCurran1995 (help))
  9. ^ а б в г Curran 1995, стр. 30 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFCurran1995 (help)
  10. ^ а б H. Adams Carter, "Napomena u vezi kineskog naziva za K2, 'Qogir'", American Alpine Journal, 1983, p. 296. Carter, dugogodišnji urednik lista AAJ, tvrdi da se ime Chogori "lokalno ne koristi. Planina nije upadljivo vidljiva s mesta do kojih su se uputili lokalni stanovnici i zato nema lokalni naziv.... Balti ne koriste za planinu druge nazive osim K2, kojega izgovaraju 'Ketu'. Čvrsto preporučujem da se ime Chogori ne koristi u bilo kojem od svojih oblika."
  11. ^ H. Adams Carter, "Balti Place Names in the Karakoram", American Alpine Journal, 1975, p. 52–53. Carter notes that "Godwin Austen is the name of the glacier at its eastern foot and is only incorrectly used on some maps as the name of the mountain."
  12. ^ Carter, op cit. Carter notes a generalisation of the word Ketu: "A new word, ketu, meaning 'big peak', seems to be entering the Balti language."
  13. ^ Maraini, Fosco (1961). Karakoram: the ascent of Gasherbrum IV. Hutchinson.  Quoted in Curran, p. 31.
  14. ^ Searle 1991, стр. 358 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFSearle1991 (help)
  15. ^ Searle, M. P. (1991). Geological Map of the Central Karakoram Mountains. scale 1: 250,000. New York, New York: John Wiley & Sons. 
  16. ^ Jerzy Wala, The Eight-Thousand-Metre Peaks of the Karakoram, Orographical Sketch Map, The Climbing Company Ltd/Cordee, 1994.
  17. ^ Booth, Martin (2001) [2000]. „Rhythms of Rapture”. Чаробни живот: Биографија Алистер Краулија (на језику: енглески) (Coronet изд.). London: Hodder and Stoughton. стр. 152-157. ISBN 978-0-340-71806-3. 
  18. ^ Подаци и статистике о успону, Приступљено 8. 4. 2013.
  19. ^ „Eleven climbers feared dead on K2”. BBC News. 3. 8. 2008. Приступљено 6. 8. 2008. 
  20. ^ Најсмртоноснија пењачка сезона на K2 била је 1986. године и током ње је 13 алпиниста изгубило живот у седам различитих несрећа. (Curran, Jim (1995). K2: The Story of the Savage Mountain. Hodder & Stoughton. стр. 183—207. ISBN 978-0340660072. )

Литература[уреди | уреди извор]

