Дехидратаза делта аминолевулинске киселине

С Википедије, слободне енциклопедије
АЛАД
Аваилабле струцтурес
ПДБПретрага ортолога: ПДБе РЦСБ
Идентификатори
АлијасиАЛАД
Спољашњи ИДОМИМ: 125270 МГИ: 96853 ХомолоГене: 16 ГенеЦардс: АЛАД
Образац РНК изражавања


Море референце еxпрессион дата
Ортолози
ВрстеЧовекМиш
Ентрез
Енсембл
УниПрот
РефСеq (мРНА)

НМ_000031
НМ_001003945
НМ_001317745

НМ_001276446
НМ_008525

РефСеq (протеин)

НП_000022
НП_001003945
НП_001304674

НП_001263375
НП_032551

Лоцатион (УЦСЦ)н/аЦхр 4: 62.43 – 62.44 Мб
ПубМед сеарцх[2][3]
Wикидата
Виеw/Едит ХуманВиеw/Едит Моусе

Дехидратаза делта аминолевулинске киселине је ензим који је код људи кодиран АЛАД геном.[4][5]

АЛАД ензим се састоји од 8 идентичних подјединица и катализује кондензацију 2 молекула делта-аминолевулината, чиме се формира порфобилиноген (прекурзор хема, цитохрома и других хемопротеина). АЛАД катализује други корак у порфиринском и хемном биосинтетичком путу. Цинк је есенцијалан за ензиматску активност. Олово инхибира АЛАД, почевши од крвних нивоа олова који су некад сматрани безбедним (<10 μг/дЛ) и постоји негативна корелација дуж опсег од 5 до 95 μг/дЛ.[6] Инхибиција АЛАД-а оловом доводи до анемије, првенствено због инхибиције синтезе хема и скраћивања животног века циркулишућих црвених крвних зрнаца, али и због стимулисања прекомерне продукције хормона еритропоиетина, што доводи до неадекватне матурације црвених крвних зрнаца из њихових прогенитора. Дефекат у АЛАД структурном гену може да доведе до повећане сензитивности на тровање оловом и акутне хепатичке порфирије. Алтернативно сплајсоване транскриптне варијанте које кодирају различите изоформе су идентификоване.[7]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в ГРЦм38: Енсембл релеасе 89: ЕНСМУСГ00000028393 - Енсембл, Маy 2017
  2. ^ „Хуман ПубМед Референце:”. Натионал Центер фор Биотецхнологy Информатион, У.С. Натионал Либрарy оф Медицине. 
  3. ^ „Моусе ПубМед Референце:”. Натионал Центер фор Биотецхнологy Информатион, У.С. Натионал Либрарy оф Медицине. 
  4. ^ Еиберг Х, Мохр Ј, Ниелсен ЛС (1983). „делта-Аминолевулинатедехyдрасе: сyнтенy wитх АБО-АК1-ОРМ (анд ассигнмент то цхромосоме 9)”. Цлин Генет. 23 (2): 150—4. ПМИД 6839527. дои:10.1111/ј.1399-0004.1983.тб01864.x. 
  5. ^ Беаумонт C; Фоуберт C; Грандцхамп Б; Wеил D; Ван Цонг Н'Гуyен; Гросс МС; Нордманн Y (1984). „Ассигнмент оф тхе хуман гене фор делта аминолевулинате дехyдрасе то цхромосоме 9 бy соматиц целл хyбридизатион анд специфиц ензyме иммуноассаy”. Анн Хум Генет. 48 (Пт 2): 153—9. ПМИД 6378062. дои:10.1111/ј.1469-1809.1984.тб01010.x. 
  6. ^ Абадин Х, Асхизаwа А, Стевенс YW, Лладос Ф, Диамонд Г, Саге Г, Цитра M, Qуинонес А, Босцх СЈ, Сwартс СГ (2007). Тоxицологицал Профиле фор Леад (ПДФ). Атланта, ГА: Агенцy фор Тоxиц Субстанцес анд Дисеасе Регистрy (УС). стр. 22, 30. ПМИД 24049859. Приступљено 22. 11. 2015. 
  7. ^ „Ентрез Гене: АЛАД аминолевулинате, делта-, дехyдратасе”. 

Литература[уреди | уреди извор]