Десима
Десима (шп. décima), у шпанској поезији, представља строфу од десет стихова. Њен творац је Висенте Еспинел, шпански песник XVI века и по њему се такође назива и десима еспинела (шп. décima espinela). Класична десима се састоји од осмераца, груписаних у две редондиље обргљене риме и два стиха која повезују две редондиље понављајући последњу риму прве редондиље и прву риму друге редондиље. Према томе, класична метричка шема десиме је следећа: абба ац цддц.
У овој строфи, тема се најчешће излаже у прва четири стиха. После паузе након четвртог стиха, у остатку строфе се довршава мисао. По савршенству форме ова строфа је била поређена са сонетом.
Suele decirme la gente
que en parte sabe mi mal
que la causa principal,
se me ve escrita en la frente;
y aunque hago de valiente,
luego mi lengua desliza
por lo que dora y matiza;
que lo que el pecho no gasta
ningún disimulo basta
a cubrirlo con ceniza.
Од свог настанка, изузетно је популарна песничка форма и користи се у најразличитије сврхе. У шпанском бароку је распростањена употреба у позоришним делима. Лопе де Вега у својој Новој вештини писања комедија говори да су десиме одговарајуће за тужбалице, мада их је сам користио и за изражавање било које друге теме. Познате су десиме у делу Живот је сан Калдерона де ла Барке.
Yo sueño que estoy aquí
destas prisiones cargado,
y soñé que en otro estado
más lisonjero me vi.
¿Qué es la vida? Un frenesí.
¿Qué es la vida? Una ilusión,
una sombra, una ficción,
y el mayor bien es pequeño;
que toda la vida es sueño,
y los sueños, sueños son.
У модернизму, ову форму често користи Рубен Дарио, као и неки песници Генерације 27, као што су Хорхе Гиљен и Херардо Диего. За њих је карактеристично да често мењају број слогова у стиховима, тако да наилазимо на десиме писане у стиховима од три, четири, шест, седам, девет, десет, једанаест и више слогова.
Tengo muchos amigos.
Dispersas manchas claras.
Juanes, Josés, Rodrigos,
sonrientes las caras,
Persisten: fondo amable
Para que no se' hable
de soledad vacía
no hay motivo de pena
Si el vivir se nos llena
de leve compañía.
Литература[уреди | уреди извор]
- Quilis, Antonio, Métrica española, Ediciones Ariel. 14ª edición. Madrid, 2001.
- Varela Merino, Elena et al., Manual de métrica española, Editorial Castalia. Madrid, 2005.