Традиционално кинеско писмо

Из Википедије, слободне енциклопедије

Традиционално кинеско писмо

Врста

Логограм

Говорни језици

Кинески

Временски период

од 5. века н. е.

Породица

Записи на оклопима корњача
 → Печатно писмо
  → Чиновничко писмо
   → Традиционално кинеско писмо

Деца

упрошћено кинеско
ханџа
канџи
чу ном
китанско писмо
бопомофо

ИСО 15924

Hant

Традиционално кинеско писмо или традиционални кинески знакови су један од два стандардна сета штампаних кинеских слова. Модерни облик традиционалних кинеских слова се први пут појавио са настанком канцеларијског писма за вријеме династије Хан, те су били мање-више устаљени од 5. вијека за вријеме Јужних и Сјеверних династија. Израз „традиционалан“ се користи да би се истакла разлика према традиционалним знаковима упрошћеног кинеског писма која је стандардизовала влада Народне Републике Кине од 1950-их година.

Традиционални знакови се службено користе у Тајвану, Хонг Конгу и Макау. Користили су се у континенталној Кини прије него што их је Народна Република Кина упростила 1950-их и 1960-их година. Међу прекоморским кинеским заједницама (осим Сингапура и Малезије), традиционални кинески знакови се најчешће користе[1], али број штампане литературе са упрошћеним кинеским словима расте у Аустралији, САД и Канади због новијих досељеника из континенталне Кине. Насупрот томе упрошћено кинеско писмо се користи у службеним публикацијама континенталне Кине, Сингапура и Малезије. Дебата о традиционалном и упрошћеном кинеском писму још увек траје међу кинеским заједницама.

Кинески називи[уреди]

Међу говорницима кинеског језика, традиционални кинески карактери имају неколико различитих имена.

Влада Републике Кине (Тајвана) службено зове традиционалне кинеске карактере: стандардне карактере или ортодоксне карактере (традиционално писмо: 正體字, упрошћ. кин. 正体字, пинјин. zhèngtǐzì, тонгјонг пинјин: jhèngtǐzìh, бопомофо: ㄓㄥˋ ㄊㄧˇ ㄗˋ). Међутим, исти појам се користи изван Тајвана како би се разликовао стандардни, упрошћени и традиционални карактери од варијантних и идиоматских карактера (традиционално писмо: 異體字, упрошћ. кин. 异体字, пинјин. yìtǐzì).[2]

Насупрот томе, корисници традиционалног кинеског писма изван Тајвана, као што су у Хонг Конгу, Макау и прекоморским кинеским заједницама а такође и корисници упрошћеног кинеског писма, зову их сложеним карактерима (традиционално писмо: 繁體字, упрошћ. кин. 繁体字, пинјин. fántǐzì). Неформални назив „стари карактери“ (кин. 老字, пинјин. lǎozì) понекад се користи међу корисницима упрошћеног кинеског писма.

Корисници традиционалних карактера такође их понекад зову „потпуно-обликовани карактери“ (традиционално писмо: 全體字, упрошћ. кин. 全体字, пинјин. quántǐzì), да би их разликовали од упрошћених кинеских слова.

Старији људи зову традиционалне карактере „правилне карактере“ (кин. 正字, пинјин. zhèngzì) и упрошћене карактере као „упрошћено-потезни карактери“ (традиционално писмо: 簡筆字, упрошћ. кин. 简笔字, пинјин. jiǎnbǐzì) или „смањено-потезни карактери“ (традиционално писмо: 減筆字, упрошћ. кин. 减笔字, пинјин. jiǎnbǐzì)[3].

Штампани текст[уреди]

Када се штампа текст, у континенталној Кини и Сингапуру се углавном користе упрошћен састав. Међутим, Народна Република Кина такође понекад штампа материјал намењен да се чита ван континенталне Кине користећи традиционалне карактере. У рукописном тексту, већина људи користе неформалне, понекад упрошћене карактере. У већини случајева, алтернативни карактер (異體字) се користи у мјесту карактера од више потеза, као што су 体 за 體. Нека упрошћења су врло распрострањена, посебно „тај“ (tái) y 台灣 „Тајвану“ (Táiwan) за разлику од стандардног карактера (臺). Раније су биле две главна употребе алтернативних карактера. Прво, алтернативни карактери су кориштени за избјегавање кориштење карактера формалног назива важне особе у мање формалним контекстима као начин приказивања цењена те особе, да би чували слова имена те особе. Ово се на кинеском зове „избјегавање увреде“ (避諱). Друго, алтернативни знакови су кориштени када су исти знакови поновљени у контексту да би се показало да то није уредничка грешка већ намјерно понављање (筆誤).

Кодирање рачунарских знакова[уреди]

У прошлости, традиционални кинески је најчешће изведен користећи шему Big5, која фаворитизује традиционално кинеско писмо. Уникод, међутим, је постао изузетно популаран начин рендеровања. Уникод даје једнаку важност упрошћеним и традиционалним кинеским карактерима.

Веб странице[уреди]

WWW Конзорцијум препоручује кориштење ознаке zh-Hant за језички код да би се означило да се на веб страници користи традиционални кинески[4].

Употреба у другим језицима[уреди]

Традиционална кинеска слова су такође кориштена у корејском ханџа писму, и умјерено упрошћени традиционални карактери се користе у модерном јапанском канџи писму. Јапански канџи је такође поједностављен. Реформа је утицала на мањи број јапанских карактера, у односу на кинеске реформе, и многи упрошћени канџи карактери подударају се са онима који су упрошћени у Кини, али један мањи број су упрошћени другачије па се створила трећа верзија (нпр. „змај“ 竜 јапанско, 龙 (кинеско упрошћено), 龍 (кинеско традиционално)).

Извори[уреди]

  1. ^ ((en)) Keller, Andrée Tabouret. [1997] (1997). Vernacular Literacy: A Re-Evaluation. Oxford University Press. ISBN 0-19-823635-2
  2. ^ ((en)) Academy of Social Sciences, (1978), Modern Chinese Dictionary, The Commercial Press: Пекинг.
  3. ^ речи упрошћени и смањени су заправо изговорени исто (хомоними) у мандаринском језику, и оба изговорене „ђиан“ (пинјин. jiǎn)
  4. ^ ((en)) w3org, Приступљено 25. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]