Дезоксирибозим

Дезоксирибозими (ДНК ензими, каталитичка ДНК, или ДНКзими) су ДНК молекули који имају способност извођења хемијских реакција, путем каталитичког дејства. У контрасту са РНК рибозимима, који имају разноврсне каталитичке способности, ДНК у природи једино посредује генску репликацију. Разлог за то је да 2'-хидроксилна група шећера није присутна у ДНК. Тиме је умањује хемијска реактивност молекула, као и способност ДНК да формира комплексне терцијарне структуре. ДНК се скоро увек јавља у конформацији двоструког хеликса, која је неподесна за каталитичко дејство. У поређењу са протеинима формираним од 20 различитих мономера, РНК и ДНК имају знато ограниченији сет мономера, те и ограниченије могућности за конструкцију каталитичких места. Из тих разлога ДНКзими постоје само у лабораторији.

Откриће[уреди | уреди извор]

Први дезоксирибозим је открио 1994.^[1] јејлски професор Роналд Р. Брејкер док је био на постдокторским студијама у лабораторији професора Дералда Џојса у Скрипсовом истраживачком институту у Ла Џоли, Калиформија. Тај дезоксирибозим помаже у операцијама РНК пресецања. Каталитичка амплификација је већа од 100-пута у односу на некатализовану реакцију. Многи други дезоксирибозими су од тада развијени. Они каталишу ДНК фосфорилацију, ДНК аденилацију, ДНК дегликозилацију, порфиринску метилацију, фотореверзију тиминског димер и ДНК пресецање. Од посебног интереса су ДНК лигазе.^[2] Ти молекули имају изузетну хемоселективност у реакцијама РНК гранања. Мада свака понављајућа јединица РНК ланца поседује слободну хидроксилну групу, ДНК лигаза узима само једну од њих као почетну тачку гранања. То се не може остварити методима традиционалне органске хемије. ДНКзими су нашли практичну примену у металним биосензорима.^[3]

На пример, ДНК молекул 5'-GGAGAACGCGAGGCAAGGCTGGGAGAAATGTGGATCACGATT-3' делује као дезоксирибозим који користи светло за поправку тиминског димер уз помоћ серотонина као кофактора.^[4]

Референце[уреди | уреди извор]

^ Бреакер РР, Јоyце ГФ. (1994). „А ДНА ензyме тхат цлеавес РНА”. Цхем Биол. 1 (4): 223—9. ПМИД 9383394. дои:10.1016/1074-5521(94)90014-0.
^ Сцотт К. Силверман (2004). „Деоxyрибозyмес: ДНА цаталyстс фор биоорганиц цхемистрy” (ПДФ). Орг. Биомол. Цхем. 2 (19): 2701—06. ПМИД 15455136. дои:10.1039/Б411910Ј. Архивирано из оригинала (ПДФ) 19. 09. 2009. г. Приступљено 15. 06. 2012.
^ Јуеwен Лиу, Yи Лу (2004). „Оптимизатион оф а Пб²⁺-Дирецтед Голд Нанопартицле/ДНАзyме Ассемблy анд Итс Апплицатион ас а Цолориметриц Биосенсор фор Пб²⁺”. Цхем. Матер. 16 (17): 3231—38. дои:10.1021/цм049453ј.
^ Даниел Ј.-Ф. Цхиннапен, Дипанкар Сен (6. 1. 2004). „А деоxyрибозyме тхат харнессес лигхт то репаир тхyмине димерс ин ДНА”. УС Натионал Либрарy оф Медицине: Процеедингс оф тхе Натионал Ацадемy оф Сциенцес оф тхе Унитед Статес оф Америца.

Види још[уреди | уреди извор]

Рибозим

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Деоxyрибозyме на US National Library of Medicine Medical Subject Headings (MeSH)

[1] Бреакер РР, Јоyце ГФ. (1994). „А ДНА ензyме тхат цлеавес РНА”. Цхем Биол. 1 (4): 223—9. ПМИД 9383394. дои:10.1016/1074-5521(94)90014-0.

[2] Сцотт К. Силверман (2004). „Деоxyрибозyмес: ДНА цаталyстс фор биоорганиц цхемистрy” (ПДФ). Орг. Биомол. Цхем. 2 (19): 2701—06. ПМИД 15455136. дои:10.1039/Б411910Ј. Архивирано из оригинала (ПДФ) 19. 09. 2009. г. Приступљено 15. 06. 2012.

[3] Јуеwен Лиу, Yи Лу (2004). „Оптимизатион оф а Пб²⁺-Дирецтед Голд Нанопартицле/ДНАзyме Ассемблy анд Итс Апплицатион ас а Цолориметриц Биосенсор фор Пб²⁺”. Цхем. Матер. 16 (17): 3231—38. дои:10.1021/цм049453ј.

[4] Даниел Ј.-Ф. Цхиннапен, Дипанкар Сен (6. 1. 2004). „А деоxyрибозyме тхат харнессес лигхт то репаир тхyмине димерс ин ДНА”. УС Натионал Либрарy оф Медицине: Процеедингс оф тхе Натионал Ацадемy оф Сциенцес оф тхе Унитед Статес оф Америца.

[1]

[2]

[3]

[4]