Историја Гвајане

С Википедије, слободне енциклопедије

Записана историја Гвајане се може датирати од 1499, када је прва експедиција Алонса де Охеде стигла из Шпаније на реку Есекибо. Историја Гвајане обликована је учешћем многих националних и етничких група, као и колонијалном политиком Шпанаца, Француза, Холанђана[1] и Британаца. Побуне афричких робова 1763. и 1823. године биле су пресудни тренуци у историји нације. Африканци су били поробљени и превезени у Гвајану као робови; за разлику од тога, источни Индијанци су били најамни радници. Новију историју Гвајане нарочито карактерише борба за ослобађање од колонијалне владавине и дуготрајне последице колонијализма.

Дана 26. маја 1966. Гвајана је стекла независност од Британије.[2]

Преколонијална Гвајана и први контакти[уреди | уреди извор]

Први људи који су стигли до Гвајане дошли су из Азије, вероватно још пре 35.0000 година. Ови први становници били су номади који су полако мигрирали на југ у Централну и Јужну Америку. Иако су се у Америци касније појавиле велике цивилизације, структура америчког индијанског друштва у Гвајани остала је релативно једноставна. У време путовања Кристофора Колумба, становници Гвајане били су подељени у две групе, Араваци уз обалу и Кариби у унутрашњости. Једна од заоставштина староседилачких народа била је реч Гвајана, која се често користила за описивање региона који обухвата модерну Гвајану, као и Суринам (бившу Холандска Гвајана) и Француску Гвајану. Реч, која значи „земља вода”, је погодна с обзиром на мноштво река и потока на том подручју.

Историчари нагађају да су Араваци и Кариби формирани у унутрашњости Јужне Америке и да су мигрирали на север, прво у данашњу Гвајану, а потом на Карибска острва. Араваци, углавном култиватори, ловци и риболовци, мигрирали су на Карибска острва пре Кариба и настанили су се широм региона. Спокој Аравачког друштва пореметио је долазак ратоборних Кариба из јужноамеричке унутрашњости. Ратно понашање Кариба и њихова насилна миграција на север оставили су јасне трагове. До краја 15. века Кариби су заменили Араваке на острвима Малих Антила. Карибско насеље Малих Антила утицало је и на будући развој Гвајане. Шпански истраживачи и досељеници који су дошли након Колумба открили су да је Араваке лакше покорити него Карибе, који се жестоко борили да одрже своју независност. Овај жесток отпор, уз недостатак злата на Малим Антилима, допринео је шпанском стављању нагласка на освајања и насељавања Великих Антила и копна. Шпанци су уложили мало напора на консолидацији власти Шпаније на Малим Антилима (са изузетиком Тринидада) и Гвајанама.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „ЛАС ВЕГАС САНДС ЦОРП., а Невада цорпоратион, Плаинтифф, в. УКНОWН РЕГИСТРАНТС ОФ www.wн0000.цом, www.wн1111.цом, www.wн2222.цом, www.wн3333.цом, www.wн4444.цом, www.wн5555.цом, www.wн6666.цом, www.wн7777.цом, www.wн8888.цом, www.wн9999.цом, www.112211.цом, www.4456888.цом, www.4489888.цом, www.001148.цом, анд www.2289888.цом, Дефендантс.”. Гаминг Лаw Ревиеw анд Ецономицс. 20 (10): 859—868. децембар 2016. ИССН 1097-5349. дои:10.1089/глре.2016.201011. 
  2. ^ „Индепенденце грантед то гуyана”. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]