Пређи на садржај

Колоидни раствори

С Википедије, слободне енциклопедије
Колоидни раствори
Колоидални раствор (ХАЕС и Хyпер-ХАЕС)
ИЦД-9-CM38.93

Колоидни раствори су молекуларни раствори са честицама велике молекуларне тежине (преко 130.000 далтона), који се због величине честица дуже задржавају у интраваскуларном простору, јер не пролазе кроз полупропустљиве капиларне мембране. Колоидни раствори садрже колоидне макромолекуле, као што су угљени хидрати (хидроксиетил скроб, декстран) или протеине (желатинске или хумане албумине).[1]

Својим присуством и дужим задржавањем у крвним судовима они повећавају волумен циркулишуће течности кроз крвни систем, и на тај начин коригује губитак веће количине течности и поправља микроциркулацију током хиповолемијског шока.[2]

Значај[уреди | уреди извор]

  • За разлику од кристалоидних раствора, колоидни елементи ових раствора, не могу слободно да пролазе кроз неоштећене капиларне мембране и не излазе у екстрацелуларни простор. То има практични значај јер је потребно 2 до 5 пута мања количина колоидног раствора у односу на кристалоидни да би се постигла иста експанзија интраваскуларног волумена (нпр код губитака крви изотони кристалоидни раствор потребно је дати у количини од 3 мл на 1 мл губитка, а уколико се користи колоидни раствор тај однос је 1:1). Мада се код болесника у стању хиповолемије, могу успешно поправити хемодинамски параметри и само кристалоидним растворима, неопходан је већи волумен и дуже време за постизање истих циљева.[3]
  • Кристалоиди представљају иницијални избор за траума пацијенте, поготово за пацијенте са удруженом неуротраумом.
  • Интраваскуларни полуживот кристалоида је 20 до 30 минута, док код већине колоида он превазилази 3 часа.
  • Тешки, акутни дефицит интраваскуларног волумена, значајно се брже нормализују инфузијом колоидних раствора, јер се колоидним растворима много брже успоставља микроциркулаторни проток.[4]

Недостаци[уреди | уреди извор]

  • Брзи, интравенски унос велике запремине кристалоидних раствора (преко 4-5 л), повећева учесталост јављања ткивног (интерстицијалног) едема.
  • Економски гледано, кристалоидни раствори имају предност над колоидним растворима, а непротеински колоиди предност над хуманим албуминима.
  • Могуће нуспојаве које укључују промене у згрушавање крви (крварење), анафилаксију и акутна бубрежна инсуфицијенција.
  • Ризик од преношења вирусних инфекција, код примене људски албумина.

Врсте колоидних раствора[уреди | уреди извор]

Колоидни раствори се деле у две подгрупе:

Природни колоидни раствори[уреди | уреди извор]

У природне колоидне растворе спадају раствори хуманог албумина. Природним колоидним растворима се, осим раствора хуманих албумина могу сматрати и фракције протеина плазме, свежа смрзнута плазма и раствори имуноглобулина.

Раствор хуманог албумина представља стандард са којим се упоређују сви други колоидни раствори. У свакодневној клиничкој употреби су 4%, 5%, 20% и 25% раствори хуманог албумина у физиолошком раствору, од чега албумину припада 95%; или као протеинска плазматска фрекација (ППФ), доступна само као 5% раствор, код кога најмање 83% треба да припада молекулима албумина.[5]

Након инфузије албумин одржава онкотски притисак плазме и његов учинак је ефикаснија од инфузије кристалоидних раствора у експанзији интраваскуларног волумена. Најчешће 5% раствор користи за лечење хиповолемије, а 20% раствор лечење хипоалбуминемије.[6]

Потребна количина албумина при надокнади воломена може се израчунати према овој формули:

ПОТРЕБАНА КОЛИЧИНА АЛБУМИНА = (жељена плазматска концентрација — полазна плазматска концентрација) x волумен плазме x 2
Индикације

