Колизионе норме

Колизиона норма решава дилему које право (право којег правног поретка) ће бити меродавно у неком приватноправном односу тако што ће међу бројним контактима које такав правни однос има са појединим земљама изабрати одлучујућу чињеницу, и на тај начин ће поступајући орган упутити на меродавно право.

Наиме, један од основних циљева међународног приватног права је да одреди правни систем чије ће материјалноправне норме уредити одређени приватноправни однос са елементом иностраности. Колизиона норма на индиректан начин даје одговор на постављено правно питање - она не даје директан одговор, већ указује на то где се одговор налази.

Структура колизионе норме

Колизионе норме имају два основна елемента: правну категорију, под коју се подводи конкретно правно питање и тачку везивања (одлучујућу везу), која у конкретном случају указује на право које је меродавно.

Правна категорија

Задатак сваког конкретног законодавца јесте да пропише правне категорије којим ће да обухвати целокупно прихватно право. Обухват конкретних правних категорија може варирати: то може бити цео правни институт (нпр. својина, уговор...), може бити чак и грана права, а могу се користити и врло уске правне категорије.

Тачка везивања

Тачка везивања представља конкретизацију елемента приватноправног односа који законодавац сматра одлучујућим (релевантним) и указују на право земље које је, по правилу, у најближој вези за поједине правне категорије. Тачке везивања могу бити различите: припадност купца (продавца), место закључења уговора, држављанство, место налажења ствари, аутономија воље... а која је одлучујућа рећи ће законодавац, изабравши најјачу везу. Чиме законодавац треба да се руководи је ствар законодавне, тј. правне политике сваке државе. Сваки правни однос има своје тежиште које ће га везивати за одређено право. Законодавац сваке поједине државе одлучује о томе која је везивна тачка тежишна и тиме поставља колизиону норму.

Постоје три поделе тачака везивања: непосредно везујуће и оквирне, просте и сложене, и сталне и променљиве.

Врсте колизионих норми

Постоје две поделе колизионих норми: прва, на једностране, двостране и вишестране, и друга, на самосталне и несамосталне колизионе норме.

Једностране колизионе норме су необјективне - немају за циљ да, за разлику од двостраних и вишестраних колизионих норми, објективно упуте на меродавно право, које у сваком конкретном случају може бити различито, већ увек одређују да је меродавно домаће право, леx фори. Са друге стране, двостране и вишестране колизионе норме се сматрају објективним (класичним, неутралним), јер постоје да би указале на меродавно право, ма које оно било, с тим да конкретан исход зависи од места тачке везивања. Овакве колизионе норме су заступљене у највећем броју случајева.

Друга подела колизионих норми се заснива на њиховој способности да самостално укажу на меродавно право: самосталне колизионе норме имају и правну категорију и тачку везивања и самостално су способне да укажу на меродавно право, док су несамосталне колизионе норме заправо упутства за примену самосталних колизионих норми, па се углавном налазе у општем делу закона којим се уређује међународно приватно право, обично у делу који уређује основне институте међународног приватног права. Несамосталне колизионе норме нису способне да одреде меродавно право, али се њима коригује и усмерава дејство самосталних колизионих норми. (нпр. јавни поредак, ранвоа, норме непосредне примене...).

Правна природа колизионих норми

Колизионе норме су императивног карактера, што значи да их суд мора примењивати по службеној дужности и нема могућност да од њих одступи. Уколико суд погрешно примени колизиону норму, такво поступање суда може бити од утицаја на судбину одлуке суда у евентуалном поступку по правним лековима. Исто тако, ни саме странке се не могу споразумети да на њихов правни однос буде примењена колизиона норма, осим ако то законом није дозвољено.