  • Searle, M. P. (1991). Geological Map of the Central Karakoram Mountains. scale 1: 250,000. New York, New York: John Wiley & Sons. 
  • Searle, M. P. (1991). Geology and Tectonics of the Karakoram Mountains. New York, New York: John Wiley & Sons. стр. 358. ISBN 978-0471927730. 
  • Maraini, Fosco (1961). Karakoram: the ascent of Gasherbrum IV. Hutchinson. 
  • Curran, Jim (1995). K2: The Story of the Savage Mountain. Hodder & Stoughton. стр. 25. ISBN 978-0340660072. 
Хронолошки према експедицијама
  • Francis Younghusband, The Heart of a Continent, 1896, (Yakushi Y27)
  • Martin Conway, Climbing and Exploration in the Karakoram Himalayas, 1894, (Yakushi C336a)
  • Oscar Eckenstein, The Karakorams and Kashmir Himalayas, 1896, (Yakushi E10)
  • Aleister Crowley, The Confessions of Aleister Crowley, 1969.
  • Jules Jacot-Guillarmod, Six Mois dans l'Himalaya, le Karakorum et l'Hindu-Kush., 1904, (Yakushi J17)
  • Filippo De Filippi, La spedizione nel Karakoram e nell'Imalaia occidentale, 1912, (Yakushi F71a) Karakorum and Western Himalaya (Yakushi F71b)
  • Mirella Tenderini i Michael Shandrick, The Duke of Abruzzi: An Explorer's Life, 1977.
  • Aimone di Savoia-Aosta i Ardito Desio, La Spedizione Geografica Italiana al Karakoram, 1936, (Yakushi S670)
  • Eric Shipton, Blank on the map, 1938, (Yakushi S432)
  • Charles Houston i Bob Bates, Five Miles High, 1939, (Yakushi B165)
  • Andrew Kauffman i William Putnam, K2; The 1939 Tragedy, 1992, (Yakushi K66)
  • Fritz Wiessner, K2, Tragödien und Sieg am Zweithöchsten Berg der Erde, 1955, (Yakushi W152)
  • Jennifer Jordan, The Last Man on the Mountain: The Death of an American Adventurer on K2, 2010.
  • Charles Houston i Bob Bates, K2, The Savage Mountain, 1954, (Yakushi H429a)
  • Charles Houston, Bob Bates i George Bell, K2, 8611m, 1954, (Yakushi H430)
  • Mohammad Ata-Ullah, Citizen of Two Worlds, 1960. (Yakushi A284)
  • Walter Bonatti, The Mountains of My Life, 2001.
  • Walter Bonatti, Processo al K2, 1985, (Yakushi B453)
  • Walter Bonatti, K2. La verità. 1954-2004, 2005.
  • Achille Compagnoni, Uomini sul K2, 1958, (Yakushi C328)
  • Achille Compagnoni, Tricolore sul K2, 1965, (Yakushi, C329)
  • Achille Compagnoni, K2: conquista italiana tra storia e memoria, 2004.
  • Ardito Desio, Ascent of K2. Second Highest Peak in the World, 1955, (Yakushi D167b)
  • Ardito Desio, Libro Bianco, 1956, (Yakushi D168)
  • Mario Fantin, Sogno Visuto, 1958, (Yakushi F10)
  • Lino Lacedelli i Giovanni Cenacchi, K2: The Price of Conquest, 2006.
  • Robert Marshall, K2. Lies and Treachery, 2009.
  • Galen Rowell, In the Throne Room of the Mountain Gods, 1977, (Yakushi R366)
  • Cherie Bremer-Kamp / Cherie Bech, Living on the Edge, 1987, (Yakushi B558)
  • Rick Ridgeway, The Last Step: The American Ascent of K2, 1980, (Yakushi R216)
  • Bernard Mellet, K2. La victoire suspendu, 1980, (Yakushi M307)
  • Reinhold Messner i Alessandro Gogna, K2, Mountain of Mountains, 1981, (Yakushi M340c)
  • John Barry, K2, Savage Mountain, Savage Summer, 1987, (Yakushi B135)
  • Benoît Chamoux, Le Vertige de l'Infinie, 1988, (Yakushi C125)
  • Jim Curran, K2, Triumph and Tragedy., 1987, (Yakushi C405a)
  • Anna Czerwińska, Groza wokół K2, 1990, (Yakushi C420)
  • Kurt Diemberger, The Endless Knot: K2, Mountain of Dreams and Destiny, 1991, (Yakushi D234d)
  • Jim Haberl, K2, Dreams and Reality, 1994.
  • Graham Bowley, No way down - Life and death on K2, 2010.
  • Marco Confortola, Giorni di ghiaccio. Agosto 2008. La tragedia del K2, 2009.
  • Freddie Wilkinson, One Mountain Thousand Summits, 2010.
Уопштено
  • Booth, Martin (2001) [2000]. A Magick Life: A Biography of Aleister Crowley (trade paperback) (Coronet изд.). London: Hodder and Stoughton. ISBN 978-0-340-71806-3. 
  • Curran, Jim (1995). K2: The Story of the Savage Mountain. Hodder & Stoughton. ISBN 978-0-340-66007-2. 
  • McDonald, Bernadette (2007). Brotherhood of the Rope – The Biography of Charles Houston. The Mountaineers Books. ISBN 978-0-89886-942-2. 
  • Fulvio Campiotti, K2, 1954, (Yakushi C36)
  • Kurt Diemberger i Roberto Mantovani, K2. Challenging the sky, 1995.
  • Heidi Howkins, K2: One Woman's Quest for the Summit, 2001.
  • Maurice Isserman i Stewart Weaver, Fallen Giants: A History of Himalayan Mountaineering from the Age of Empire to the Age of Extremes, 2008.
  • Dušan Jelinčič, Zvezdnate noči (Starry Nights), 2006.
  • Jennifer Jordan, Savage Summit: The True Stories of the First Five Women Who Climbed K2, 2005.
  • Jon Krakauer, Eiger Dreams: Ventures Among Men and Mountains, 1997.
  • Kenneth Mason, Abode of Snow, 1955, (Yakushi M214a)
  • Reinhold Messner, K2 Chogori. La grande montagna, 2004.
  • Greg Mortenson i David Oliver Relin, Three Cups of Tea: One Man's Mission to Promote Peace . . . One School at a Time, 2007.
  • Mustansar Hussain Tarrad, K2 Kahani, 2002.
  • Ed Viesturs, No Shortcuts to the Top: Climbing the World's 14 Highest Peaks, 2007.
  • Ed Viesturs, K2: Life and Death on the World's Most Dangerous Mountain, 2010.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

К2 на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=К2&oldid=27552275”