Главне индикације за примену инфузију хуманог албумина су:[7][8]

  • Терапија тешког дефицита интраваскуларног волумена (шок, респираторног дистреса (АРДС), кардиопулмонални бајпас).[9]
  • Одржавање онкотског притиска плазме код великог губитка протеина из крви (хипоалбуминемија, болесник са опсежним опекотинама), повреде.[10][11]
  • Брза надокнада великог губитка течности из организма (акутна инсуфицијенција јетре, цирозе јетре, асцитеса, панкреатитиса, тешког нефротског синдрома, едема мозга)
  • Хипербилирубинемија и керниктерус код новорођенчета
  • Токсична инфекција, у току које треба користити 20% или 50% раствор албумина.
Недостаци
  • Употреба албумина је ограничена њиховом високом ценом.

Синтетски колоидни раствори[уреди | уреди извор]

Синтетски колоидни раствори су макромолекулске супстанце у раствору елекролита. Њихов онкотски потенцијал и трајање дејства после инфузије тих раствора одређује величина макромолекула у раствору. Мањи молекули имају мањи почетни онкотски ефекат)надокнађују исти или већи волумен крви од инфундованог) омогућују бољу капиларну перфузију због своје способности да да везују воду и реолошким својствима, али имају кратко полувреме боравка у циркулацији, брзо се отстрањују мокраћом, а дејство им траје 2 часа и 30 минута.[12]

Врсте и особине синтетских колоидних раствора
Назив Особине
Хемацел
  • Он је полимер урее и хидролизованог желатина са просечном моларном масом од 35.000 (5.000-50.000) далтона, у концентрацији од 3,5%
Декстран 40 и 70
  • Декстрани су полисахариди који се добијају ферментацијом шећера помоћу бактерије Леуцоцонстац месентероидес, која ензимом декстран–сукразом конвертује сукрозу у друге шећерне полимере. Тако настају молекули велике молекулске масе до неколико милиона далтона. Зато је потребно пре употребе спровести парцијалну хидролизу како би се добиле фракције декстрана жељене молекулске масе.
  • У свакодневној клиничкој употреби најчеће се користе 6% раствор са молекулском масом од 70.000 Da (декстран 70) и 10% раствор са молекулском масом од 40.000 далтона (декстран 40).
  • Он има медицинску примену као антитромботик, за редуковање вискозности крви, и као средство за пвећање запремине код анемије.[13] |-
Хидроксиетилин скроб (ХЕС I – Пентаскроб)
  • Скроб или штирак је органско једињење, и високо енергетски биљни полисахарид који је функционални и структурни аналог гликогену, и има молекулску масу од 10.000 до 100.000 Da (просечно 69.000).
  • Мањи молекули ХЕС–а излучују се мокраћом а већи лаганом дифузијом прелазе у интерстицијални простор у коме се постепено разлажу под дејством ензима.[14]
  • Како ХЕС није носач кисеоника и не садржи протеине плазме, он се не сматра заменом за крв или плазму.
  • ХЕС нестаје из плазме у року од две дана (време полураспада 17 часова), али се само 50% ХЕС–а елиминише из организма. Преостали ХЕС се губи врло споро заостајаwем у ретикулоендотелним челијама и до неколико недеља након инфузије.
  • ХЕС се добро подноси и није забележен ни један смртни случај након његове примене.
Раствори желатина
  • Ови раствори се добијају хидролизом говеђег колагена као и 4% раствор мале молекуларне масе, 3,5 x 104 – 4 x 104 Da.
  • Време полуборавка у циркулацији им је кратко, око 2 часа и 30 минута,колико им траје и дејство.
Индикације

Главне индикације за примену синтетски колиидни раствора су:

  • Експанзија волумена плазме код хеморагичног шока,[15] опекотина, сепсе, трауме...
  • Надокнада великог губитка течности током оперативног лечења.
Недостаци
  • Брзо излучивање мокраћом, па им је дејство релативно кратко
  • Могу изазвати алергијске и анафилактоидне реакције, али ретко и анафилактичне.

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Сабљак V, Стефановић Б, Симић Б, Ђорђевић D, Мандраш А, Калезић Н. Инфузиони раствори у иницијалном збрињавању, У: Калезић Н: Иницијални третман ургентних стања у медицини, друго издање, Медицински факултет, Београд, 2016; 7:406-24.
  2. ^ Холцомб, III ГW, Мурпхy ЈП.(ед.) Асхцрафт'с Педиатриц Сургерy, фифтх ед. Саундерс Пхииладелпхиа, 2010.
  3. ^ Россаинт, Ролф; Ноллерт, Уте, ур. (2008). Дие Анäстхесиологие: аллгемеине унд спезиелле Анäстхесиологие, Сцхмерзтхерапие унд Интенсивмедизин ; [плус Филме им Wеб] (2., актуалисиерте унд ерw. Ауфл изд.). Хеиделберг: Спрингер Медизин. ИСБН 978-3-540-76301-7. 
  4. ^ „Коллоиде одер Кристаллоиде алс Флüссигкеитсерсатз беи сцхwеркранкен Менсцхен”. www.цоцхране.орг (на језику: немачки). Приступљено 2022-12-12. 
  5. ^ Бyрне L, Ван Харен Ф. Флуид ресусцитатион ин хуман сепсис: Тиме то реwрите хисторy? Анн Интенсиве Царе. 2017; 7: 4;
  6. ^ Реддy С, Wеинберг L, Yоунг П. Црyсталлоид флуид тхерапy. Цритицал Царе, 2016. 20: 59;
  7. ^ Финфер С, Мyбургх Ј, Белломо Р. Интравеноус флуид тхерапy ин цритицаллy илл адултс. Нат Рев Непхрол, 2018; 14(9): 541-57;
  8. ^ Пернер А, Хјортруп ПБ, Араби Y. Фоцус он флуид тхерапy ин цритицаллy илл патиентс Интенсиве Царе Медицине, 2019; 45(10): 1469–71.
  9. ^ Перел П, Робертс I, Кер К, ет ал. Цоллоидс вс црyсталлоидс фор флуид ресусцитатион ин цритицаллy илл патиентс. Цоцхране Датабасе Сyст Рев 2013; (2):ЦД000567.
  10. ^ Стефановић Б. Инфузиони раствори у трауми. У: Поповић Н. (ед). Анестезија у трауми. Wинд пресс, Београд, 2010:241–257.
  11. ^ Аргирис Папатханасопоулос, Вассилиос Николаоу, Георгиос Петсатодис, Петер V. Гианноудис : ”Мултипле траума: Ан онгоинг еволутион оф треатмент модалитиес?”, Ињурy 2009 ; 40 (2) : 115-119
  12. ^ Вучковић D. Интензивна терапија, Завод за уџбенике и наставна средства Београд, 1998, пп. 253–259
  13. ^ Леwис (2008). Медицал Сургицал Нурсинг (7тх изд.). 
  14. ^ Хардман ЈГ, Лимбирд ЛЕ, Гилман АГ (2001). Гоодман & Гилман'с Тхе Пхармацологицал Басис оф Тхерапеутицс (10. изд.). Неw Yорк: МцГраw-Хилл. ИСБН 0071354697. дои:10.1036/0071422803. 
  15. ^ Аннане D, Сиами С, Јабер С, ет ал. Еффецтс оф флуид ресусцитатион wитх цоллоидс вс црyсталлоидс он морталитy ин цритицаллy илл патиентс пресентинг wитх хyповолемиц схоцк: тхе ЦРИСТАЛ рандомизед триал. ЈАМА 2013; 310:1809–1817.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Вучковић D. Интензивна терапија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1998.


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Koloidni_rastvori&oldid=27447946”